Dragoslav Gogić, slikar epskih planinskih vrhova: Za dobar kadar išao bih na kraj sveta

Onog trenutka kada sam se kao đačić popeo na Belu stenu i sa nje ugledao rodni Kruševac, dolinu Rasine kao na dlanu – moja planinarska priča se zavrtela… Od uspona na Mon Blan 2003. sa kamerom u ruci i rancem na leđima prepešačio sam i ispenjao na hiljade kilometara u 56 zemalja sveta… Kada preživite orkanske vetrove Kavkaza, jak vetar na kopaoničkom Jarmu tokom zime na minus 20 deluje vam kao poletarac

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Viđamo ga često kako se iz rasinske blagosti javlja u program RTS-a, razgovorljiv i nasmejan, a većina gledalaca ne može ni da pretpostavi o kakvom belosvetskom pustolovu je reč – o čoveku koji je hrabrog srca i dečačke razdraganosti uspeo da se, bukvalno rečeno, vine u neslućene visine…

Na početku razgovora, kao što je i red sa „okorelim“ Kruševljanima, da se pozabavimo malo nostalgijom… Šta ti nedostaje danas i voleo bi da se nije promenilo iz onih starih (mnogi kažu i dobrih) vremena?

Dragoslav: Iz vremena kada sam bio đak, pamtim da je moja Stara čaršija bila lepa zanatska četvrt. Žila kucavica ovog dela našeg grada je ulica Cara Lazara. Rekao bih da je nekada podsećala na one avenije iz filmova tridesetih godina, popločana kockom, sa najlepšim drvoredom na svetu. Bilo je tu kovača, užara, limara… uvek veselo i živo. Zadivljujuće, ali skromno. Sa nostalgijom se sećam tih vremena. Tu sliku pamtim i dan danas. Toga više nema. Sada je sve zaliveno asfaltom i betonom, gužve su tokom celog dana, a od automobilskih motora ne možete ni da razgovarate a kamoli bilo šta drugo da radite. Nedostaju mi i one stare kafane koje su bile simbol grada, a naročito Stare čaršije. Često i danas kažem: „…nađemo se Kod Muse i Marka.“ Samo malo uzbrdo od moje Stare čaršije bila je kafana Top, pa onaj stari Rubin… Jedva smo nekada čekali veliki odmor, iz srednješkolskih dana, da bi pojeli piroške kod Giše. Prvu kafu popio sam u kafeu Krug, preko puta Gimnazije. Koliko smo samo zora dočeli u Popaju… Promenio se grad, sada tu, uglavnom, žive neki drugi ljudi. Dešava mi se da od kuće do posla ne sretnem nijednog poznanika, a ranije to nije bilo moguće. Nekada smo bili srećni kada uhvatimo pogled neke devojke, a zamislite ako vam uputi osmeh. Šansa da se priđe devojci bila je diskoteka u Domu omladine, subotom. Blok za ples trajao je tačno 12 minuta 4 sekunde i to uvek ove dve muzičke numere: Da li znaš da te volim (Dado Topić) i Sinjor (Bob Dilan). Ko propusti ovu priliku za udvaranjem mora sačekati sledeću subotu i 12 minuta nove prilike. Neko bi pomislio da to nije dovoljno za prvi nastup. Mi iz Stare čaršije kažemo da ne postoji druga prilika za prvi nastup. Sada je to, mislim, potpuno drugačije. Nekada smo se družili, zavisno od toga ko kakvu muziku sluša, a svaka ulica u Staroj čaršiji imala je svoj fudbalski klub. Sa devet godina bio sam srećan da me stariji puste da gledam utakmicu, pa da skupljam lopte, o radosti kada sam postao rezerva, a sa 15 godina i kapiten uličnog tima. To je bilo sazrevanje, postepeno, bez prečica. Dobra stara vremena…

Da, slično onoj „svratim do Šoldija u PGP, pa pored Ukrasa do poslastičarnice Vlade Ilića…“ Takvi razgovori mogu da zbune gotovo 90 odsto današnjih stanovnika Kruševca, mnogo više je razumevača tog tajnog jezika razasuto diljem planete. Jesi li pretpostavljao da ćeš, kad si se zaputio na fakultet, da postaneš novinar, novi Željko Malnar (opet neka tajna imena iz mladosti)?
Dragoslav: Iako me je od rane mladosti zanimao novinarski poziv, između ostalog bio sam u Gimnaziji smer Javno informisanje, urednik srednjoškolske radio stanice, pisao za list Rubin i Delegat, odlazeći u Beograd na Pravni fakultet nisam mogao ni da pretpostavim da će mi to biti životna profesija. Ali, dogodilo se, prijavio sam se na konkurs Televizije Beograd za novinare i primljen. Prvo volonterski, pa kao honorarac, a već 32 godine sam dopisnik Radio televizije Srbije iz Kruševca i Rasinskog okruga. Zanimljivo je da sam planinarenjem počeo da se bavim još u sedmom razredu osnovne, a ozbiljnije početkom ovog milenijuma. Mnogo je godina prošlo da spojim novinarstvo i planinarenje u projekat pod nazivom: dokumentarni filmovi sa najviših planina sveta… i od uspona na Mon Blan 2003. ja sam sa kamerom u ruci i rancem na leđima prepešačio i ispenjao na hiljade kilometara u 56 zemalja sveta. Bilo je i teških trenutaka, jer na velikim visinama, od Stenovitih planina u Americi do Tibeta ne možete ne samo da spavate i hodate već ni da dišete kako treba. A želja velika da sve što oči vide to kamera treba i da snimi. Dešavalo se da se sa ekspedicije, nakon četiri nedelje boravka u planini, vratim sa deset kilograma manje. Željko Malnar nam je svima bio uzor. Njegova harizma, istraživački duh i način na koji on prenosio utiske sa svojih putovanja su i dan danas, za sve nas domaći zadatak…

Vrh na 5895 metara – legendarni Kilimandžaro i voljena zastava

Kad čovek prelomi da će krenuti da se bavi nečim čime može da rizikuje život, svestan da sve pripreme mogu da budu fatalno okončane samo jednim pogrešnim korakom, čak ne nužno ni svojim?

Dragoslav: Kada čovek odluči da se bavi planinarstvom i alpinizmom, nikada unapred ne razmišlja da može nešto loše da mu se desi. Lepota i magija planinskih vrhova vas jednostavno očaraju pa nemate vremena da mislite da to može da bude opasno. Kako vreme prolazi uviđate da je planinarstvo, naročito ono visokogorsko, sport sa visokim rizikom. Međutim, ako krenete postupno, prvo od manje zahtevnih planina pa lagano ka višim i težim, možete smanjiti rizik. Potrebno je da ste svesni gde idete. Da li možete psihofizički da izdržite taj napor zarad osmeha koji krasi vaše lice, negde iznad oblaka. Vredi li? Da bi ispenjali jedan planinski vrh morate uložiti sopstveno znanje, energiju i volju pa je samim tim kada kročite na neku od zaleđenih kupa, na 5, 6, 7 i više hiljada metara visine, osećaj veličanstven. Za mnoge planinske vrhove koje planirate da ispenjete morate savladati, prethodno tehničke veštine. Primera radi: način kretanja po lednicima sa pukotinama, zaleđeni zidovi, upotreba cepina i dereze, kombinovani usponi, takozvani miks… Za sve ovo potrebno je da prođete letnju i zimsku alpinističku obuku, lednički i kurs visokogorstva. Dešavalo se da neku tešku planinsku deonicu ispenjemo po magli i tek kada se razdani vidimo gde smo prošli. Tada imate utisak da tuda ni divokoze ne idu. Ono što snimim na velikim visinama je magija, i zato vredi ići visoko. Dešava se da se zapitam šta ja to gore radim. Imao sam sreće da moj boravak na Tibetu u trajanju od 45 dana prođe bez posledica. Te jeseni 2010. godine penjali smo na visini od 8201 metar, šesti po veličini vrh sveta Čo Oju ili kako ga lokalno stanovništvo naziva: Tirkizna boginja Tibeta. Jednu noć provedenu u šatoru na 7200 metara visine pamtiću ceo život. Temperatura se spustila na minus 37 stepeni, ne možete da spavate, ni da ležite, ni da dišete, jednostavno izbačeni ste potpuno iz ose. Jedva sam čekao da svane. Logično je da se pitate: šta vi tu radite? Međutim, kada sve to prođe i svedete utiske, želja za avanturom i novim izazovom je sve izraženija. Pogled sa vrha je, za mnoge od nas, osećaj večnosti na ovoj planeti.

Sve mi se čini, kad pogledam oko sebe, smešten u središte ove naše “zlatne doline”, da smo savršeno okruženi i zaštićeni blagim visovima… Mogu li oni da ti posluže kao simulacija “gorostasnim” vrhovima ili su dobre samo za nabijanje kondicije i čemu može da posluži naš voljeni Jastrebac?

Dragoslav: Moja planinarska priča, zapravo je nastala na šumovitom, vanvremenskom Jastrepcu. Voljena planina, oaza lepote i inspiracije. Od trenutka kada sam se kao đačić popeo na Belu stenu i sa nje ugledao rodni Kruševac, dolinu Rasine kao na dlanu – moja planinarska priča se zavrtela. Bilo gde da krenem, Jastrebac mi je uvek u srcu. Čak i vrhove Himalaja merim po tome koliko su udaljeni od visova Jastrepca. Nedavno, kada sam krenuo ka Kalapataru na Himalajima, u prevodu na naš jezik Crna stena (5550 metara), merio sam razdaljinu od moje Bele stene (1256 metara)… to je 6480 kilometara. Zapravo, sa Bele krenuo sam ka Crnoj steni. Moje utočište i beg iz gradske vreve je vrh Zmajevac, a veoma često pešačim do Mečijih stena, Majoreve česme i vrha Gradac. Mnogo sam o Jastrepcu naučio od čika Belija koji ima svoju kolibu na ovoj planini. On me je naučio da lutam planinom. Znate, dok se ne izgubite negde u šumama ove planine ne možete da je razumete i zavolite. Shvatio sam da na Jastrepcu niko ne može da zaluta, jer bilo gde da se nađete sve staze ili potoci vode ka nekom okolnom selu ili, još lepše, ka jezeru i najlepšoj turističkoj oazi našeg kraja – Ravništu. Mi, planinari iz Kruševca i okoline, uglavnom se pripremamo na Jastrepcu za visoke svetske gore.

Insert iz filam Tirkizna boginja Tibeta

Uz sve druge terete koje opterećuju savesnog planinara ti imaš i to da neprestano razmišljaš u idealnim kadrovima i manipulišeš kamerom, kad god ti se učini da nešto ne smeš da propustiš – dakle, dvostruka koncentracija je u pitanju… Imaš li najbolji propušteni kadar u glavi i kolebaš li se ponekad od umora, dok se drugi opuste na tren, hoćeš li ili nećeš da se latiš aparata?

Dragoslav: Vrlo je retko u svetu da su penjači, mislim na visokogorce i alpiniste profesionalni snimatelji. Osim što morate da vodite računa o svakom koraku, hvatu u stenu ili da li je led dovoljno čvrst za penjanje, a to je najvažnije za vašu bezbednost, vi „morate“ da snimate. Ne morate ali najbolji su oni kadrovi kada je najteže prilikom uspona. Dešavalo mi se da uključim kameru u trenutku kada sam u previsu ili da mi je jedna noga na pola stopala na okomitoj litici. To je neshvatljiv adrenalin koji vas goni da, osim što brinete da preživite, radite i svoj posao profesionalno. Sećam se da, prilikom uspona na Mon Blan u Francuskoj, dok su svi što brže prelazili Veliki ili kuloar smrti, jer se tu obrušava stena veoma često, ja sam išao lagano kako bi snimio taj uzan prolaz. Plašio sam se, ali mi je nešto iznutra govorilo da je ovo baš trenutak koji treba da ovekovečim. Na Himalajima sam snimao kada su spuštali povređene Koreance niz lednik na visini od 7000 metara, tik uz provaliju duboku preko 2 kilometra. Za dobar kadar, makar bio i samo jedan, imam utisak išao bih na kraj sveta. Sve te situacije vas ojačaju. Kada preživite orkanske vetrove Kavkaza, jak vetar na kopaoničkom Jarmu tokom zime na minus 20 deluje vam kao poletarac.

Sa trećeg pohoda na Himalaje – ni na trenutak bez kape i naočara

Voleo bih jednom da se pojavi nekakva monografija kao tvoje autorsko delo! Meni ništa bez traga na papiru – red pisanja pa fotografije i tako redom. Ovaj razgovor bi mogao, uz razne dogodovštine i anegdote, da zauzme čitavu novinu pa moram da te ograničim na tri najbolja momenta, odgovori i obrazloži – koji ti je bio najteži uspon (računajući i povratak), gde si se najbolje proveo i za koji svoj film bi poželeo (ako se bira samo jedan) da ostane kao trajno kulturno nasleđe čovečanstva?

Dragoslav: Dokumentarni film je oblik mog izražavanja i ono što mi je posebno drago, svi projekti koje sam radio su arhivirani u Radio televiziji Srbije, kao trajno kulturno dobro. Ako se može planinarstvo i alpinizam nazvati i provodom, onda je to moj put u Tanzaniju, na krov Afrike – Kilimandžaro. Taj kolorit, 6 dana uspona po raznim zonama: džungla, stepa, savana, alpska pustinja, snegovi Kilimandžara… fenomenalno! Zatim safari u nacionalnim parkovima Lejk Manjara i Ngorongoro, šetnja baobab šumama, druženje sa plemenom Masai. Najteže i najlepše uspone tokom dosadašnjeg planinarenja imao sam na Himalajima. Sanjao sam, od malena da jednog dana ugledam Mont Everest i to se dogodilo nekoliko dana posle mog 44-tog rođendana. Ispenjao sam tada Ajland pik na 6189 metara nadmorske visine, jedan od prvih komšija najvišem vrhu sveta. Nakon prvog odlaska u najviši planinski masiv sveta, koji je trajao skoro četiri nedelje, usledio je, nakon dve godine, drugi put sa ciljem da se dosegne šesti po veličini vrh sveta, Čo Oju na visini od 8201 metar. Tamo mi je bilo najteže. Tada je nastao dokumentarni film „Tirkizna boginja Tibeta“ meni najdraži, jer sam uložio zadnji atom snage da se živ vratim sa planinarenja i snimim preko 15 sati video materijala. Do sledećeg odlaska u Nepal prošlo je 15 godina. Toliko mi je vremena bilo potrebno da sredim utiske sa prethodnog boravka na Himalajima.

Ispenjati jedan vrh je vrlo kompleksno. Zavisi pre svega od vremena. Treba se provući kroz uzan prozor išaran vremenskim prilikama i neprilikama. Tišina, hladnoća, trnu ruke, za nekoliko sati promene se sva četiri godišnja doba. Dvadesetominutno sunce obavili su tamni oblaci. Najpre slab sneg koji je vrlo brzo prerastao u snežnu mećavu – to su Himalaji. Tamo se planina pita da li će ti dozvoliti da dođeš do njenih visova ili ne. Noć pre finalnog uspona ili kako mi u žargonu kažemo „summit day“ je vrlo frustrirajuća za svakog planinara. San je izuzetno tanak – malo se spava, malo vas boli glava pa u krug do jutarnjih sati. Spavate otvorenih očiju. Često ste tokom noći u položaju fetusa. Umem da kažem, u šali, da na Himalajima spavam kao lažni svedok.
Himalaji su specifična planina jer je pristup dugotrajan, minimum 10 dana pešačenja do baznog kampa. Mnogobrojni problemi su preteći tokom ovog puta: prvo i najvažnije je da ostanete zdravi tokom hodanja od lodža do lodža jer higijenski uslovi nisu na zadovoljavajućem nivou. Hrana vam često ne odgovara što dovodi do stomačnih problema. Iz ličnog iskustva za mene je to ključni momemat tokom penjanja. Drugo je da ste stalno u opasnosti da dobijete visinsku bolest. Tačno je da organizam pamti do koje ste ranije visine došli i kako ste to uradili pa je olakšavajuća okolnost da ste već bili na određenoj visini. Međutim, visinska bolest zna da bude nepredvidiva i da vam zagorča život tokom visokogorskog uspona. U slučaju da se ne osećate najbolje na 4, 5 ili 6 hiljada metara postoje i lekovi koji će vam ublažiti te tegobe. Potrebno je samo piti ih po receptu lekara i strogo se držati tog pravila. U suprotnom možete imati velike probleme. Aklimatizacija je drugi stub koji podupire vaš uspon. Unošenje vode je izuzetno važno – minimum 3 litra, a ako su visine iznad 5000 metara i 5 litara dnevno. To uopšte nije lak posao. Organizam isparava na ovim visinama, pa ako se ne hidrirate dovoljno može doći do edema mozga ili pluća. Početni stadijumi ovih bolesti su rešivi ako se u što kraćem vremenskom intervalu spustite na nižu visinu. To je jedini lek. Teži oblici mogu biti sa smrtnim ishodom. Treći je vreme. Sve može da padne u zaborav i ostane samo na pokušaju ako su loši vremenski uslovi. Naravno da svi mi koji idemo u visoka gorja pratimo vremensku prognozu. Dešavalo se da je vreme potpuno drugačije od predviđenog. Vetar je najveći neprijatelj. Šator, prinudni zaklon, iglo, vučja jazbina, ne štite od hladnoće (zato postoji kvalitena oprema, naročito od perja) već od vetra. Vetar zapravo ubija, dovodi do hipotermije. Najpre stradaju ekstremiteti: prsti na nogama i rukama, a zatim i ostali delovi tela. Čujete često kada neko ko je ispenjao planinski vrh kaže „milina je biti na vrhu kada nema vetra“ ili „bez vetra je pesma ispenjati se nebu pod oblake“… Sunce može da bude veoma opasno na velikim visinama. Tamne naočare su obavezne kao i krema sa visokim faktorom zaštite, adekvatna odeća, šešir ili kapa na glavi. Zbog fotografisanja na nekom snežnom vrhu mnogi skinu naočare. Dovoljno je nekoliko minuta da dobijete snežno slepilo. To je opasno po život jer ne vidite kako da siđete sa planine, a inače je često povratak teži od penjanja. Splasne onaj polet i adrelan, čovek se opusti, padne koncetracija pa ste podložniji povredama. Dovoljan je samo jedan nepromišljen korak da vam upropasti život. Sve ovo nije pretnja nego upozorenje, jer ako ste pažljivi oživećete vaš san i videti nešto što je privilegija malom broju ljudi. Znate, najlepša mesta na svetu su obično teško pristupačna. Morate uložiti napor i razmišljanje u to što radite pa je samim tim kada sve to prođete i doživite, osećaj veličanstven.

Uslov svih uslova za planinare je da ste zdravi, da održavate vaše telo u pristojnoj kondiciji (svakodnevne vežbe oblikovanja, brzo hodanje, trčanje, plivanje). Za početak je, recimo, bitno da idete na posao pešice ili biciklom i zamenite vožnju automobilom nogama uvek kada je to moguće. U vezi sa tim je i vaše psihičko stanje. Tačna je ona narodna izreka, naročito za planinare, da sve polazi iz glave. Potrebno je imati motiv, zdrav motiv. Probleme koje imate morate ostaviti iza sebe dok ste na planini jer, u suprotnom, ako stalno mislite na njih oni će vas tek na planini potpuno preokupirati. Opustite misli. Odlazak u budističke hramove olakšaće put na krov sveta. Biće vam lakše i lepše. Pratioci na planini su Nepalci, često pripadnici Šerpa plemena. Iako rade izuzetno težak posao prateći vas po planini (kao porteri, visinski nosači, planinski vodiči, kuvari…) uvek su nasmejani i tu za vas. Još se nije desilo, a proveo sam u Nepalu, u više navrata, 3 meseca, da sam video Šerpasa mrzovoljnog. Često sam se pitao da li je to moguće. Na Himalajima jeste. Šerpasi imaju uvek lepu reč, ne psuju, ne kradu… Pitate se da li to uopšte postoji negde na svetu. Osmeh koji steknete na Himalajima ostaće zauvek na vašem licu.

Inspiracija u tanzanijskoj džungli

Ima li dalje uopšte?

Dragoslav: Ima dalje – Vulkani Južne Amerike, Kotopaksi, Ekvador i Bolivija, nadam se početkom naredne godine… želja mi je da planinarim u Patagoniji…

Novi 815. broj GRAD-a na kioscima