Dve decenije kasnije sa nosiocima petooktobarskih promena u Kruševcu: Miodrag Djidić 

Miodrag Đidić u vreme kada je bio državni sekretar u Ministarstvu finansija

– Svako ko je učestvovao mora da bude ponosan, zašto bi se stideo toga, nismo mi bili sami narod je bio uz nas, branili smo demokratiju u Srbiji, branili smo Srbiju. Peti oktobar je bio vrhunski dan za Srbiju. Srbija će se jednoga dana ponositi tim danom, kao što se ponosi Karadjordjem i njegovim ustankom 1804. Godine – kaže naš sagovornik.

U Kruševcu je Peti oktobar označio dolazak dotadašnje opozicije na vlast, kada je većinu izgubila prethodno neprikosnovena Socijalistička partija Srbije. Tog dana, koji je nastao kao posledica 24. septembra 2000. godine i izbornog poraza te stranke na svim nivoima, ozvaničen je pad Miloševićevog režima u Srbiji.

Većina lidera opozicije koji su predvodili petooktobarske promene u Kruševcu više nije aktivna u politici. Tadašnji lider lokalnog odbora Demokratske stranke Miodrag Djidić danas je u advokaturi, profesiji kojom se do ulaska u politiku bavio.

Inače, Djidić je u Demokratskoj stranci bio od 1990. godine, a za predsednika Opštinskog odbora izabran je 1999. godine. Od 2000. do 2012. godine više puta je biran za narodnog poslanika. Državni sekretar u Ministarstvu finansija bio je od 2007. do 2012. godine. Član Predsedništva DS-a bio je od 2001. do 2012. godine, kada je sa grupom istomišljenika, predvodjenih Dušanom Petrovićem, napustio stranku i osnovao novu, Zajedno za Srbiju, koja i danas postoji. Nakon što na lokalnim izborima 2016. godine ta stranka nije prešla cenzus u Kruševcu povukao se iz politike. Svom poslu – advokaturi, koji je zbog angažovanja u politici zamrzao 2003. godine, vratio se 2014. godine. U razgovoru za kruševacgrad.rs kaže da je ponosan na 5. oktobar i da ne razume one koji su učestvovali u tim promenama, a sada se toga stide podsećajući da to nije bila revolucija već odbrana izbornih rezultata, kako se ne bi ponovila krađa iz 1996. godine. 

– Svako ko je učestvovao mora da bude ponosan, zašto bi se stideo toga, nismo mi bili sami narod je bio uz nas, branili smo demokratiju u Srbiji, branili smo Srbiju. Svi koji se stide nisu bili iskreni i istinski borci za slobodu. Mi smo tada to bili, šta se posle desilo možemo da pričamo, da nalazimo dobre i loše strane. Peti oktobar je bio vrhunski dan za Srbiju. Srbija će se jednoga dana ponositi tim danom, kao što se ponosi Karađorđem i njegovim ustankom 1804. godine. Neposredno posle izbora, 25. i 26. septembra kada smo ušli u opštinu (predstavnici Demokratske opozicije Srbije koja je pobedila na izborima, prim. autora), odnosno iza opštine u dvorište, zatekli smo pun kontejner izbornih listića sa zaokruženim imenom Vojislava Koštunice. On ne da je pobedio, on je rasturio, i pored kradje oni su izgubili. I šta je trebalo, da ćutimo. Onda mi ne bi bili ljudi.

Miodrag Điđić kao predstavnik stranke Zajedno za Srbiju

# Šta se u Kruševcu dešavalo izmedju 24. septembra i 5. oktobra?

-U Kruševcu je DOS pobedio na svim izborima održanim 24. septembra. Koštunica je u Kruševcu dosta ubedljivo dobio Miloševića, koalicija DOS je bila ubedljiva na lokalnim izborima, a na saveznim izborima od tri predstavnika dva su bila iz DOS-a, a jedan iz SPS. To je bilo prvi put od uvođenja višestranačja da je opozicija pobedila u Kruševcu. Socijalisti su na lokalnim izborima dobili 24 odbornika, bio je jedan samostalni, jednog je imao SPO, a ostalo, 44 odborničkih mandata pripalo je DOS –u. 

Od 24. septembra do 5. oktobra ovde su svako veče održavani protesti. Taj prvi protest nakon izbora je po broju bio najveći skup koji je zabeležen u Kruševcu. Više je bilo ljudi nego kada je Panić 1992. godine držao miting. Od centra do Topa sve je bilo puno ljudi, to je bilo nezapamćeno. Svako veče je bilo puno ljudi, znali smo da je to pobeda.

#Šta se dešavalo 5. oktobra?

– Iz Kruševca je 5. oktobra krenulo mnogo ljudi, bilo je minimum 30 autobusa, bili su parkirani od centra do Fontane. To je najveći odlazak na skup koji je iz Kruševca organizovala jedna stranka…

#A 80 autobusa koji su prošle godine išli na doček Vladimira Putina?

– Ogromna je razlika, to je organizovala vlast, ljudi su tada izašli sa posla, mogli su da sakupe koliko su hteli. Kod nas je sve bilo dobrovoljno, ljudi su samo dolazil, prijavljivali se… Kada smo krenuli za Beograd iz Jagodne su nam javili da im je policija blokirala put i da ne mogu na autoput. Kada smo stigli kod Jagodine ljudi su izašli iz autobusa i za nekoliko sekundi barikade, postavljeni automobili i kamioni, su bili u jarku…. Tada sam bio siguran da Milošević pada, takvu odlučnost do tada nisam video, bes i energija su provaljivali iz ljudi… Kada smo stigli u Beograd Skupština je već bila zapaljena, ljudi su već bili unutra. 

Tada sam shvatio da kada narod nešto odluči nema sile koja će to da spreči, ovde je narod bio odlučan da odbrani izbornu volju. Peti oktobar je bio posledica 24. septembra i pobede opozicije, to je suština. To nije bila revolucija, mi smo branili ono to smo dobili, da nas ne pokrade kao 1996. godine. To je jedan od meni najdražnih i najsretnijih dana. Šta se desilo posle to više nije važno, Peti oktobar je pokazao da narod kada hoće može da pobedi svakoda, da nema sile koja može da ga zaustavi. Srećan sam što sam bio učesnik. Da li smo opravdali očekivanja to je posebna i interesantna priča, ali Peti oktobar, uvek bih uradio isto. Ima ljudi koji se sada snebivaju, a ja pitam šta smo loše uradili, ispoštovali smo volju naroda i drago mi je što sam bio jedan od predvodnika naroda.

#Šta je posle bilo pogrešno? 

– Sa mnogim stvarima se posle nisam slagao, ali ključni  momenat propasti Petog oktobra i vraćanje na staro je 12. mart 2003. godine (ubistvo premijera Zorana Djindića, prim.autora).  Čovek koji je jedini mogao da vuče napred, koji je imao viziju, je sklonjen. Posle toga je došlo do svega ostalog.

Odmah posle Petog oktobra počeo je da tinja sukob izmedju DS-a i DSS-a i žao mi je što je do toga došlo. Mi smo uspeli to da pomirimo do Petog oktobra, pomirili smo sa jedne strane gradjansku levicu, kojoj je pripadala Demokratska stranka, i umerenu nacionalističku desnicu koja je isto bila potrebna. Šestog oktobra tog mira već nije bilo, ne krivim nikoga za to, svako ima svoju politiku i svoje vidjenje. Koštunica je svojim legalizmom na neki način smirio i pacifikovao entuzijazam i energiju, to je palo i to je bio kraj. Niste mogli da sprovodite promene i reforme sa Markovićem (Radomir Marković, tada direktor DB-a, prim. autora) na čelu tajne službe. Zna se da su radili i politička ubistva, a vi ga ostavljate još tri meseca, to nije normalno.Vojsku ne dirate. Drugačije nije moglo, možemo sada da pričamo. Da je bilo drugačije došlo bi do velikog sukoba izmedju DS i DSS, u koji bi, po mom mišljenju, bili uvučeni i građani, a to nikom nije odgovaralo. Tada se Djindjić povukao, čekao izbore u decembru, postao premijer i počeo da vuče prave poteze. On je ubijen 12. marta 2003. godine, a nekoliko dana pre toga imali smo Predsedništvo DS-a, čiji sam bio član, i već 13. marta je Zoran Živković trebalo da preuzme Vojsku. DS je vladao, a nije imao poluge moći, nije kontrolisao bezbednosne službe, vojsku, policiju…Djindić je to shvatio i hteo je to da preokrene i da proba da rešava ogromne probleme, pre svega sa mafijom. Na žalost, oni su bili brži… Dolazi potom  priča sa Tadićem i čuveno pomirenje, koje je moralo da se desi jer bi u suprotnom imali Vladu Koštunica – Šešelj – Dačić. To bi isto bila katastrofa za Srbiju u tom momentu, značilo bi stop EU. 

#Gde je Srbija danas, šta se ovde dešava?

– To je teško pitanje, ali definitivno Srbija u narednom periodu mora da odluči, ne može više da sedi na četiri stolice. To je u jednom momentu bila i politika moje stranke, za vreme Tadića, politka četiri stolice – Kina, EU, Rusija i SAD, to je politika koju je Vučić nastavio da sprovodi, ali je, čini mi se, došao trenutak da ne možete da saradjujete sa svima, da morate da se opredelite da li idete u EU ili ne. Ako idete morate da sledite njenu spoljnu politku, da uvedete sankcije Rusiji, da uradite mnogo toga što se možda većini ovde neće svideti. Po meni je to spas za Srbiju jer mislim da Srbija civilizacijski pripada zapadnom sistemu vrednosti.  Treba biti deo EU radi usvajanja sistema koji tamo postoji i koji se pokazao najboljim na svetu. Možda ta demokratija nije dobra, ali bolja u ovom momentu ne postoji.

#A kakvu demokratiju mi imamo danas?

– Bojim se da nemamo demokratiju. Mi imamo autokratiju, jednog čoveka koji vlada. Dok je Toma Nikolić bio predsednik on je radio što mu ustav nalaže. Predsednik je protokolarna ličnost. Drugi je problem što to nije dobro jer ga je birao narod i dao mu veliku moć, nesrazmernu sa ovlašćenjima koje ima po ustavu. Pri ovakvim ovlašćenjima predsednika logično je da se on bira u pralamentu, ili da ima veća ovlašćenja ako ga ovako biramo. Sadašnji predsednik, međutim, zloupotrebljava ustav, on je i premijer i ministar svega, sve je on. Miošević nije toliko zloupotrebljavao svoju funkciju koliko to radi gospodin Vučić, mislim da to nije dobro….

#Koliko je narod spreman to da trpi?

– Milošević nije poštovao demokratiju, zaratio je sa čitavim svetom, isključio nas iz UN. Narod je sve to trpeo, sukobe, pa 1999. godinu. Čaša se punila i kada je pokrao izbore to je bio kraj. Svako trpljenje, a ovo jeste veliko trpljenje naroda, ima kraj, kada prekipi. Kažu sada da nema opozicije, ali pojaviće se neko ko će da predvodi opozciju. I Koštunica 2000. nije bio vrhunski političar, ali je isplivao. Tako će se sada pojaviti neki političar koji će pobediti Vučića i mislim da to može da se desi već na narednim izborima. 

J.B.