Pravda posle 72 godine

Viši sud u Kruševcu rehabilitovao je Smiljka Smiljkovića iz Vitanovca. “Smiljko Smiljković, zvani Mika, streljan je 8. oktobra 1944. godine na reci Moravi kod Paraćina kao žrtva nasilja iz političkih i ideoloških razloga, bez sudske ili administrativne odluke” navodi se u rešenju o rehabilitaciji koje je Viši sud u Kruševcu doneo, nakon postupka sprovedenog na zahtev njegovih potomaka 

Životna priča Smiljka – Mike Smiljkovića verovatno nije usamljena. Doba takozvane revolucionarne pravde oduzelo je mnoge nevine živote, poslužilo i kao pokriće za lična razračunavanja i osvete, a za porodice ubijenih  predstavljalo ne samo tragediju, već i kasnije, život u strahu, pod represijom i stalnom pretnjom.

– Moj otac, moj brat dr Miroljub Smiljković i cela moja porodica decenijama živimo pod tim opterećenjem, pod presijom zbog zločina koji je počinila 1944. Nova revolucionarna vlast. Osećajući potrebu da doživimo bar moralnu satisfakciju, pokrenuli smo postupak rehabilitacije. On je trajao od 2015. godine i nedavno je okončan. Utvrđeno je da je moj deda streljan nevin, samo zato što tadašnji mesni odbor u Vitanovcu čiji je predsednik bio Božin Jović, nije hteo da mu izda potvrdu da nije učestvovao u borbama i da nije bio pod oružjem – kaže Smiljkov unuk, mr Miroslav Smiljković, danas direktor kruševačkog Kulturnog centra.

Smiljko Smiljković rođen je 1909. godine u Donjem Stepošu. Od 1935., nakon ženidbe, živi u Vitanovcu.  Zanatlija, bravar, što je za to vreme bila retkost, naočiti Smiljko je očito nekome bio trn u oku.  U vreme kada je streljan, sa svojim bratom Dobrosavom, koji je bio pomoćni radnik, radio je u bravarskoj radionici Mike Lazarevića, poznatog kao Mika Modrica.

–1944. godine pred Mitrovdan dedu i njegovog brata hapse i odvode u Paraćin. Dedu izvode i na Mitrovdan streljaju, jer nije imao potvrdu vitanovačkog mesnog odbora.  NJegovom brati Dobrosavu su u Donjem Stepošu dali potvrdu i on je živeo 94 godine – navodi Miroslav Smiljković. Kaže, država se nije potrudila ni da dedu proglasi mrtvim, ne zna mu se ni grob, pa su potomci, da bi pokrenuli postupak rehabilitacije, prvo morali da pokrenu jedan drugi – da Smiljka upišu u knjigu umrlih.

–Deda je ubijen sa 35 godina. Imao je četvoro dece. Moj otac je tada imao 12 godina, stric 10, a tetke 8 i 2. A bez ikakvih dokaza. Usledila su šikaniranja porodice, uzimanje žita, stoke, maltretiranja. Diplome i pohvale koje je deda imao, sve je nova vlast uništila. I ta represija je trajala sve dok se moja majka koja potiče iz partizanske porodice nije udala za mog oca. Onda je ujak, koji je tada bio podoficir OZNE pomogao da progon prestane i moj otac je služio Titovu gardu, što se nikako ne bi moglo dogoditi da je optužba protiv dede bila istinita.

Ipak, taj “žig” nosili su potomci i u kasnijim vremenima, a Miroslava Smiljkovića posebno je pogodilo kada je u šestom izdanju Rasinskih anala, časopisa ovdašnjeg Istorijskig arhiva, autor Tomislav Miletić objavio spisak “narodnih neprijatelja” koji su streljani od strane Narodno oslobodilačke vojske. Među njima našao se i Smiljko.

–Tokom sudskog postupka pregledan je kompletan materijal Istorijskog arhiva u Kruševcu, Vojnog instituta u Beogradu, naučna građa Miodraga Zečevića, predsednika SUBNOR-a. I opovrgnuto je da je Smiljko bio u neprijateljskim redovima kako je navedeno u Miletićevoj knjizi. To stavlja u sumnju i ostala imena koja se u Rasinskim analima 6 navode – kaže Smiljković.

Dodaje i da je dedin najbolji drug bio jedini partizan iz Vitanovca, Mijajlo Stojković, koji je poginuo sa Miodragom Čajetincom Čajkom, te da se i Stojkovićev otac, Dušan, zalagao se da deda dobije potvrdu, ali bezuspešno.

–Moj deda je, pred streljanje,  svom bratu rekao: “Dobro, znamo obojica šta će da se desi. Čuvaj mi decu.”  I Dobra je to i uradio. Čuvao je njegovu decu sve dok moj otac nije postao punoletan.

Traganje za istinom porodice Smiljković je završeno. Međutim, ne i za Smiljkovim posmrtnim ostacima koji, veruje Miroslav Smiljković, nikada neće biti pronađeni.

– Moj deda je zverski ubijen, metkom u čelo, bez suda. Da li je bačen niz Moravu, ili je prekriven krečom u nekoj masovnoj grobnici, mi to ne znamo. Grob mu se ne zna. Umesto sahrane, nakon dobijene rehabilitacije na Veliku Gospojinu smo održali opelo dedi koji se, kao nevino stradao, prema crkvenim kanonima, smatra mučenikom. Cela porodica se okupila u u našoj rodnoj kući u Vitanovcu.

Porodica je, kaže Smiljković,  zahvalna državi Srbiji i Sudu na razumevanju.

–Ne pada nam na pamet da tražimo neku naknadu. Jedino želimo da se ovakvo zlo i ovakva tragedija u srpskom narodu nikada ne ponovi. I da nam istoriju ne pišu amateri vođeni političkim i ideološkim motivima.