Mihajlo Pantić: “Ne pišem da bih dobijao nagrade, već pišem zato što osećam potrebu da to činim”

Postavljeno: 21.11.2021

Pisac, književni kritičar i profesor dr Mihajlo Pantić, nedavno je ovenčan „Prstenom despota Stefana“, koju dodeljuje Književni klub “Bagdala”. Ovo priznanje uručeno mu je u Kruševačkom pozorištu, a mi smo iskoristili priliku da razgovaramo sa njim. O književnim nagradama, srpskoj književnoj sceni, o trenutnoj situaciji na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, o neumornom pisanju i čitanju, ekskluzivno za naš portal govori profesor Pantić

Niste prvi put u Kruševacu. Kakve Vas uspomene vežu za naš grad? I koliko Vam znači nagrada „Bagdalin prsten Despota Stefana Lazarevića”?

– Kruševac je važno mesto na kulturnoj mapi Srbije. Kad god u njega dođem, a dolazim decenijama, tu me čekaju prijatelji, da ih ne nabrajam, ako nekoga preskočim, uvrediće se. Ali neizostavno moram spomenuti Miloša Petrovića, kritičara čijoj se lucidnosti i istrajnosti divim. A nagrade? Dobro je sa njima, ali se može i bez njih. Jer znam da ne pišem da bih dobijao nagrade, već pišem zato što osećam potrebu da to činim. Bez pisanja bi moj život bio manje ispunjen i vredan, ukoliko bi uopšte bio život. Dok ste mladi, nagrade su dobar podsticaj da nastavite, ja sam ih dobio na vreme. U zrelom dobu one su znak da se nisam uzalud u svim svojim zemaljskim danima bavio čitanjem i pisanjem. Namerno na prvom mestu ističem čitanje, jer bez njega, ako ćemo pravo, istinsko pisanje nije moguće.

Bili ste član žirija NIN-ove nagrade. Kako komentarišete činjenicu da dodela tog književnog priznanja svake godine otvara polemiku?

– To je izgleda neizbežno, budući da je to jedina nagrada koja izaziva pažnju šire javnosti. Tako je bilo i na njenim počecima, tako je i danas. Mnogo je pretendenata, a samo jedan dobitnik. U tim polemikama, za koje nalazim da nisu suvišne, jer unapređuju i naše sudove o savremenoj književnosti, prelama se i do izražaja dolazi mnogo toga, od ličnih ambicija, preko poetičkih i ideologemskih karakteristika nekog doba, do interesa tržišta i izdavača. Polemike zapravo pokazuju da bi bez NIN-ove nagrade srpska književnost bila još manje vidljiva. Ona se, naime, u našem dobu ne može pohvaliti ni širim društvenim uticajem niti posebnom vidljivošću.

Kako doživljavate književnu scenu u Srbiji? Da li se može govoriti o hiperprodukciji, posebno sada u vreme epidemije, kada su se mnogi okrenuli pisanju?

-Nije hiperprodukcija od juče. Današnji čovek je ekransko biće, dobar deo budnog vremena provodi tako što gleda u televizor, kompjuterski ekran ili mobilni telefon. I sasvim je prirodna njegova potreba da u takvim okolnostima pusti od sebe glasa, da nešto napiše. Pritom, tehnologija je ubrzala proces pisanja, više nije potrebno okapati nad vlastitim tekstom mesecima i godinama, a i proces štampe je postao i brži i jeftinji. Možete objaviti sopstvenu knjigu u pet primeraka ili, pak, ukoliko ne želite da je imate na papiru, možete je postaviti na internet. Već nekoliko decenija postoji književnost na internetu, saglasno epohi u kojoj živimo. Ali, sve što je napisano nije, niti može biti umetnost, stoga što umetnost podrazumeva odjek u drugome, u subjektu koji gleda, sluša ili čita i na to reguje emocionalnom i kognitivnom stranom svog bića.

Ove godine izašle su „Priče o piscima”. Kakve su reakcije na tu knjigu? Da li trenutno pišete i da li uskoro možemo očekivati neki novi naslov?

– Nisam se nadao tako dobrom prijemu, mislio sam da će tu knjigu čitati samo ljudi koje zanimaju „moji” pisci. Iduće godine objaviću novu knjigu priča i knjigu izabranih intervjua, neku vrstu memoarsko-poetičkog opisa puta kojim sam u književnosti prošao.

Šta trenutno čitate?

– Osim studentskih radova i doktorskih disertacija koji zahtevaju mnogo vremena i koncentracije, i dela pisaca o kojima pišem eseje (trenutno Dragoslav Mihailović, Milutin Petrović, Nikola Vujčić, Dušan Kovačević), uvek čitam po nekoliko knjiga, evo redom: „Anđele na žici za veš” Čarlsa Simića, „Kvar na rubu galaksije” Edgara Kereta, „O telu duše” Ljudmile Ulicke itd. Svaki dan, što mi je odavno navika, pročitam dve-tri pesme pesnika koje volim, a njih je zaista mnogo. Poezija je „so soli” književnosti, to vam kaže prozni pisac koji nije napisao nijedan pravi stih. Uticaj pesnika na pisanje proze je i neizbežan i nemerljiv, nekoliko stihova kaže nam ono na šta prozni pisci, čak i najznačajniji, potroše desetine stranica.

Kao neko ko je završio srpsku književnost, ne mogu da ne pitam kakvo je stanje na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima i kako komentarišete to što se sve manje mladih opredeljuje da studira književnost?

– Ako imam pravo da prosuđujem o Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima na kojoj decenijama predajem, i to kao trenutno najstariji profesor na njoj, rekao bih da ona na dostojan i unapređen način, saglasno novim dostignućima nauke o jezičkoj umetnosti, produžava svoju tradiciju. Imamo izvanredne mlade i nešto starije stručnjake za sve periode istorije srpske književnosti. A na drugi deo pitanja odgovor nije nimalo lak. Tu ulogu svakako ima društvena zanemarenost nastavne profesije, nemogućnost zapošljavanja koje bi omogućilo koliko-toliko pristojan život posle diplomiranja na zahtrevnim, višegodišnjim studijama. Takođe, tu je i neumesno velik broj državnih i privatnih fakulteta koji, objektivno, ne unapređuju ni nauku ni pedagošku praksu, pa za rezultat imamo nesrazmer diplomiranih profesora jezika i književnosti i objektivnih potreba društva za tom profesijom. Teška je to priča, sa neizvesnim ishodom.

Da li je teže biti profesor, pisac ili kritičar?

– Ništa nije teško, ako ste tome predati do svoje poslednje misli. Sve je to književnost, u različitim pojavnim oblicima. Bez nje ne bih bio ono što jesam.

Sa Mihajlom Pantićem razgovarala Marija Stanković

Ostale vesti

Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

back-to-top