Licem u lice: Ivan Petrović Tunka – rasinski mag fotografije

– Naivnost održava veru, a vera čini čuda –

Čini mi se da savremeno vreme nije naklonjeno umetnosti, jer se stvari posmatraju crno-belo, uz prisutan teror političke korektnosti. Intenzitet protoka informacija postao je značajniji od njihovog značenja, sa težnjom da se vizuelni sadržaj kreira kao informacija. Iz tog razloga nam je otežano da razlikujemo bitno od nebitnog

Piše: Ivan St. Rizinger

Tunka je od one retke, plemenite vrste ljudi koji će radije, iz učtivosti i lepog vaspitanja, umanjivati svoje umetničke domete i zasluge nego ih makar potvrditi sagovorniku. Uz to je iz one kategorije mislećih, kojima nije ego na prvom mestu (unapređivanje sopstvenih veština i provociranja nadahnuća) već, snagom svojih vizija neprekidno čitavu oblast delovanja gura unapred. Fotografija u Srbiji ima sreće što poseduje takvog posvećenog pregaoca.

U ozbiljnu težnju da postaneš profesionalni fotograf uplovio si rano, već u Kruševcu, razvijajući vrlo autentičnu i teoretski dobro potkrepljenu ideju šta zapravo od fotografije tražiš i šta ona zahteva od tebe. Tako su nastali, na mreži često pominjani, serijali „Noćne promenade“ i „Kafe Grizli“, a dosta je i ovdašnjih lokalnih likova završilo na tvom okidaču. Voleo bih da objasniš šta te je to toliko privuklo fotografiji i koliko su ti slike detinjstva i rane mladosti u Kruševcu, kao i srodni ljudi pomogli da se formatiraš u ono što si želeo da postaneš…

Ivan: Fotografijom sam počeo da se bavim nakon povratka iz vojske, 1993. Četiri godine kasnije upisao sam se na Akademiju umetnosti “BK” u Beogradu gde sam diplomirao 2002. Mogu reći da je moja sklonost ka fotografiji proizilazila iz potrebe za prikupljanjem i čuvanjem stvari. Za fotografe se vezuje priča da su profesiju odabrali ne znajući za koju drugu da se opredele, ili u trenutku kada je biraju ili onda kada je menjaju. Ali, vidite, kao dečak od 4-5 godina, u novogodišnjem paketiću od Deda Mraza, dobio sam foto aparat marke “Smena Simbol”. Ovaj događaj pominjem kao anegdotu, ne kao presudan za moje dalje odluke. Dakle, taj predmet, koji je na vitrini u mojoj sobi stajao kao suvenir i van upotrebe, bio je prepoznat kao znak za rešenje jedne dileme. Kada se pojavila mogućnost o promeni zanimanja nakon povratka iz vojske, do tada sam se bavio muzikom i svirao bubnjeve, prisustvo tog aparata je delovalo kao subverzija koja je mogla da ponudi rešenje.

Tokom sazrevanja prisutni su različiti uticaji, čiji smisao dobije na značenju u nekim daljim procesima. Bitno je da se to uvek prepozna; da se prepozna razlika između uticaja koje smo voljno usvojili, i onih koje nismo mogli da izbegnemo. U socijalnom smislu, sredina iz koje sam potekao me je u velikoj meri odredila, jer nisam negirao njen značaj u svemu tome i potencijal koji nose lična iskustva. Serija „Kafe Grizli“ deo je projekta „Dokumenti“, koji čine dvanaest serija i određeni broj pojedinačnih fotografija, koje su nastale od 1997. do 2008 godine. Sve te serije vezane su za Kruševac, bliske ljude, porodicu i iskustva „predfotografskog perioda“.

Mislim da je duh neautoritativnosti prisutan svuda; to je jedna legalizovana anarhija, kontrolisana destrukcija.

Pominješ tvoju ranu zavedenost bubnjevima, a retko ko i od pomnijih pratilaca kruševačke muzičke scene zna da si upravo ti bio jedan od inicijalnih članova kultnog Helikoptera. Bila su to vremena, da citiram Bekima, „blistava i strašna“ – kako ih se sećaš iz današnje perspektive?

Ivan: Da, svirao sam bubnjeve u Helikopteru sa Tustom i Stojketom. To je bilo tokom jeseni i zime 1994. Tusta se jednog dana pojavio kod mene kući, da me čuje… Nije došao poslovno, okupljanje i džemovanje je bilo uobičajeno, svi su se negde muvali i zujali. Pitao je kako mi ide sa Nirvanom, a „Smells like teen spirit“ je bio, da tako kažem, merilo provere. Ubrzo smo krenuli sa probama, koje smo jedno vreme održavali u prostoru bivše koradžijske radnje mog strica u Bivolju. Desilo se i da smo delili prostor sa Retromind na drugoj lokaciji. Mislim da je to bilo kada smo pripremali zajednički koncert u Domu omladine. Sa Helikopterom sam imao tri koncerta, dva u Domu omladine u Kruševcu i jedan u Nišu, u „Rok kafeu“. U januaru 1995. sam otišao u Beograd gde sam upisao Šumarstvo. Tusta je našao novog bubnjara, a ja novi bend u Beogradu: The Pacers.

Pa vidi, kada se prisećam tadašnjeg vremena i događaja, u pitanju je pogled okrenut ka periodu mladosti. Tada sam imao 21 godinu. Znaš kako se kaže: da naivnost održava veru, a da vera čini čuda. Ta vrsta zajedništva, u mom slučaju govoreći, nije se više nikada ponovila… Možda se u izmenjenoj, i manjoj meri nešto slično dešavalo tokom 2000. i 2001, kada se formirala tadašnja umetnička scena moje generacije u beogradskom SKC-u. Ali su ti odnosi već bili opterećeni međusobnim nadmetanjima koji je vodio drugi duh. U svakom slučaju, rekao bih da je tada u Kruševcu, u okruženju u kom sam se kretao, bila prisutna akumulirana energija koja nije naginjala destrukciji, iako su političke okolnosti svakodnevno indukovale nezadovoljstvo i društvo doživljavalo drugačiju vrstu sunovrata nego sadašnje.

Okolnost, da stvari ipak nisu bile ispražnjene od sadržaja, da to tako nazovem, pravi razliku u odnosu na sadašnje prilike u kojima je oportunizam postao merilo ponašanja.

Koliko te taj duh posivelog velegrada ’90-tih inspirisao na početku školovanja, sećam se puno pitoresknih tugaljivo-šaljivih serijala fotografija načinjenih u to vreme tamo… I koliko si tada, obzirom na okolnosti, bio siguran u svoj profesionalni izbor zanimanja – jer tada nije bilo perspektive ni u inače unosnim zanimanjima, a kamoli u nečemu što se i danas zove “umetnički fotograf”?

Ivan: Ne znam na koje serijale konkretno misliš, pojavljivala se po neka pojedinačna fotografija… Osim serija „Deponija“ i „Zemun polje“ iz 1998, drugih nije bilo. Vidiš, tokom čitavog studiranja, u manjoj meri su me inspirisali sadržaji u Beogradu kao moguće teme za snimanje, u odnosu na to koliko su mi socijalna i kulturna klima, uključujući i okolnost studiranja u Beogradu, otvorili prostor i bili podsticajni da pokažem ono što sam snimao u Kruševcu. Životne okolnosti koje sam napustio, otvarale su značajne teme za buduće fotografije, jer su bile deo dugogodišnjeg iskustva.

„Umetnički fotograf“ nije ni poziv, ni zanimanje, ni profesija. To je opis za hobistu, ljubitelja fotografije… nekog ko kroz kreativnost simulira umetnost, da tako kažem. Tekovina amaterizma kojim je čitava naša kultura opterećena. Taj termin se kod nas zadržao do danas, upravo iz razloga što fotografija u polju umetnosti i dalje nije adekvatno pozicionirana; što fotografija nije postala konstitutivni deo srpske kulture.

Ovo je druga tema, ali delimično objašnjava i poziciju fotografa umetnika u društvu.
U izbor zanimanja sam bio siguran iz drugih pobuda, ne zato što sam imao ekonomsku kalkulaciju o svojoj budućnosti. Ta odluka je donekle bila iracionalna, ili: više se srcovalo, manje mozgovalo. Osim toga, u vreme kada sam upisao fakultet, godišnja školarina je koštala 3 000 DM. Trebalo je naći te novce. To je bilo veliko opterećenje za porodicu, ali hvala Bogu, izguralo se nakako. U četvrtoj godini studija sam postao asistent i na taj način isplatio preostalu školarinu. Mislim da perspektiva nekog posla u velikoj meri zavisi od čoveka samog, kao i od toga kako je ta profesija pozicionirana u društvu. Ali, bitno je i sa čime smo zadovoljni, i kojoj se vrsti ambicije prepuštamo.

Tokom čitavog studiranja, u manjoj meri su me inspirisali sadržaji u Beogradu kao moguće teme za snimanje, u odnosu na to koliko su mi socijalna i kulturna klima, uključujući i okolnost studiranja u Beogradu, otvorili prostor i bili podsticajni da pokažem ono što sam snimao u Kruševcu.

Da, prilično je primetna, po intervjuima koje daješ, tvoja nepokolebljiva odlučnost da ljudima objasniš po čemu se suštinski razlikuje „rekreativno“ od „profesionalnog“ bavljenja fotografijom. Pošto se, na Balkanu, sve više neguje isključivost kao najprihvatljiviji način promišljanja i glede toga da se svi u sve razumeju (a imaju i pametne telefone sa dobrim kamerama da to i dokažu), a ništa ne umeju suštinski da načine – ne čini li ti se da su mnoge kreativne discipline svedene na neke donkihotovske misije „zadrtih“ individualaca?

Ivan: Da ne bude zabune, kvalitet i značaj neke fotografije ne ocenjujem po tome da li je nastala kao rad amatera ili profesionalaca. To svakako nije merilo. U pitanju je način vrednovanja, koji je pitanje šireg kulturnog razumevanja medija fotografije. To su sada neke druge teme…
Ne bih rekao da je samo na Balkanu prisutna isključivost. Pogledaj u kojoj meri je eskalirala kensel kultura u Evropskoj uniji tokom rata u Ukrajini. Naše društvo i kultura jesu opterećeni sopstvenim nedostacima, ali aktuelno rastakanje institucija i vrednosnih merila je zapravo sistemsko. Mislim da je duh neautoritativnosti prisutan svuda; to je jedna legalizovana anarhija, kontrolisana destrukcija.

Čini mi se da savremeno vreme nije naklonjeno umetnosti, jer se stvari posmatraju crno-belo, uz prisutan teror političke korektnosti. Intenzitet protoka informacija postao je značajniji od njihovog značenja, sa težnjom da se vizuelni sadržaj kreira kao informacija. Iz tog razloga nam je otežano da razlikujemo bitno od nebitnog. Kada se fotografija svede na informaciju, tada se banalizuje sadržaj, tema i namera, uz okolnost da je svako ravnopravan da se u tom nadmetanju iskaže. Time se sužava prostor za umetnost, a ono što zauzima njeno mesto liči na Ikea dekoraciju.

„Zadrti individualci“ koje pominješ, čini mi se da počinju da liče na one jurodive, što ih je svet nekada prezirao i gledao kao neke lude, premda njihovu ludost nije mogao da razume, i radi koga je ona.

Već davno su tvoji umetnički radovi po velikim međunarodnim izložbama, baviš se profesurom, isijavaš tom posvećenošću… Postoji li korak dalje ili da li je tebi, kao talentovanom momku sa Rasine, ispunjen san?

Ivan: Bilo je međunarodnih angažmana i učešća na pojedinim inostranim izložbama i festivalima, ali da ne preterujemo, i da stvari nazovemo pravim imenom: ja sam umetnik fotograf čiji su rad i angažovanje gotovo sasvim lokalno određeni, i u smislu odabira tema i u načinu angažovanja, zbog čega nemam nikakav problem, niti mislim da sam time bilo šta propustio. Sticaj okolnosti je to negde odredio, ne toliko moje namere. Sada vidim da je to dobro.
Svaka kultura se razvija na principima svojstvenim njenoj prirodi i na zakonitostima istorije sudbinski određenim.

Mislim da nama nedostaje nov pregled kulturne istorije srpske fotografije, neka nova istorizacija medija koja bi pokrila period od početka dvadesetog veka do kraja druge decenije dvehiljaditih, i koja bi uključila primere iz umetničke prakse, istorijskog nasleđa i raznih društvenih fenomena. Delimično sam angažovan na ovom polju kroz uređivanje godišnje izložbe „Bliskost i razlike“ čiji sam autor, ali su to mali, usputni koraci, jer je to posao za istoričare fotografije i istoričare umetnosti. Premda „politika sitnih gestova“ može da bude delotvorna ako je dosledna i kontinuirana, jer takvi postupci daju odgovor na stanje diskontinuiteta i propuste u radu institucija. A jedna od stvari koja ovde nedostaje, upravo jeste usaglašavanje promena.

Od «Zakićeve» do «Šumatovačke»

Rođen je u Kruševcu 1973. godine, diplomirao na Akademiji umetnosti Braća Karić – odsek fotografije. Suosnivač je i urednik Centra za fotografiju, nezavisne neprofitne organizacije osnovane u Beogradu 2011. godine za istraživanje, proučavanje i promociju fotografije. Inicijator i urednik Foto Foruma, serije intervjua sa fotografima i umetnicima na kojima se predstavlja i promoviše domaća savremena fotografska produkcija. Dobitnik nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za najboljeg mladog vizuelnog umetnika u Srbiji. Predaje FOTOGRAFIJU u beogradskom Centru likovnih umetnosti i obrazovanja „Šumatovačka“.