Sugrađani – sećanja na Tomu

Film o Tomi Zdravkoviću se igra u kruševačkom bioskopu i dalje. Interesovanje za njega ne jenjava, a očigledno je da je Toma dotakao živote brojnih naših sugrađana.

Hvala što sa nama delite te uspomene. Na poziv KruševacGrada, naime, stiglo je više vaših priča. Poziv da nam ih šaljete i dalje važi, a za danas izdvajamo jednu koja nam je stigla od Ivana Miljkovića. Njen naziv je: „Toma Zdravković i ja”:

– Kao student sam 1980. stanovao na Banovom brdu, preko puta tadašnjeg bioskopa ,,Šumadija”. Stanovao sam sa mojim velikim prijateljem Savketom. Bilo je tu puno Kruševljana koji su studirali šumarstvo. Pored Savketa, Kira, Ilča, Jordan, Gera, Preža…

U hotelu ,,Šumadija” je pevao Toma Zdravković i ovi moji drugari su često išli da ga slušaju. Čak su tvrdili da su se sprijateljili sa njim. Pričali su kako je neposredan i dobar čovek i stalno me nagovarali da neko veče krenem sa njima u provod u ,,Šumadiju”.

Nije da ja nisam čuo njegove pesme, Danka, Branka, Ljiljana, Biljana…ali nisam bio ljubitelj te muzike, iako sam, kraće vreme svirao u kafani (zbog para). Bilo kako bilo, nagovore oni mene da idemo da slušamo Tomu. Pomislim: izdrže ljudi operu, izdržaću i ja Tomu. Odemo mi u ,,Šumadiju”, kad ‘oćeš – OTKAZANO ZBOG TOMINE BOLESTI.

Kad krenuše moji drugovi da me ruže zbog Tomine bolesti: ,,Nije ni čudo da se razboleo kada si ti, baksuz, rešio da ideš da ga slušaš uživo! Šta nam bi da te zovemo da ideš sa nama!“ Nacrniše me ni krivog ni dužnog. Nikada me više nisu zvali da slušamo Tomu uživo…

Bioskopa Šumadija danas nema. U njegovom prostoru pre tri godine otvoreno je pozorište. Ostao je u priči Ivana Miljkovića. Zajedno sa Tomom