16 dana aktivizma: „Nasilje nije rešenje“

Od početka godine u Srbiji je ubijeno 27 žena, dok je u poslednjih deset godina u rodno zasnovanom nasilju više od 300 žena izgubilo život, zabrinjavajući su podaci Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Po podacima ovdašnje Policijske uprave u Kruševcu su od početka godine ubijene dve žene, a izrečeno je 908 hitnih mera koje se odnose na porodično nasilje, i ne podrazumevaju samo nasilje nad ženama. Dok rastu brojke ubijenih žena, a pojedini mediji od toga prave senzaciju, mi smo u razgovoru sa nadležnima iz Policijske uprave, ali i sa aktivistkinjama koje se bore protiv nasilja nad ženama pokušali da saznamo zbog čega dolazi do femicida i kako mu se može stati na put

Piše: Marija Janković

Foto: NO! Novinarke protiv nasilja

Policijska uprava Kruševac se projektom „Nasilje nije rešenje“, koji se do juče sprovodio na području Policijske stanice Ćićevac, pridružila međunarodnoj kampanji „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“. Policijski službenici ove uprave su na info pultovima, su razgovarali sa građanima i ukazali im na to kako da prepoznaju nasilje u porodici, kome treba da se obrate ukoliko su žrtve ili svedoci i kako policija, u saradnji sa drugim institucijama, postupa u ovim slučajevima.

– Na ovaj način potrudili smo se da osnažimo žrtve nasilja da prijave porodično nasilje i podignemo nivo svesti sugrađanki i sugrađana da prijave ukoliko znaju da je neko žrtva nasilja. Inače, na području Policijske uprave Kruševac, od 1. januara 2019. godine do danas, u porodičnim i partnerskim odnosima, ubijeno je pet žena, dve žene tokom ove godine i tri tokom 2021. – kaže načelnik načelnik Policijske uprave Kruševac, pukovnik policije Ivan Milenković.

Od početka godine izrečeno 908 hitnih mera
Po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, na području Policijske uprave Kruševac, od 1. januara do 31. oktobra ove godine, izrečeno je 908 hitnih mera, od kojih 648 hitnih mera zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj i 260 hitnih mera privremeno udaljenje učinioca iz stana. U istom periodu, nadležnom tužilaštvo podneto je 30 krivičnih prijava protiv izvršilaca krivičnog dela nasilje u prodici. Izrečene hitne mere, kao i krivične prijave ne odnose samo na žene.

– Valja naglasiti da po dobijenoj prijavi o nasilju u porodici, odmah se obaveštava sertifikovani policijski službenik, a patrola izlazi na mesto događaja i fizički razdvaja učinioca i žrtvu, a ukoliko je nekom potrebno obezbeđuju medicinsku pomoć. Nakon toga obavljaju razgovor sa akterima i eventualnim svedocima, a o prikupljenim podacima obaveštavaju policijskog službenika sertifikovanog za postupanje u ovim slučajevima koji procenjuje rizik, odnosno da li postoji opasnost od daljeg nasilja i o ishodu obaveštava nadležno tužilaštvo koje procenjuje da li u konkretnom slučaju ima elemenata krivičnog dela i da li će naložiti zadržavanje osumnjičenog-ku
Nezavisno od toga, policajac sertifikovan za postupanje u porodičnom nasilju primenjuje Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, odnosno procenjuje rizik, što između ostalog podrazumeva i provere da li je učinilac u prethodnom periodu vršio prekršaje ili krivična dela sa elementima nasilja, naročito u odnosu na žrtvu, da li konzumira alkohol, da li žrtva oseća strah, a ukoliko utvrdi postojanje rizika izriče jednu ili obe hitne mere. O izrečenim merama odmah se obaveštava nadležni tužilac, Centar za socijalni rad i Grupa za koordinaciju i saradnju. Istovremeno informacije o hitnim merama dobija i žrtva, a ukoliko ih učinilac prekrši protiv njega se pokreće prekršajni postupak, odnosno po hitnom postupku se dovodi kod sudije za prekršaje koji mu može izreći kaznu zatvora do 60 dana.

– Hitna mera koju je izrekao policijski službenik traje 48 časova i policija je odmah dostavlja nadležnom tužilaštvu, koje je ponovo razmatra, nakon čega podnosi predlog o produženju Osnovnom sudu, koji je u obavezi da u roku od 24 časa donese odluku o produženju hitnih mera, a može ih produžiti za još 30 dana.

Važno je prepoznati i prijaviti nasilje

Preventivne aktivnosti sprovode se godinama unazad, u saradnji sa drugim državnim institucijama, Savetom za rodnu ravnopravnost Grada Kruševca i nevladinim organizacijama, policijski službenici učestvuju na tribinama i predavanjima kako bi građanima ukazali kako da prepoznaju porodično nasilje i kako bi podstakli i ohrabrili žrtve, ali i svedoke da ga prijave. Članice Mreže žena u policiji dodatnim aktivnostima ukazuju i rade na osnaživanju žena sa porukom da se uvek mogu osloniti na podršku policijskih službenika i službenica.

– Nasilje u porodici je veliki društveni problem, ali i moralna i zakonska obaveza svih koji znaju da ga neko trpi da to prijavi nadležnim institucijama. Podsećamo da se porodično nasilje može prijaviti policijskoj upravi, policijskoj stanici ili na brojeve telefona 0800 100 600 ili 192 koji su sve vreme dostupni, a policija će u saradnji sa drugim institucijama, kao i uvek, po svakoj prijavi odmah postupati. Takođe, apelujemo na žrtve da ne trpe nasilje, već da se obrate institucijama koje će preduzeti sve mere iz svojih nadležnosti kako bi ih zaštitili, a nasilnike sankcionisali – poručuje Milenković.

Šta je femicid?

Femicid podrazumeva ubistvo koje je muškarac izvršio prema ženi, a statistika kaže da je više od 90 odsto ubijenih žena ubijeno od strane muškarca. Mali broj žena je stradao na drugi način. Kako bismo bolje razumeli ovu pojavu i zbog čega do nje dolazi razgovarali smo sa Zoricom Mršević, profesorkom, pravnicom, istraživačicom i aktivistkinjom za ljudska prava, poznatom po svom radu i doprinosu u oblasti ženskih prava i feminizma.

– Femicid je globalna pojava, postoji bilo gde, i svuda ima slične karakteristike. Ubijaju i Šveđani i Nemci žene, ali je reakcija sistema ažurnija, konkretnija, stroža. Muškarci su skloni ubistvu tamo gde to mogu da budu, a kod nas to mogu da budu malo više, gleda im se kroz prste. Postoji jedna tradicija, prećutna, da muškarac ima pravo da kazni ženu, da bude ljut i besan, ako ona nije poslušna. Kažnjavanje za neposlušnost može da bude i fizičkog tipa i da u drastičnim slučajevima dovede do ubistva. Femicid se u teoriji smatra najprevidljivijim ubistvom, jer mu prethode godine nasilja. Nasilje koje traje godinama i kome se ne stane na put ima tendenciju da na taj način eskalira. Ako nasilniku niko ne stane ne put, ono će biti sve ozbiljnije. Kada ženi niko u porodici ili institucije ne mogu da pomognu, ona može ubiti nasilnika u samoodbrani, ali to su retki slučajevi – kaže naša sagovornica.

Iako brojni stručnjaci pokušavaju da nađu uzrok zbog čega se ovako užasni zločini događaju, ponekad je teško generalizovati, mada statistika kaže da je nasilje u porastu u predizborno vreme i za vreme velikih praznika.

– Nema objašnjenja za femicid, nekada smo nasilje objašnjavali ratovima, izbeglicama, raspadom zemlje, političkim krizama, koje i jesu i nisu uvek prisutne.Uvek je kritičan period predizborno vreme i veliki praznici, tada rastu sve vrste nasilja i međuetničko, religiozno. Ljudi vrše nasilje nad prvom osobom koja je tu, a to je često članica porodice.

Po rečima Zorice Mršević nasilja nad ženama u Srbiji je sve više, a kazne za femicid su sve strože, što je dobra mera u prevenciji ovakvog zločina.

– Nedavno je crnogorski državljanin došao da umišljeno ubije u Novom Sadu svoju bivšu partnerku što je i učinio i dobio je doživotnu robiju. Kazne su pod pritiskom ogorčene javnosti postale strože. Ranije su kazne bile manje, 5 do 10 godina, sada više nije tako, delimično pod pritiskom društva, delimično pod pritiskom vlasti koja je postala svesna veličine problema.

Da u medijima o femicidu i nasilju nad ženama treba govoriti, ali sa oprezom smatra Zorica Mršević.

– Verujem da bi se nasilnici malo zamislili i zadržali ako bi se o tome govorilo u javnosti. Mediji treba oprezno da pišu o ovakvim stvarima. Često u medijima kruže priče i nagađanja koji su uzroci nasilja, razgovara se sa komšilukom i članovima porodice, kakva je ona bila žena. Ja se tu dosta ne slažem sa mogim predstavnicama ženskog pokreta, jer one misle da to ne treba da se radi, a ja mislim da treba, jer je nekad to jedini izvor informacija. Neće vam Centar za socijalni rad ili Policija reći da su imali prijavu nasilja, a da ih je mrzelo da bilo šta preduzmu. Reći će da nemaju informaciju, jer postoji njihova odgovornost, ali zato će vam komšiluk potvrditi da je bilo nasilja, da je žena više puta bežala i slično. Dok sam bila zamenica Nacionalnog ombudsmana za rodnu ravnopravnost, poktretala sam postupke svaki put kad vidimo iz medija da je nasilje bilo višegodišnje, tražili smo iz Centra za socijalni rad i Policijske uprave da se oglase o tome da li su imali informacije da je femicidu prethodilo nasilje. Ne znam koliko smo uradili, ali ustanovili smo jednu praksu, da mora da postoji odgovornost nadležnih institucija ako su svi znali, a nisu razoružali nasilnika ili kaznili ga prekršajno. Četrdeset odsto žena koje su žrtve femicida su se prethodno obraćale instituijama koje nisu reagovale. Znate ono čuveno: „Oni se malo tuku, pa se mire,“ to nije zdravorazumsko već toksično rezonovanje i dovodi do toga da se jedan broj žena uzaludno žalio i na kraju su bile ubijene.

Kako izaći iz začaranog kruga nasilja?

Prijaviti nasilje žrtvama nasilja nije lako, a ponekad baš ta prijava može biti okidač za još veće nasilje i može da dovede do femicida. Ipak, put izlaska iz začaranog kruga nasilja, žene mogu pronaći, ali je važno da mogu da veruju institucijama

– Svi kažu da prijavi, ali da li onda ta žena može da sedne za isti sto i legne u isti krevet sa čovekom koga je prijavila i koji je ljut zbog toga. Femicida najčešće dolazi kada žena pokuša da napusti zajednicu i traži pomoć. Nasilnici ne žele da izgube žrtvu, kad vide da ona hoće da ode oni preuzimaju drastične korake. U situaciji kada institucije nisu vrlo ažurne, opasno je prijaviti, a treba da se prijavi, i to je jedna gubitnička situacija. Stvar je vrlo polivalentno komplikovana, dobro je napraviti uzmak, egzit strategiju, žena se dogovori sa rodbinom, drugaricama gde će da se skloni, kad on dobije napad besa jer čuje da je prijavljen. Neke žene nemaju kud i nisu one zbog toga krive, jer nasilnici njih namerno izoluju. Iz nasilja se mora izaći, a prijava je jedna od tih načina, ona nije bezbedna, a morala bi da bude i zato su nam važne institucije – smatra Mrveševićka.