„Ljudskim pričama protiv predrasuda“ – Dejan Ivanović: Svoj put birate sami!

Postavljeno: 12.09.2022

Dejanu Ivanoviću (45) iz Kruševca potkolenica je amputirana nakon što mu je 1999. godine na Košarama mina raznela stopalo. S početka bez proteze i uz pomoć štaka, sa 80 odsto invaliditeta, nastavio je da živi kao i pre nesreće. Te 1999-te se i oženio, vrlo brzo postao roditelj i aktivno se uključio u brojne aktivnosti, kako bi pomogao ratnim vojnim invalidima ali i drugim ljudima sa invaliditetom.

-Kada postanete invalid, na vama je kako ćete dalje. Budeći se iz anestezije nakon operacije, prvo sam pogledao da li je mi je noga amputirana iznad ili ispod kolena i kada sam video kakva je situacija, bilo mi je malo lakše. Znao sam da neće biti lako ali i da neću odustati od sebe, jer sam inače neko ko se lako ne predaje – počinje svoju priču Ivanović.

 

Gubitak dela, a ne cele noge, video je kao sreću u nesreći, a stav da i sa hendikepom može da se živi normalno, „pokupio“ je mnogo ranije, kada nije ni sanjao da će jednog dana biti invalid.

Neki moji prijatelji ostali su invalidi u prethodnom ratu. Većina njih se nije predala, rade koliko mogu, druže se, putuju, imaju hobije, brinu o svojoj deci… Vođen time, još dok sam ležao u bolnici, optimizam me nije napuštao. U mojoj bolničkoj sobi uvek bilo je šale, smeha, muzike. U sobi do nas, druga situacija, muk i tuga, a problemi isti. Tamo je bio jedan ratni drug sa juga Srbije, potonuo skroz. Bojao se da neće moći dalje, da će ostati sam. Hrabrio sam ga. Kada smo se sreli posle nekoliko godina na kontroli, bio je sa suprugom, pa sam ga u šali pitao „Šta bi, nisi se utepao?“.  Posle nekih 17, 18 godina, kada sam vodio kamp za decu veterana sa prostora bivše SFRJ, upoznao sam njegovu ćerku, jednu predivnu devojčicu – priseća se naš sagovornik.

Iako je razgovor sa Ivanovićem, zamišljen tako da se on predstavi kao neko ko je uspeo da uradi puno toga za brojne ranjive kategorije, ovaj hrabri čovek smatrao je važnim da „priču počne od početka“, a taj početak, osim prvih trenutaka i prihvatanja novonoastale situacije, je njegova porodica.

Te 1999. godine sam se i oženio. Sa Danijelom imam dvoje dece, Aleksandra (22) i Ivu (17) i, možda je glupo da govorim u njihovo ime, ali mislim da im ništa nije nedostajalo zato što sam invalid. Zajedno smo vozili bicikle, igrali se, plivali, radili sve ono što deca rade sa svojim roditeljima kada su mala – kaže Dejan.

Ivanović je bio predsednik ovdašnjeg Udruženja ratnih vojnih invalida odakle je, kako kaže, izašao kada su ga „emotivno slomili“.-U tom Udruženju bilo je onih koji su uvek bili aktivni, borili se za svoje ratne drugove, za ostvarenje njihovih prava, za to da im se pruži pravna, psihosocijalna i materijalna pomoć kada treba. Bilo je i onih koji su sedeli kući, gledali TV, neki iz očaja, a neki zato što im je tako lakše, i čekali da neko nešto uradi za njih. Kao nekog  ko se od početka svim srcem borio za druge, slomili su me kada su mi okrenuli leđa u trenutku kada je meni pomoć bila potrebna. I otišao sam, nisam imao šta tu više da tražim – priseća se naš sagovornik.

Pre nepunih deset godina Dejanu je stigao poziv iz Sportskog saveza Grada Kruševca, sa idejom osnivanja Sportskog saveza za osobe sa invaliditetom (OSI), kako bi Kruševljani koji imaju neki invaliditet mogli da se bave sportom.

Prihvatio sam, iako tada nisam ni znao kako se to radi, ali je presudilo to što sam znao da je sport itekako važan za osobe sa invaliditetom, da može puno da pomogne u rehabilitacionom smislu. Sam početak bio je mnogo težak, krenuli smo od nule, bez prostora, opreme, rekvizita ali i sportista, jer je bilo teško ubediti i uveriti ljude sa telesnim invaliditetom da mogu da se bave sportom- objašnjava Ivanović.

Kako bi cela priča zaživela trebalo je uložiti dosta truda, što Dejanu nije bilo teško, jer je razumeo značaj ovakvog poduhvata.

Shvatio sam da bez podrške šire zajednice ne možemo da uspemo. Ta podrška prvo je stigla od Udruženja slepih i slabovidih i Udruženja gluvih i nagluvih. Slepe i slabovide osobe su inače najaktivnije što se sporta i društvenog života tiče, tako da smo prve sportske kampove organizovali za njih, u Kruševcu i drugim gradovima širom Srbije. Kasnije smo sa Fakultetom za sport i fizičkog vaspitanja iz Niša počeli da razvijamo još jednu ideju, košarku u kolicima- kaže Dejan.

Pre sedam godina krenuo je sa promocijom golbala, specijalnog sporta za slepe koji se igra na odbojkaškom terenu, sa zvučnom loptom i uključuje tri igrača koji brane na golu širine devet metara.

Ostvario sam i saradnju sa sportsko rekreativnim centrom iz Medeljina, Kolumbije kako bi razmenjivali iskustva iz oblasti inkluzije u sportu i trenerska iskustva. Nažalost, cela priča zbog pandemije korona virusa nije mogla da se sprovede u delo – navodi on.

Iako s ponosom ističe da Sportski savez OSI danas ima šta da ponudi, Dejan pomalo sa žaljenjem kaže da je najveći problem što svoje sportiste gube onda kada zbog fakulteta napuštaju grad.

To je problem svih manjih gradova, odlaze nam deca kad krenu na fakultet ili u srednju školu u neki drugi grad. Mnogi od njih su veliki talenti i kada odu karijeru nastavljaju u većim klubovima. S jedne strane mi je drago zbog njihovih uspeha, s druge strane mi je žao što nisu sa nama– kaže on, dodajući da je osim streljaštva, atletike i drugih sportova, u međuvremenu oformljeno Udružnje sportskih ribolovaca sa invaliditetom.

Od 2009. godine Dejan je član, a sada i vodi organizaciju  „Podrška, prava, pristup – Srbija“ koja se aktivno bori u internacionalnim kampanjama za zabranu protivpešadijskih mina i zabranu kasetnih bombi. Sa žrtvama ranjavanja obavio je na stotine razgovora, ne odustajući od borbe protiv naoružanja za masovno uništenje.

Aktivni je član Humanitarnog udruženja „Graditelji mira“, koje se bori za bolji položaj ratnih vojnih invalida.

Prošle godine prikupili smo sredstva i izgradili kuću našem saborcu Miji Đidiću iz sela Milentija kod Brusa. Ove godine pomažemo Saši Stevanoviću, ratnom veteranu, borcu sa Košara koji je baš u teškoj situaciji. Izmirili smo mu ogroman dug za struju, pomogli da reši pravno imovinsko pitanje, nakon što mu je preminula majka. Ima tu još puno posla, ali nećemo odustati dok prostor gde živi ne dovedemo u pristojno stanje, a kako je Saša zbog teškog života i u lošem psihičkom stanju, nećemo ga ostaviti sve dok ne vidimo da je bolje i u tom pogledu – obećava on.

Dejanu ništa nije teško. I nije pokleknuo, iako je vrlo mlad ostao invalid. Nismo ga pitali da li ponekad ipak ima teške trenutke, nije nam dao priliku. U šali je na kraju samo kazao da je njega teško pratiti, da su mu koferi uvek spremni, te da mu supruga često kaže da ni sama više ne može da „pohvata“ na koje sastanke ide, gde sada putuje, te da se boji da će jednom i sam „promašiti“ destinaciju.

D. Pavlović

_____________________________________________________________________________________________

O projektu

„Ljudskim pričama protiv predrasuda“ je projekat koji redakcija lista „Grad“ i portala KruševacGrad sprovodi u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja namenjenih osobama sa invaliditetom, koji finansijski podržava Ministarstvo kulture i informisanja.

Naime, na području Kruševca, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, živi 11.630 lica sa invaliditetom, što je oko deset odsto stanovnika u Kruševcu.  Prepoznato je da su svesna ili nesvesna diskriminacija, potom zapošljavanje, siromaštvo i arhitektonske barijere, najveći problemi sa kojima se oni suočavaju.

Iako su u određenim oblastima izvesni pomaci učinjeni osobe sa invaliditetom i dalje su gotovo nevidljive za većinsku populaciju. Ideja je da kroz projekat „Ljudske priče protiv predrasuda“ skrenemo pažnju na sugrađane sa invaliditetom i doprinesemo smanjenju predrasuda prema njima te njihovom uključivanju u javni život grada.

 

 

 

Ostale vesti

back-to-top