U susret Vidovdanu feljton o Lazaru, Kruševcu, Kosovu: Kneževi sinovi, vazali i vladari

U susret Danu Kruševca, Vidovdanu, za vas smo pripremili serijal tekstova o Hrebeljanovićima i Lazarevićima, o Kruševcu, Kosovskom boju, o spomeniku koji nas seća na slavna vremena te o legendama koje su prisutne na našem prostoru. Pred vama je priča o Stefanu i Vuku, izvanrednom vitezu i buntovnom princu, koji su u teškim vremenima upravljali očevom državom.

Posle nekoliko kćeri, knez Lazar i kneginja Milica dobili su sinove. Podaci govore da ih je bilo tri, ali da je najmlađi sin Dobrivoje preminuo ubrzo po rođenju 1381. godine. Stariji Stefan i mlađi sin Vuk, na dvoru su stekli dobro obrazovanje i versko vaspitanje, a posebno su se isticali u učenju vojnih veština. Nijedan nije ostavio porod iza sebe.

Stefan Lazarević, poznat i kao Stefan Visoki, rođen je u Kruševcu najverovatnije 1377. godine. Važio je za jednog od najsposobnijih vojskovođa i najboljih ratnika, dok su ga njegova književna dela činila jednim od najvećih srpskih književnika u srednjem veku. Zbog svoje učenosti i viteškog duha stekao je ugled i poštovanje drugih vladara.

Vuk Lazarević, rođen oko 1379. godine, drugi je po redu sin Lazara i Milice. Nakon Kosovskog boja, u skladu sa principima vladarskog legitimiteta, kneginja je za naslednika prestola podržala prvorođenog sina. Maloletni Stefan nasledio je poljuljanu očevu državu i uz pomoć majke vladao do svog punoletstva 1393. godine. Dragocenim savetima, Milica mu je u funkciji savladarke pomagala sve do svoje smrti 1405. godine.

Kao otomanski vazal, Stefan se trudio da sačuva nacionalni identitet svog naroda. Svestan turske snage, znao je da ne postoji mogućnost uspešnog suprotstavljanja sultanu. Predvodio je srpsku vojsku u mnoge pohode, a u bitki kod Nikopolja stekao je velike zasluge, pa mu je Bajazit poklonio veći deo oblasti Vuka Brankovića.

Krivicu za neuspešni turski pohod na Bosnu, deo srpske vlastele prepisao je Stefanu, optužujući ga pritom da održava tajne veze sa Mađarima. Kako bi zaštitile oklevetanog Lazarevog sina, Milica i Jefimija odlaze Bajazitu. Uz pomoć sultanije Olivere, nakon ličnog objašnjenja, Stefan je stekao veću naklonost sultana, a monahinje su dobile dozvolu da prenesu mošti Svete Petke iz Bugarske u Srbiju.

U bici kod Angore, 1402. godine, tatarski han Tamerlan porazio je i zarobio Bajazita. Koristeći slabost turskog carstva, Stefan odlazi u Carigrad i od cara Jovana VII dobija titulu despota. Tamo je isprosio Jelenu, ćerku mitilenskog gospodara Frančeska II Gatiluzija, sa kojom se venčao 1405. godine.

Nakon Miličine smrti, razdor među braćom dostigao je vrhunac. Željan vlasti i vođen svojom buntovnom prirodom, Vuk je tražio da se zemlja podeli. U isto vremene, za mesto novog osmanskog vladara bore se trojica Bajazitovih sinova: Mehmed, Musa i Sulejman. Vuk Lazarević će se zajedno sa braćom Branković udružiti sa Turcima, te će kao njihovi vazali napadati i razarati Srbiju.

Kako bi sprečio dalje sukobe, Stefan sa bratom sklapa mir i deli očevu državu. Teritoriju južno od Zapadne Morave, sa prestonicom u Kruševcu, dodeljuje na upravljanje Vuku, a sebi ostavlja severni deo, sa prestonicom u Beogradu. Kosovo je pripadalo Brankovićima. Sa željom da dobije veći broj teritorija, nastavio je saradnju sa Turcima, ali je ubrzo optužen za neverstvo. Vuk i Lazar Branković uhvaćeni su od Musinih pristalica negde blizu Plovdiva u Bugarskoj i pogubljeni na zapovest turskog vladara 1410. godine.

Nakon tragičnih događaja, Đurađ tajno beži od Muse i pridružuje se ujaku. Musini napadi na Srbiju bili su siloviti i razarajući. Stefan dobija pomoć od saveznika, ali i od samog Mehmeda. U međukrsnoj borbi Bajazitovih sinova za presto, Musa će zadaviti Sulejmana, a Mehmed će uz Stefanovu pomoć pogubiti Musu. Posle mnogo teških i nemirnih godina, za Srbiju nastaje vreme mira i spokoja.

Tokom Stefanove vladavine najveći procvat doživeo je Beograd, koji je postao nova prestonica. Zbog svog geografskog položaja, grad se brzo izgradio, te je Srbija dobila nov ekonomski, privredni i duhovni centar. Despot je u Beogradu podigao i prvu bolnicu.

Poput svojih predaka, obnavljao je crkve i zidao manastire. Pomagao je monasima, učenim i umnim ljudima koji su dolazili u Srbiju. Bio je veliki ljubitelj knjiga i darovit pisac, a posle Stefana Prvovenčanog, predstavlja našeg prvog vladara-pisca. Poslednji despotov spis „Slovo ljubve” nastao je 1409. godine i pretpostavlja se da je bio upućen bratu Vuku, sa kojim je više puta bio u sukobu.

Svoju zadužbinu Stefan je počeo da gradi 1406. godine. Manastir se nalazi u blizini Despotovca i okružen je visokim bedemima, sa jedanaest velikih kula. Crkva je posvećena Svetoj Trojici. Prvobitno se zvao Resava, poput reke koja protiče u blizini, a današnji naziv Manasija potiče od Konstantina Filozofa koji je svog gospodara uporedio sa judejskim kraljem Manasijom. Manastir je u despotovo vreme postao veliki duhovni i kulturni centar, koji je, stvaranjem Resavske škole, okupljao mnoštvo prepisivača i prevodioca. Danas je nadaleko čuven po svojim freskama.

Prema Tronoškom rodoslovu, teška povreda iz mladosti, prilikom pada sa konja, bila je razlog zašto Stefan nije imao dece. Za naslednika je odredio svog sestrića Đurađa Brankovića. Preminuo je iznenada u lovu, nedaleko od Mladenovca, 19. jula 1427. godine. Legenda kaže da je, neposredno pre pada sa konja, despotu na rame sletela ptičica sa kojom je on nežno razgovarao. Njegovo telo preneseno je u Resavu i sahranjeno u priprati hrama. Kult je u narodu bio prisutan još od XVI veka, ali se sama kanonizacija desila u Beogradu tek 1927. godine, na petstotu godišnjicu upokojenja. Srpska crkva ga, po novom kalendaru, proslavlja 1. avgusta.

Jovana Aksentijević