Za učenje znakovnog jezika nema mnogo interesenata

Poznavanje znakovnog jezika od strane čujužće populacije, a pre svega od pojedinih službenika u gradskim institucijama, značajno bi pomogao uklanjanju komunikacionih barijera i većem uključivanju gluvih u život zajednice. Problem je, međutim,  što mali broj ljudi želi da nauči znakovni jezik ili ako i počnu da ga uče jako brzo odustanu

Ovo je naša redakcija saznala u  razgovoru  sa članovima kruševačke zajednice gluvih.  U zajednici naglašavaju  i da bi  svaka škola, institucija ili ustanova trebalo da ima bar privremeno obučena lica za prvi stepen znakovne komunikacije.

– Do pre nekoliko godina mi smo u kontinuitetu dva puta godišnje, u organizaciji Ministarstva, imali velike seminare u koje su mogli da se uključe i ljudi iz šire populacije – navodi  Ivana Đorđević Filipović, sekretarka kruševačke Organizacije gluvih i članica Prevodilačkog servisa.

-Mi smo pritom svaki put obaveštavali i naše institucije, Policijsku upravu, Zdravstveni centar, Nacionalnu službu zapošljavanja, ali  je samo Nacionalna služba par godina zaredom slala svoje ljude na tu obuku.  Ostale institucije se u Kruševcu nisu odazivale. U drugim gradovima, na primer u Beogradu, Plani, Leskovcu, Pirotu, smo imali pozitivnija iskustva. Veći broj službenika, naročito iz Policijske uprave je pohađao tu obuku .

Sada zaposleni u Prevodilačkom servisu direktno kontaktiraju sa, na primer Hitnom službom, policijom, vatrogascima, ukoliko porodica nema čujućih, ali i ako ih ima.

–Većina naših članova živi u porodici sa čujućima, bez obzira da li su to njihovi roditelji, braća, sestre ili njihova deca. Ali, i ta čujuća populacija oslanja se na nas, na naše udruženje i naše servise, tako da servis ima i preveliku odgovornost za neke situacije koje i porodica može da obavi, ali ih prebacuje na servis.

Sa usvajanjem Zakona o upotrebi znakovnog jezika, i sistem obuke se promenio. Sada su kriterijumi mnogo strožiji, formalnu obuku  može da organizuje samo Republički savez pod pokroviteljstvom Ministarstva i ta obuka donosi sertifikate i kategorizaciju nivoa znanja.

Zakon definiše i da bi institucije trebalo da imaju svoje prevodioce na znakovni jezik, ali ne definiše ko bi finansirao tu uslugu, tako da je svima mnogo lakše da angažuju prevodioce i tumače Udruženja nego da plaćaju obuku nekog lica, jer ih to ništa ne košta.

Ipak, i u Organizaciji gluvih ljudi mogu svakodnevno da uče znakovnu komunikaciju.

–Vrata Udruženja su uvek otvorena. Mi možemo interno da edukujemo i svaka institucija može da pošalje nekog kod nas, ali mi ne možemo da izdajemo licencu. Tobi  značilo da institucije i pojedinci mogu da na taj način volonterski pomažu Udruženju i populaciji gluvih.