Licem u lice: Stevan Pavlović, profesor panker ili „crna ovca“ u večnom ratu protiv „Dana mrmota”

Balansiranje mi je vazda bila jača strana

Da nemam sve to što imam, da ne radim ono što sada radim, što, prosto, obožavam, ne bih bio ni pola čoveka koji sam sada, u svakom smislu. Što bi rekao Lenon: smisao života je sreća, a ja sam srećan i ispunjen čovek

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Višedimenzionalan, multitalentovan, predan, dosledan, odan… recimo da bi ga tim rečima okarakterisao da smo puno mlađi i da su još uvek u opticaju spomenari… Steva je, osim što je hit kompozitor, tekstopisac i pevač, odličan i u glumačkim rolama, ali i vrsni pirsing umetnik – i to sve pre i nakon školskih obaveza…

Imao si taj usud da detinjstvo proživiš ’90-ih, u čudna vremena kada je uz sve dnevne užase bujala neviđeno jaka urbana subkultura… Koja su tvoja živa sećanja na taj, danas već pomalo zaboravljen Kruševac i njegove prve lekcije koje ti je uputio?

Stevan: Pitanje je da li bi nas roditelji “pravili” sa takvim žarom sredinom 80-ih da su, iole, imali predstavu šta će se desiti sa Jugom, i kakvo vreme ih je čekalo. No, što kažu stari, “da znam da ću da padnem seo bi na dupe”. Svu nedaću rata spoznaćemo mnogo kasnije, ali ne i tada u pravom smislu te reči. Ranih 90-ih, bio sam tek osnovac, i naravno da mi je tada bilo najbitnije da, nakon škole i svih obaveza koja ona nosi izađem napolje i da se do mraka ne vraćam kući. Da, tada si mogao da ceo dan provedeš napolju i da ti matorci ne upute ni reč prekora. Ima se utisak da je bilo bezbrižnije nego danas, što je malo paradoksalno. 1992, selimo se u Rasadnik, preko puta Ekonomske škole, i tada prvi put dolazim u kontakt sa rokenrolom, različitim ekipama iz različitih subkultura. Taj me je period i definisao u muzičkom smislu, a tu ću i ostati do 2008.

Fudbal se pikao na Jakšinim terenima, basket na bazenima, a ratovi duvaljkama i raklicama na dnevnom nivou bili su prava poslastica. Žice smo krali na nezavršenom gradilištu, gde su danas zgrade preko puta bazena. Instalacije su bile postavljene, pa smo s vremena na vreme u nedostatku bakarne žice išli noću i krali ih. Sam Bog zna kako niko nije nastradao za vreme tih akcija.
Arhitektura tog vremena je dolazila do izražaja tada više nego sada. Oštre ivice, grube zgrade, masivan stil, goli, siv, beton, fasade bez ikakvog ukrasa, samo čista funkcionalnost, pravi duh socijalizma. Na mestu današnjih zgrada, butika, apoteka, mesara u Rasadniku nalazilo se polje, ari nepreglednog močvarnog zemljišta i jedan seoski put do buvljaka. Na tom potezu između K i H zgrada skupljala se, gradska, ekipa metalaca, skejtera, pankera i skinhedsa. U rulji sam prepoznavao i lica iz komšiluka, tada sedmake, osmake i srednjoškolce, nama, mlađima, nedostupne likove, jako intrigantne i zanimljive. Često se čula muzika sa stare akustare i jednoglasno pevanje, koje je umelo da preraste u dranje, pa na kraju i guranje i nešto što je, meni, tada ličilo na koškanje i početak neke tuče, tek kasnije ću saznati šta je Pogo. U mojoj zgradi, maltene na svakom spratu živeo je neki metalac, tada su ih zvali padavičari. Jedan od njih je, svakodnevno svirao gitaru, bio je sin stomatologa, danas je i sam lekar, na prizemlju, ovaj drugi, uvek glasno slušao Panteru i Sepulturu, danas je preduzetnik, a na trećem spratu je bio i jedan panker, koji mi je kasnije presnimio kasetu, na A strani Sex Pistols, na B strani Exploited, i jedna jedina pesma od RHCP-a, Give it away.

U krajnje nefunkcionalnoj, poljuljanoj, zemlji, živim i u, po definiciji, disfunkcionalnoj porodici. Otac odlazi ‘93 i ostajemo nas troje. Majka, godinu dana stariji brat i ja. Meni je to bila funkcionalnija sredina nego ranije, još jedan paradoks.

Generalno, roditelji nisu imali mnogo vremena za decu, opterećeni inflacijom, lošom finansijskom situacijom, Tuđmanom, Slobom I Alijom, platom koja za 15 minuta gubi svu vrednost, dakle, pukim preživljavanjem, pa su samim tim, klinci, bili okrenuti jedni drugima, ulici, sportu i muzici. Kako sam počeo da slušam baš rokenrol, nisam siguran ni sam. Čini mi se da odgovor na to pitanje nemam i da priču menjam skoro svaki put. Glavni krivci su sigurno ekipa iz kraja, ekipa iz zgrade, raspad Juge, unutrašnji revolt, želja da budem crna ovca u stadu belih ovaca. Sa ortakom iz odeljenja, sada likovnim umetnikom, koji živi u Italiji, otkrivam Nirvanu, Metaliku, Iron Maiden, Panteru, Sepultruru, Kreator, Faith no more, Sonic Youth… puštam kosu, kupujem karirane košulje, namerno cepam farmerice i prozivam sebe padavičarom. U Piramidi, kod Zombija, kupovali smo sve moguće i nemoguće kasete koje bi izašle, samo da budemo u toku sa svetskom i domaćom scenom. To je trajalo dve godine, poslednji album koji sam kupio bio je X factor od Iron Maiden-a, dok nisam shvatio da sam, u stvari, panker.

U periodu do 1996. upoznajem i članove benda Fat Youth, i počinjem da se zanimam za pank muziku. Milke, gitarista, je živeo u zgradi do moje, i tu je, po default-u, obitavao i Miša Fat Youth, kasnije, svima poznat kao Miša Sweeper. Uvode me u ekipu i upoznaju sa KŠ undeground scenom, koja je bila jako bogata u to vreme. Sklapam prijateljstva sa ljudima sa kojima ću i nakon, skoro, 30 godina ostati jako blizak.

Kultno mesto za svirke bila je i bašta bivšeg SPS-a, gde sam, povremeno išao, sa starijom ekipom pankera, da slušam bendove kao što su Scarps, Fat Youth, Inkvizicija (kasnije Fuctor 02), Slobodna wožnja, Megateron i meni potpuno okrovenje The Daltones, bend zbog koga ću kasnije poželeti da budem deo muzičke scene. Svirali su tu i mnogo, danas poznatiji, bendovi, koji su se u to vreme probijali, ali ovde je reč o Kruševcu, a ne o Beogradu ili Novom Sadu, pa ću ih (ne)namerno izostaviti.

Na svakom koraku, po gradu, mogao si videti kako neko gura pojačalo na skejtbordu, neko vucara gitare u improvizovanim šivenim futrolama od starih farmerica. Svaki kvart je imao svoj bend, svaki bend je imao svoju ekipu, a ta cela ekipa bila je na jednom mestu, i ja sam bio deo te ekipe, ponosan. Grad više nije bio tako veliki, zgrade su bile malo oblije, fasade malo šarenije, a ulice poznatije.

Kako je bujao rat ranih 90-ih bujao je i RNR kao odgovor na celu situaciju, uvek glas razuma, svojom borbom pokušavao je da u isprane mozgove ljudi posadi klicu razboritosti koja bi, gandijevski, rasla i prerasla u anti ratni pokret, zaustavila krvoproliće i stavila tačku na razlike koje su nametnuli aktuelni režimi svih triju strana… ali to se nikada nije desilo. U isto vreme, paralelno se javlja kulturološki fenomen zvani turbo – folk, koji je bio direktna posledica inflacija, ratnih profitera i gubitka srednje klase (one akademske prim.aut.).

Kruševac postaje jedan od najopasnijih gradova u Srbiji i ta reputacija nije bila bez osnova. On postaje mikrokosmos svega što se tada dešavalo i život u njemu postaje još “zanimljiviji” svima nama koji smo bili sa druge strane margine. Kruševac – Srbija u malom. Ovi stariji se sećaju maltretiranja od strane “dizelaša” (preteče “fensera”, pradede “gasera”) i te tenzije koja je prerasla vremenom u netrpeljivost i gađenje jednih prema drugima. Takav je bio Kruševac tih devedesetih. Podeljen, razoren, krhak, ali duhom jak, otporan i ponosan. Vokmen, rezervne baterije i par kaseta po džepovima. To je bio moj beg, moje parče raja, a ubrzo je na red došla i gitara, na zimu Gospodnje 1996. Život je lep.

U izboru tvog profesionalnog zanimanja opsednost muzikom ipak nije odigrala glavnu ulogu – opredeljuješ se za medicinu, koja je i danas tvoje osnovno opredelenje… Može se reći da si opsesivno – humanista?

Stevan: Bolji sam praktičar nego filizof, pa bih pre rekao altruista nego humanista. Opsednutost muzikom i sviranjem je počela davne 1996. i taj me momenat nije još napustio, ali sam znao oduvek da ću otići put medicine. Osnovnu školu, Dragomir Marković, sam završio 2000. godine, a preko puta nje se nalazi, moja, Medicinska škola, sada i moje stalno radno mesto. Bez ikakve sumnje znao sam šta želim da upišem, a to je bio smer fizioterapeutski tehničar.

Od kad znam da sam se samostalno igrao, vazda su tu bile neke brizgalice, igle, ampule, stetoskopi. Ko je šta radio po ceo dan, ja sam bockao lutke i slušao im “pluća”. Jedini logični splet bio je da pređem ulicu i nastavim dalje školovanje u komšiluku. Bombardovanje 1999. se završilo, ubrzo kreće i srednja škola. I kao i u ratu 90-ih, i u ovom RnR opet igra krucijalnu ulogu u okupljanju ljudi i dizanju duha i morala protiv nadmoćnijih neoprijatelja. Očekivao sam više, za svoj pojam, urbanijih klinaca u školi, ali mi se činilo da sam se opet našao u 90-im godinama. Ovog puta dizelaše zamenjuju fenseri. Sve u krug… ”Dan mrmota”. Pored turbo folka dominira i dance scena, zvuk biva moderniji i digitalizovaniji, a rock u raskoraku, praznom hodu, opet iskorišćen, po stoti put ispada naivan, ovog puta ključan i za svrgavanje Slobodana Miloševića. Nakon 5. oktobra rock scena biva bačena u zapećak i čeka neki novi buran period da se digne iz pepela ko Feniks.

Crveni Karton

Te četiri godine prolaze jako brzo, 2004. upisujem visoku školu za fizioterapeute, dakle nastavljam dalje sa svojim pozivom, a nakon završene visoke, upisujem i strukovne studije, nakon njih i specijalizaciju iz oblasti neurologije. Konačno, obrazovanje završavam 2015. godine.

Uporedo sa školovanjem, formiram i svoj prvi bend Zločin i Plazma (parodija na knjigu Zločin i kazna). Ime benda dao je sadašnji urednik KRIK-a Stevan Dojčinović. Nakon Zločina i plazme, prolazim kroz različite, kako kažu arhitekte, projekte, da bih 2010. formirao bend Crveni karton, a 2019. i bend TriO koji i dan danas uspešno rade i stvaraju. Zapošljavam se u Medicinksoj školi, prvo kao pripravnik 2011, a sada već stalno zapošljen kao nastavnik/ razredni starešina smeru fizioterapeutski tehničar. Pruža mi se prilika da saradjujem sa svojim bivšim profesorima, i da ovog puta budem sa one, druge strane katedre i prihvatim sve izazove koje prosveta nosi sa sobom. Uporedo sa školom, celu deceniju sam radio i na rehabilitaciji pacijenata svih uzrasta i dobi. Poslednjih petnaestak godina radim i kao pirsing majstor, sem kozmetičkih i estetskih, sada sve aktuelniji pirsing protiv migrenoznih glavobolja, anksioznosti i slično – pa sam pokušao da povežem i na taj način svoj poziv sa umetnošću.

Samo uskladiti svoje vreme sa toliko različitih obaveza može biti priličan problem, a ti si u ovoj muzičkoj priči i glavni kreativac, dakle autor pesama… Može li se tako na duže staze i šta tu mora da trpi?

Stevan: Ponekada ume da bude jako veliki problem, pogotovo kada se u toku jednog dana nakarika, pored posla u školi, recimo par pirsinga, proba jednog ili drugog benda. Treba uzeti u obzir i treninge koje upražnjavam tri puta nedeljno, a koji me i održavaju vitalnim i daju mi deo energije. Svaki vikend su svirke, što znači da je nedelja jedini dan koji je, tako reći, predviđen za odmor, mada koliko čovek može da odmori za par sati u toku dana.

Hvala Bogu, blagosloven sam predivnom devojčicom koja je, sada već, dovoljno velika da sam joj sve potrebniji, za razgovore, savete, pa se trudim da ona ne oseti moje odsustvo, iako znam da joj nedostajem, ali je i svesna zašto sve to radim, jer često pričamo i o tome, a ja se trudim da sam uključen u svaki aspekat njenog života.

Da nema podrške porodice, majke pogotovo, ne bih se baš uklapao u ovaj režim rada.

Na kraju ali ne i manje bitno, partner. Ako pored sebe nemate osobu koja vas prihvata takvog kakvi ste i ako vam ne pruža podršku u tome što radite i volite da radite onda se smisao svega umanjuje. Srećan sam da i sa te strane imam svestranu podršku i deo energije mi dolazi i odatle.

Ko trpi? Meni bliski i dragi ljudi trpe sigurno i voleli bi da provodimo više vremena zajedno, kao što bih i ja voleo, ali…

Na udaru je i san, nemam ga baš mnogo, pa se nekada desi da se to odrazi na zdravlje, kada padne imunitet. Trpi privatan život. Vikendi su radni, pa se meni podrazumeva da ne izlazim u grad. Prijatelje viđam vikendom u publici kada sviram, ili preko nedelje na nekoj kafi, ako se uklapamo.

Šta se dobija, ako svi trpe? Dobija se ono što ja sada ne umem da opišem, pa ću sročiti ovako: da nemam sve to što imam, da ne radim ono što sada radim, što, prosto, obožavam, ne bih bio ni pola čoveka koji sam sada, u svakom smislu. Što bi rekao Lenon… smisao života je sreća, a ja sam srećan i ispunjen čovek. Odgovor na tvoje pitanje može li se na duže staze… ja kažem itekako!

Balansiranje između dve grupe takođe zahteva veliku umeškost – Crveni karton grabi ka četvrtom albumu, Tri0 takođe snima novi materijal… Očekuje nas očito puno iznenađenja u narednom periodu, a tvoji kreativni kapaciteti, imam utisak, sve su širi…

Stevan: Balansiranje mi vazda bila jača strana, toliko da su mi momci iz CK za rođendan poklonili drvenu plaketu ‘’Počasni balansero’’. Šalu na stranu, obe ekipe muzičara su prekaljene, probe su jednom nedeljno, sav domaći se završi kući, sve teče fluidno.

CK snima četvrti album, polovina je gotova, i to sada izlazi u vidu singlica na youtubu, a već je izašla pesma „Znaš ti ko sam ja“? Zvuk je jako sličan „Buđenju“, mislim da dominira taj vibe, mada biće sigurno nekih iznenađenja, sporijih, baladičnih stvari. Rile se vratio u stalnu postavu i sada smo petorka.

Najveći problem koji svi bendovi imaju u KŠ-u je prostor za svirke. Trenutno probamo u podrumu jedne zgrade mog prijatelja sa posla, a uskoro se selimo kod Ivice, pa ćemo imati više vremena za rad na albumu. Trenutno smo na mini turneji sa momcima iz Bolesne štenadi i uspešno obilazimo Srbiju, za sada.

Ono što me posebno raduje je činjenica da smo u poslednjih par meseci izdali III, a zatim i I album za našu izdavačku kuću TIOLI records, i da se sada, napokon, sva tri albuma nalaze na svim platformama. Tu je i Rockomotiva, koju uvek ima ekskluzivu, jer je jedini portal koji nas prati od samog početka rada.

‘’Trio sada broji četvoricu, a zvučimo k’o da nas ima pet’’ hahahahaha. To mi je krilatica za kraj večeri po klubovima. Postava se malo promenila, na mnogo bolje, za bas gitarom je Toma (ex ZAA), ko zna kako on svira bas sve će mu biti jasno. Imamo od početka 2025. i klavijaturistu, to je moj brat Strahinja, inače lead gitarista Zločina i plazme i producent drugog albuma CK ‘’Buđenje’’, dakle virtuoz u svakom smislu. Sve je mnogo lakše sada, ton je puniji, jači, mogućnost obrađivanja pesama beskrajna. Zlaja je sa mnom od samog početka, a on daje posebnu energiju bendu. Spremamo i drugi EP ‘’Punk POPlava vol.2’’ na kome će se naći, novih, pet, domačih rok klasika u našem aranžmanu, a sve pod krilima TIOLI recordsa. Produkciju ćemo potpisati sami, snimaćemo sami, glavni će biti Strahinja za miksanje i mastering. Sviramo svaki vikend, godinama, bukirani smo mesecima unapred, tako da smo zaista vredni, još ako pomenem činjenicu da je Strahinja u Nišu, a Toma na relaciji Prokuplje – Kruševac – ostatak Srbije, stvarno sam prezadovoljan kako sve postižemo i u kom pravcu se kreće bend.

Što se tiče inspiracije i kreativnosti, nalazi se svuda oko nas, na poslu, na ulici, među ljudima, pričama, na pijaci, u redu u banci, u šetnji, na blokadama… zaista nije teško, s obzirom da nam nikada nije dosadno u našoj, najlepšoj, zemlji. Često se odradi i neki jam session na probi, pa nam ideje padaju svima i posle se to lepo uklopi kući. Ništa nije teško kada imaš sjajnu ekipu ljudi oko sebe.

Markotik & Bohemija na zajedničkoj turneji – uskoro u Kruševcu