Upoznajmo sugrađane: Ljiljana Radovanović, jedina prevoditeljka sa srpskog znakovnog jezika sa oštećenjem sluha

Želela je da studira medicinu ili da postane advokat. Diskriminisana zbog teškog oštećenja sluha, tu ambiciju Ljiljana Radovanović (43) iz Kruševca nije mogla da ostvari. U godinama kada je trebalo da upiše školu pred njom je bio samo skroman izbor: da izuči štamparski zanat ili da postane frizerka. I to je samo jedna od mnogih prepreka sa kojima su se ranije, ali u dobroj meri i danas, suočavala gluva i nagluva lica

Ljiljana je, ipak, uspela da preskoči strme stepenice u društvu gde se usled oštećenja na jednom i potpune gluvoće na drugom uhu, neretko osećala kao stranac. Danas je uspešna prevoditeljka sa srpskog znakovnog jezika i pomaže ljudima iz nečujuće zajednice da ih svet čujućih bolje razume.

– Kao devojčica uspela sam da se dobro sporazumevam sa članovima porodice, ali govor nisam savladala sve do polaska u školu – kaže za KruševacGrad Ljiljana Radovanović.

– Okolina me nije prihvatala, nije mogla da me razume. Nisam ni ja mogla da se do kraja uklopim, jer je nemogućnost naše komunikacija bila zid između nas. Do svoje 15-e godine bila sam i vrlo nesigurna, upravo iz tih razloga. Imala sam neki strah od ismevanja, iako sam imala mnogo da kažem i nisam jedina koja je imala takvo iskustvo. Mi, gluvi i nagluvi, uvek želimo da pokažemo šta znamo. A stvarno znamo i mi dosta.

Šansu da dođe do situacije da se predstavi u punom kapacitetu, Ljiljana je potražila u specijalizovanoj školi za đake sa oštećenjem sluha u Jagodini. Na njeno dalje usavršavanje značajan uticaj imao je logoped Veljko Petković.

Po završetku škole, vratila se u Ćićevac, gde je i rođena. Uspela je da se zaposli samo u pogonima za proizvodnju drveta, gde je čak pet godina radila za bonsekom.

– Tako sam izgubila još 30 posto sluha – priseća se Ljiljana. – Htela sam, ipak, da budem finansijski što samostalnija i da radim. Kada sam se priključila Osnovnoj organizaciji gluvih i nagluvih, sve je krenulo na bolje. Tu sam se aktivirala, od 2010. godine učestvovala u programu javnih radova za osobe sa invaliditetom. Da postanem prevodilac, što mi je i uspelo 2018, pomogli su mi predsednik Radoslav Milanović i sekretarka naše organizacije Ivana Đorđević – Filipović.

Iako radi volonterski kao prevoditeljka, Ljiljana se trudi da maksimalno ispuni svoj zadatak. Još uvek je jedini prevodilac iz nečujuće zajednice u Rasinskom okrugu.

– Potpuno sam posvećena prevodilačkom zadatku i mislim da ga radim stvarno dobro – kaže Ljiljana.

U međuvremenu je Ljiljana postala i potpredsednica udruženja koje okuplja 130 članova u Rasinskom okrugu. Pomaže profesionalnim i iskusnim prevodiocima sa znakovnog jezika.U vreme epidemije, njena je podrška neophodna, a nečujuća zajednica još jednom se našla na velikom testu.

– Dodatni su izazovi postavljeni, što se posebno odnosi na komunikaciju sa nošenjem zaštitnih maski, budući da osim rukama, kontakt ostvarujemo i čitajući sa usana – napominje Ljiljana.

– Ta vizuelizacija nam je vrlo važna, a ovde se iz praktičnih razloga pokazala, kao nemoguća. Problem je delimično rešen tako što nam je omogućeno da u komunikaciji sa drugim ljudima uz podršku prevodioca, skinemo masku dok govorimo, što važi i za prevodioca dok prevodi neko pitanje ili pruža važne informacije od treće osobe u razgovoru.

Odlasci kod lekara, u institucije republičkog i lokalnog nivoa, banke, sedišta kablovskih ili mobilnih operatera skoro su nezamislivi bez prevodioca i u redovnim okolnostima.

Posebno je teško kod hitnog odlaska u specijalističke ambulante, kada lekari nemaju zdravstveni karton pacijenta sa oštećenjem sluha, a pacijent, jednostavno, ne poznaje svoju istoriju bolesti. Nekada ne može da se seti eventualnih alergija na neke lekove.

– To je već problem kod porodice, roditelja, koji nisu dovoljno radili na osamostaljenju deteta, verujući da će uvek biti tu, pored njega, da mu pomognu – predočava Ljilja.

– Iako radim volonterski kao prevodilac, trudim se da maksimalno ispunim svoj zadatak. Stalo mi je da osoba što bolje razume, kako bi joj se rešio neki problem.

U vreme varnednog stanja posebno je bilo teško osobama koja imaju problema sa sluhom. Osim što su kao i celo društvo bili suočeni sa opštim nepoznavanjem sasvim novog virusa kovid-19, nedostatak informacija predstavljao je dodatnu poteškoću. Informativni programi i prenosi sednica Kriznog štaba ubrzo su dobili obaveznog prevodioca, ali su na lokalu nedostajale informacije.

Udruženje je ponudilo čak i besplatno usluge prevođenja sa srpskog znakovnog jezika lokalnom mediju, kako bi važne informacije koje su se ticale funkcionisanja Kruševca u vreme epidemije bile dostupne svim gluvim i nagluvim ljudima u ovom kraju, ali nisu naišli na razumevanje.

Osnovna organizacija gluvih i nagluvih lica u Rasinskom okrugu je uprkos epidemiji uspela da realizuje brojne programe. Među njima i jedan od najvažnijih, projekat javnih radova koji je uključio sedmoro učesnika.

Predavanja i razgovori sa psihologom takođe su bili organizovani tokom vanrednih okolnosti. Iako sa maskama i uz obavezno držanje rastojanja, neumorni aktivisti ove organizacije uspeli su da tokom leta okreče i adaptiraju svoje prostorije.

Ljiljana i njeni prijatelji nadaju se da će uskoro moći da se ponovo druže u svom Klubu.

– Među 44 organizacije u Srbiji, naša je jedna od najaktivnijih, privatno se družimo, dosta smo bliski i zato nam nedostaju trenuci koje provodimo zajedno – kaže Ljiljana.

I.R.