Evica Jeremić, prva Kruševljanka na Himalajima: Ko sme taj i može!

– Sve moje dosadašnje planinarsko iskustvo, osvojeni vrhovi i svi vikendi provedeni na Jastrepcu, zaokruženo su sada i dobili su svoje puno značenje – kaže članica Planinarsko sportskog kluba Jastrebac po povratka sa Himalaja, gde se popela na 6.189 metara visok Island Pik

Tri i po decenije bavljenja planinarenjem, koje čini i osvajanje Mon Blana, Ararata, Elbrusa, Damavanda, ^ukung Ria i brojnih ekspedicija, zaokružila je planinarka Evica Jeremić, članica Planinarsko sportkog kluba Jastrebac, usponom na Island Pik na Himalajima, na visini od 6.189 metara. Okružen drugim divovskim vrhovima, Island Pik već i svojim nazivom opisuje karakter planine koja izvire iz glečerske doline, sa izvorima na sve strane i živopisnom vegetacijom do četiri hiljade metara, nakon koje ulazite u čudesan svet žbubnja i kamenja. Od kada su ga prvi ispeli članovi čuvene britanske ekspedicije Tenzing Norgej i ser Edmund Hilari, vrh je inspiracija za mnoge planinare, kojoj ni naša Evica nije mogla da odoli.

– Sve moje dosadašnje planinarsko iskustvo, osvojeni vrhovi i svi vikendi provedeni na Jastrepcu, zaokruženo su sada i dobili su svoje puno značenje. Posle četiri ispenjana vrha iznad pet hiljada metara ovo je prava nadogradnja i mislim da čovek za nju treba da zaista sazri kao planinar, da stekne velika penjačka iskustva. Potrebno je imati i dobru kondiciju, mentalnu snagu, odlučnost i hrabrost, kao što se i kaže – “ko sme, taj i može”. Uostalom, ako smo stalno u zoni komfora, onda i ne napredujemo. Potrebno je i puno rada na sebi, i na planini ali i na svojoj edukaciji. Pročita se i mnogo literature, odgleda dokumentaraca, kako bi se bilo spremno za sve ono što vas na planini može da sačeka. 

Mnogo priprema, rada na sebi, napora koji uspon na Himalaje podrazumeva… Pitamo Evicu šta je to najbitnije što je zauvrat dobila:

– Najpre iskustvo, zlata vredno. Značilo mi je puno sve što sam do sada pročitala, videla, čula, ali lični doživljaj, i kao čoveka i kao planinara, je nemerljiv. Doživljaj je zaista svestran, počev od same prilike da provedem vreme sa tim ljudima, ne samo šerpasima što je samo po sebi velika privilegija, već i sa drugim ljudima iz sveta – iz Indije, Amerike, [panije. Nije nas bilo mnogo, ali su tu ljudi sa svih strana koje povezuje isti motiv. Najzad, to je i prilika da čovek sebi potvrdi da li je na pravom kursu, da li je doneo pravu odluku, da li se dobro pripremio, da li je sazreo za ovakvu avanturu. Moram da kažem da je, pošto sve to dugo traje, jedna od najvažnijih strana da se sačuva zdravlje. Velika su iskušenja, potpuno je drugačija mikro klima, ulazi se u zonu sa razređenim kiseonikom, tanka je granica koja se ne sme preći, tako da morate da osluškujete sebe i svoje reakcije. Dakle, sve sam vreme upoznavala i upijala sve oko sebe, ali sam istovremeno upoznavala i sebe i zadovoljna sam kakva je moja reakcija, aklimatizacija organizma, spremnost, prilagodljivost i to mi je posebno važno.

Interesuju nas i specifičnosti Island Pika koje ga izdavaju od drugih vrhova Himalaja i čine posebno atraktivnim za planinare.

– Vrhu se prilazi nekih 12 dana. To pešačenje i okruženje inspirišu sve vreme, puno je znakova pored puta koji govore o Nepalu, o ljudima koji su daleko pre nas tu radili neke stvari, o ljudima koji su prvi put ispenjali Mont Everest i kojima je ova staza bila priprema za taj podvig. To sve nadahnjuje. Osvajanje ovog vrha potvrđuje zrelost planinara i mislim da je logično da se  u osvajanje velikih Himalaja krene od ovakvog uspona, u kontrolisanim uslovima i sa već stečenim predispozicijama, svakako pre nego da se odmah ode na visinu od osam hiljada metara, za šta je neophodno mnogo bogatih iskustava i neverovatne pripremljenosti.

Evica opisuje i svoj prvi osećaj na osvojenom vrhu:

– Prvi osećaj je tišina, to je vrlo emotivan trenutak, zatim svest da smo svi dobro, ali i koncentracija, jer je to mali prostor gde je jedva stalo nas četvoro i naš šerpas, koji nas je iz nekog ugla slikao. Šta prvo pomislim? Veliku zahvalnost, veliko poštovanje prema tom neverovatnom okruženju, za trenutak prosto zaćutite zatečeni veličanstvenoošću svega toga i preplavljeni emocijama… Trenutak suočavanja sa ispunjenom željom je jako čudan. Dolaskom na vrh se, naravno, ne završava posao, tek predstoje sati silaska jer za planinara uspon predstavlja i silazak u podnožje, gde ne sme da padne koncentracija ili da vas savlada adrenalin pa da se naprave greške. 

Naša sagovornica je bila deo četvoročlane ekipe u organizaciji Extreme Summit Teama iz Beograda, jedina žena u ovoj maloj ekspediciji, istovremeno i prva Kruševljanka na Himalajima. I izdvaja upravo važnost ekipnog duha u ovakvim ekspedicijama:

– Jak i zdrav ekipni duh je veoma bitan. U trenucima kada je bilo nekakvih kriza u ekipi na pravi način bi se to premostilo i u trenicima slabosti pronašao bi se način da se održi duh i vera da ćemo uspeti.

A kada je bilo najteže?

– U završnom usponu najteže je bilo kada smo prelazili deo stene, bliži se svitanje i naglo postaje hladno, tako da ne znate da li ste to umorni, da li je to realan događaj prouzrokovan hladnim vazduhom ili vaš organizam pravi neku zabunu. Zato je važno ostati koncentrisan i svestan, bez panike, normalno oceniti situaciju i prihvatiti to kao prirodan osećaj i reakciju organizma u specifičnim uslovima, kada je hladno, klizavo, rizično. Jako je bitno da smo u takvim situacijama mogli da vidimo da je naš šerpas, Ngima, koji iza sebe ima mnogo ekspedicija na Himalajima od Everesta nadalje, stabilan i odlučan u tome što radi i da njegov izraz lica govori da je sve kako treba. U ekipi smo imali i dvojicu portera, nosača i sa njima je sve odlično funkcionisalo. Zadovoljna sam da je moj organizam visinski dobro odreagovao, zadovoljna sam kondicijom, ali i mentalnom snagom, opštom stabilnošću, uz poverenje u šerpasa koji je sve vreme bio veoma otvoren prema nama. 

Vreme je išlo na ruku nevelikoj ekipi na Himalajima:

– Vremenski uslovi su bili veoma stabilni tokom uspona, naravno uz odgovarajuću zaštitu, bez padavina, tek kada smo sišli u podnožje, u bazni kamp, krenule su padavine i nastavljale se iza nas. Dakle i tu smo imali mnogo sreće, jer nam ništa nije poremetilo planove i nakon 17 dana vratili smo se u civilizaciju, u Katmandu odakle smo i krenuli. 

A tih 17 dana nešto je nešto se, svakako, urezuje u pamćenje:

– Da, bili su jako sadržajni. Prolazite i kroz neka mala, naseljena mesta, pored malih bašta, čujete razne zamimljivosti, na 3.800 metara je njihov hram, manastir sa 45 monaha gde smo prisustvovali službi, puđi, koju je bilo zanimljivo videti. ^este su i kolone jaka, krupnih goveda koja ne funkcionišu ispod dve hiljade metara, ali ni na više od četiri i po hiljade.  Zanimljivo je i da je u svim planinarskim domovima na Himalajima jednoobrazan meni ishrane i više od 90 posto je vegansko-vegetarijanski… 

A posle Himalaja… Pa, ponovo Himalaji!

– Bila bih srećna da, ako budem mogla, ponovo odem na Himalaje. Tamo ima mnogo zahtevnih vrhova, na razne načine, i tehnički i samom svojom visinom i svakako mi je želja da se ponovo nađem na mestu jedne tako velike avanture – završava svoju priču kruševačka planinarka.

I sigurni smo da će se ponovo penjati na Himalaje…

S.Marković