Na današnji dan: Rođen Dušan Matić – pisac besmrtne „Bagdale“

Dušan Matić rođen je u Ćupriji, 31. avgusta 1898. a preminuo u Beogradu, 12. septembra 1980. Bio je čuveni srpski pesnik, mislilac, prevodilac, romansijer, esejista i prozaista, jedan od pokretača nadrealizma u srpskoj književnosti. Bio je pesnik i s intelektualnim i filozofskim težnjama. Njegovo najčuvenije delo nazvao je, gle čuda, „Bagdala“

„Bagdala“ – odlomak (1951)

Ne gledaj put Bagdale. Hrast je davno posečen.

Gledaj kose zrake smiraja kako kupaju pustu

baštu svojim

raskošjem.

Zaboravi na kiše i na snegove godina.

Tiho u sebi izgovori samo reč Bagdala.

Plišana kap njena pada na rane

I na nespokoje.

Ne! to ne cepa strašna zebnja ni prostore ni

dane

Ni čame kad vrebaju nas i sumnje i potsmeh i bore

preko svega.

Da ništa nije ništa nam bilo dano.

Da mira nam nigde nema.

Seti se još dok izgovaraš u sebi tiho reč

Bagdala da nemaš

šta da čuvaš za sebe sama.

I sve ti je sve bilo dano.

Radio je kao profesor gimnazije pre rata i profesor Akademije za pozorište, film i televiziju Beograd posle rata. Kratko vreme, odmah posle rata, radio je u redakciji izdavačkog preduzeća „Prosveta“. Kao gimnazijski profesor predavao je 13 godina, a onda posle dva poltička hapšenja biva bez osude penzionisan.

Rođen u Ćupriji, školovan u Francuskoj – Grenoblu i Nici, Filozofski fakultet započeo u Parizu, završio u Beogradu. Kao mladić, preživeo, povlačenje preko Albanije!

Bio saradnik u avangardnim časopisima „Zenit“ i „Putevi“.

Bio potpisnik manifesta i i jedan od pokretača i urednika almanaha „Nemoguće-L’Impossible“. Tu je objavio fotokolaž Mutan lov u bistroj vodi.

Sa Oskarom Davičom i Đorđem Kostićem napisao knjigu „Položaj nadrealizma u društvenom procesu“. Sarađivao sa Aleksandrom Vučom – fotomontaže i roman Gluvo doba.

Nakon nadrealističkog eksperimenta, Matić je svoj poetski izraz pronašao u misaonoj i intelektualnoj poeziji. Njegovi eseji odlikuju se preciznošću izraza, širokom erudicijom i stilskom jasnoćom.

Početkom rata je uhapšen i neko vreme proveo u Banjičkom logoru.

Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti“ (1952), objavio je tek u pedesetčetvrtoj godini života. Prvu pesničku knjigu, „Bagdala“ (1954), u pedesetšestoj. Kasnije, sve do smrti , bio je plodan u obe oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao nadrealista, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke.

U prvoj fazi obeležja njegove poezije su: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Razračunavao se ne samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Tako su nastale njegove najpoznatije, „antipesme“ – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.

I.R.

Pamtenik: Legenda o nestalom blagu kneginje Milice