Pitali smo sportiste kako provode dane u izolaciji

I sport je ovih dana u karantinu. U ovakvim sitaucijama kod sportista prvo na red dođe njihova motivacija i šta je zapravo sa ciljevima koje su formulisali. Stručnjaci kažu kako je psihološko treniranje, koje sportisti često zanemare čim prestane mogućnost fizičkog treninga, sada posebno važno. Naravno da ostane prostora i za neku preostalu fizičku aktivnost, makar u improvizovanim uslovima…

Fudbalskog trenera Nenada Sakića prekid fudbalskih takmičenja zatekao je na mestu šefa stručnog štaba Trajala. Osim što je nosio dres reprezentacije Jugoslavije, vodio kadetsku reprezentaciju Srbije, bio pomoćnik Siniši Mihajloviću, kako u A reprezentaciji Srbije, tako i u Samdoriji i Milanu, pre toga je u Italiji i aktivno igrao za Leće i Samdoriju. Teško mu je kada danas gleda vesti o korona virusu koji je posebno intenzivno pogodio upravo Italiju, nadajući se da će našu zemlju taj scenario mimoići…

Pitamo ga kako provodi dane u izolaciji, koja sportistima i svima koji su u sportu posebno teško pada.

– Naravno da nije lako, nismo navikli na ovakve situacije, ali eto, zadesilo nas je i najbitnije je da se sada pazimo. čujem se često sa prijateljima u Italiji gde je najteža situacija i gde svakodnevno umire na stotine ljudi, tako da svima savetujem da ostanu kući i da izbegavaju fizičke socijalne kontakte što je više moguće. [to se mene tiče, za poslednje dve nedelje izašao sam možda samo tri-četiri puta do marketa… Vreme provodim gledajući TV, filmove i radeći sve ono za šta nikad nisam imao vremena zbog ritma života koji vodim. Nedostaje mi, naravno, ta fizička aktivnost, trčanje, rad na terenu. Kada čovek navikne na svakodnevnu dozu adrenalina, pa i stresa, bude mu verovatno teže kada toga nema nego ljudima koji su u nekim drugim profesijama. Sportistima neće biti lako da izađu bez posledica. Ja sam svojim igračima poslao neke poruke, sugerisao šta bi mogli da rade u nekom kućnom ambijentu, da iskoriste vreme radeći vežbe snage, da ulože kreativnost i sami naprave neki trening gde će uključiti i neku fizičku aktivnost. Znam da je to teško, posebno za one koji žive u stanovima, ali kakvu-takvu fizičku aktivnost treba održati i zadržati motivisanost da se sutra, na najbolji način, nastavi tamo gde smo stali, jer je to suština profesionalnog sporta.

Nije lako, ali – kaže Nenad Sakić – važno je, kao i na sportskom terenu, zadržati disciplinu, prisustvo duha i optimizam:

– Ja sam uvek optimista i sigurno je da će ovo proći, ali moramo da budemo svi odgovorni kako prema sebi tako i prema drugima, kako bi iz svega izašli sa što manje posledica.

Tri godine zaredom sportistkinja Grada Kruševca je Maja Milosavljević. NJen život je i doslovno stalna fizička aktivost – treninzi koje čini i po četrdesetak pretrčanih kilometara svakodnevno, takmičenja i u onim najzahtevnijim disciplinama. Interesovalo nas je kako je uspela da prevaziđe prekid kontinuiteta uobičajenih sportskih aktivnosti?

– Nema predaje! Pokušavam da sve ovo preokrenem na koliko-toliko normalnu situaciju. Kako i inače vodim sportski život, ne osećam neku potrebu da se šetam gradom, dovoljno mi je okruženje, priroda. Selo Meševo gde živim ima lepe predele i moram da priznam da je ovde lepše trenirati, u svom kraju, nego što sam to radila u gradu, na Bagdali. Tako sam i u ovoj izolaciji – ali ne u stanu već na njivi, u šumi… nastavila da treniram, samostalno, istražujući neke seoske puteve i šumske staze kako ne bih nikoga ugrozila, nemam fizičke kontakte sa drugima, a ostala sam aktivna. Prosto ne bih mogla samo da se vežem za TV ili internet, ali naravno da savetujem sve one koji nemaju drugih mogućnosti da ostanu u stanu, u kući, ako su sportisti mogu da nastave sa nekim jednostavnim vežbama, istražuju karijere uspešnih sportista, njihove treninge, razmišljaju o novim takmičenjima za koje verujem da će se brzo bratiti. Dakle, ne treba se prepustiti beznađu, klonuti duhom, treba ostati sportista upravo u duhu, u očekivanjima… Naravno, nadam se da će sve ovo brzo proći i da ćemo nastaviti sa normalnim životom, pa i redovnim takmičenjima.

Marijana Mladenović je po zanimanju sportski psiholog i ona savetuje sportiste da izolaciju u doba pandemije korona virusa i nedostatak treninga iskoriste upravo za psihološki trening. Kako kaže, prva na udaru je motivacija, jer se sportisti, naviknuti da postavljaju ciljeve, suočavaju sa potpuno atipičnim problemima.

– Svi sportisti imaju ciljeve za sezonu koja je u toku i takmičenja tokom nje. Svako otkazivanje iz bilo kog razloga utiče, posebno sada kada je globalni razlog koji sva takmičenja dovodi u pitanja. U ovakvim sitaucijama kod sportista prvo na red dođe njihova motivacija i šta je zapravo sa ciljevima koje su formulisali. Motivacija je prva na udaru.

Pandemija korona virusa paralisala je svet sporta, u kom su mnoga takmičenja prekinuta ili odložena, a Mladenović ističe da je najveći problem sportistima kako da prođu kroz period samoizolacije bez fizičkog treninga.

– Nije samo problem kako nastaviti, mnogo veći problem je kako proći kroz ovaj period kada mnoge vrste treninga ne mogu fizički da se realizuju. Psihološko treniranje, koje sportisti često zanemare čim prestane mogućnost fizičkog treninga, sada je veoma važno. Svi oni koji su ranije imali neku vrstu psihološke pripreme treba sa time da nastave, a svi oni koji nisu trebalo bi da uvedu taj aspekt. Naučno je dokazano da mentalni trening može mnogo da pomogne, pa i da kompezuje ono što fizički ne može da se realizuje na pravom realnom fizičkom treningu.

Mladenović objašnjava i koji su to najbolji način za psihološko treniranje:

– To su neke tehnike koje su opšte poznate u sportu, kao što je vizuelizacija. Sve što sportista ne može da realizuje fizički, to na mentalnom planu može da pokuša da sebi verodostojno dočara i proživi. To u velikoj meri kompenzuje nedostatak treninga, ali ono što je najvažnije jeste da sportista ne klone duhom i da ima utisak da je nešto korisno uradio tog dana. Sportisti, kada iz bilo kog razloga preskoče neki deo treninga , imaju utisak da su zabušavali, da su sebi naškodili na neki način… Ovo ima i motivacioni aspekt, da sportisti imaju utisak da su nešto korisno odradili za sebe“.

Na pitanje kome ova sitiuacija teže pada – sportistima ili trenerima, Mladenović kaže:

– Možda je čak trenerima teže, jer posao trenera je sportski trening, koji se realizuje fizički. Oni ne mogu da znaju da li sportista vizualizuje svoj trening ili ne, kako se sportista ponaša, ako su svi razdvojeni i svako je u svojoj sopstvenoj izolaciji. Trener to ne zna i mora da im veruje na reč. To zavisi i od povreneja i odnosa sportista i trenera i ne mora to da bude ni otežavajuća okolnost. Treneri su generalno ljudi koji vole da svakog trenutku imaju „fidbek“ o onome što su oni iz trenerskog ugla uradili u procesu koje vode i kotrolišu, a to sada nije moguće.

Važno je da svi sportisti, treneri i svi činioci u sportu, imaju širu perspektivu, kaže Mladenović:

– Treba da redefinišu neke šire ciljeve, zbog čega su u sportu i koje je to sledeće takmičenje, ciklus za koji treba ozbiljno da se spremaju… 

Mladenović se osvrnula i na ljubitelje sporta, ali i sportske publiciste i novinare, koji su takođe ukraćeni za sportska takmičenja, savetujući ih da ovu priliku iskoriste da sport istražuju šire.

– Informišite se o svemu što inače samo usput stignete da pokupite kao informaciju. To je prilika da detaljnije upoznate sportove, za šta možda niste imali vremena. Svako sticanje znanja sada može nesmetano da se odvija, jer ima vremena za mnoge aktivnosti koje inače zapostavljamo zbog nekih glavnih aktivnosti – zaključila je Mladenović.