Strujni Udar koji je pogodio Srbiju – u sredu se predstavlja u „Amerikani“

Već nekoliko meseci traje medijska pomama za kruševačkom grupom Strujni Udar, koja se nakon 40 godina hibernacije probudila i zasela direkto na sve relevantne regionalne liste najboljih singlova zahvaljujući sjajnom duetu sa Dragim Jelićem u sad već opštepoznatom singlu „Harizma“, kojeg je juče nasledio i novi video singl pod naslovom „Padam“, u kojoj gostuje još jedna legenda – Zvonko Đukić Đule (Van Gogh)… U ovom tekstu otkrijte ko zapravo čini Strujni Udar i šta valja očekivati u sredu 26. novembra u 13:00 na promociji albuma „Hoću da mi bude lepo“ (PGP RTS) u sali „Amerikana“ beogradskog Dona omladine

Piše: Ivan St. Rizinger

Najpre je stigao singl „Božić“ 1. decembra, nakon toga i potpis za PGP RTS, tokom oktobra 2025. na digitalne platforme je „okačen“ album „Hoću da mi bude lepo“, stigao je i kompakt disk, a sada je tu i dobro najavljena promocija u „Amerikani“… Gosti na ploči su sve sami velikani – Dragi Jelić, Đule, Krle, Tanja Jovićević, Čipi, Aleksa Jelić…

Davno su ti večiti kruševački klinci, sa kojima delim prve utiske o premijerno odslušanom materijalu za novi album, pre ravno četiri decenije vitlali svojim skupocenim instrumentima po Korzou proslavljajući izlazak prvenca „Pre ili kasnije“ koji se ponosito jednog jutra pojavio u izlogu PGP RTB-ove prodavnice, u prizemlju Doma sindikata… Doduše, skromno opremljenog i još skromnije kasnije promovisanog. Gledam Đorđa, Acu i Baneta i ne mogu se oteti utisku da je pravo, veliko čudo ovog puta u pitanju. Glavni vokal su našli u Kraljevu, druga iz bezbrižne mladosti – Dragana Ranitovića, čuvenog frontmena benda Gama zrak.

Prva zvučna dragost već nas je obradovala 1. decembra prošle godine kada se na zvaničnom Youtube kanalu PGP RTS-a premijerno pojavio video spot za pesmu „Božić“, nakon čega je grupa i zvanično, uz ugovor, postala ekskluzivni izvođač najstarije i najveće izdavačke kuće u Srbiji. Izgleda da zaista vredi ona da „nikad nije kasno“. Album je za letnjih dana potpuno završen, dobro utegnut, uz puno sjajnih gostiju i saradnike rasutih od Kruševca do Holivuda. Ni jedna sitnica nije prepuštena slučaju, radilo se danima na svakom detalju… O čitavom procesu neformalni lider benda Đorđe Nejković govori za Grad: – Mislim da nas je to mladalačko nesnalaženje proganjalo svih ovih decenija, vremenom smo shvatili da je čitava priča mogla i potpuno drugačije da se razvija. Kad imaš 17 godina veruješ da se svi oko tebe raduju tvom uspehu i da su ponude da ti pomognu iskrene, plod dobrih namera – a zapravo je sve potpuno drugačije, sa puno slepih ulica. Zato smo, kada smo prošle godine shvatili da moramo da popunimo taj svoj emotivni krug i da zatvorimo tu prazninu koja među nama postoji već toliko godina, odlučili da upotrebimo svo znanje i iskustvo i svetu ponudimo pravi Strujni Udar, bez ikakvih kompromisa. Nadam se da će se, nakon „Harizme“, i čitav materijal sa predstojećeg albuma znakovitog naslova „Hoću da mi bude lepo“ svideti publici i da će se prilično iznenaditi žestinom koju isporučujemo sa izdanja. Posebno ona „naša“ publika koja nas je, a to vidim po komentarima ispod spota, izgleda pamtila i strpljivo čekala ovoliko dugo.

Još jedna plemenita trivija: Slika za omot albuma „Hoću da mi bude lepo“ delo je prijatelja benda, velikog kruševačkog i srpskog slikara Zorana Rajkovića.

No, vreme je da krenemo redom i premotamo vreme na sam početak…

Do početka ’80-tih godina prošlog veka slobodno se može tvrditi da je Kruševac, makar što se rokenrol muzike tiče, bio, kao i većina srednjevelikih jugoslovenskih industrijskih centara bez univerziteta, gotovo potpuno zaparložen. Ruku na srce, grupe su u ovom gradu počele da niču još dve decenije ranije ali su, osim retkih pojedinaca, svoje ambicije zadovoljavale lokalnim nastupima svirajući obrade, a kasnije se pretapale u orkestre za „široke narodne mase“, osvajajući puno isplativije kafanske i restoranske prostore. Autorstvo je bila zanemarena kategorija, retki koji su se i odlučivali za stvaranje sopstvenih muzičkih dela nisu imali načina i sredstava da dođu do nekog od vrlo retkih profesionalnih, prestoničkih studija…

I onda se dogodi pojava „Novog talasa“, čitavog kulturološkog pokreta mladih koji se vrlo brzo proširio čitavom zemljom, prodirući snažno i sa puno optimizma u sve pore tinejdžerske i studentske populacije, pre svih. Do tada suvoparnu i sivu socrealističku svakodnevicu iznenada su u jarke boje bujično preplavili filmski, likovni, književni i pre svega muzički sadržaji koji su neodbranjivo krenuli u osvajanje novih sloboda i širenje granitnog optimizma… Devojke u letnjim haljinama volim, Mi plešemo, Maljčiki, Ona se budi, Zamisli život u ritmu muzike za ples… bio je to tornado koji je sa lica ljudi skidao brige, a svaka ulica u Jugoslaviji imala je bar po jedan sastav željan svojih (a vorholovskih zapravo) pet minuta slave. Izgledalo je kao da je neko pustio vodu na česmi na najjače pa otkinuo regulator.

Uvukao se taj slatki nemir, gotovo kradomice, i u kruševačku kaldrmu, u generacije rođene od sredine 60-tih pa nadalje… a samo oko OŠ Jovan Popović stvoriše se dva rivalska tabora – Ćelave tablete i Strujni udar. Nisu svi išli u „Jovan“, ali je njegovo dvorište postalo epicentar dešavanja, okupljalište nekih novih „čupavaca“. Nakon što su preboleli one prve, uvek nespretne korake, nabavili pristojne instrumente, mesto za probu i nastupe na neobaveznim žurkama ili školskim igrankama, promenili nekoliko članova i krenuli u srednju članovi Strujnog udara počeli su na sebe da skreću sve veću pažnju, pre svega zahvaljujući sve boljim pesmama, tvrdoj i preciznoj svirci i uigranim scenskim nastupima. Spoj te tri profesionalne osobine stvorio je od njih instant generacijske junake, čije su se pesme pamtile i zapisivale po tada popularnim đačkim leksikonima, bez obzira što nisu bili ni blizu profesionalnog studija. Za primat u gradu borili su se sa takođe supertalentovanom, u proseku nešto starijom, ekipom po imenu Raport – koju je predvodio tada sjajni autor, a danas čuveni glumac Kruševačkog pozorišta Dragan Marinković Marinko.

Leta 1982, na davno već srušenom otvorenom terenu za male sportove, pored kruševačke Hale sportova Dragan Bošković organizovao je „Rok raport festival“ uz gomilu mladih i perspektivnih bendova i čak desetak lokalnih grupa spremnih da „poginu“ pred svojom publikom. Naravno da su i momci iz Strujnog udara učestvovali, u definitivno svojoj najčuvenijoj formaciji: Đorđe Nejković (klavijature), Srđan Antić (bas), Aca Džunić (gitara), Bane Mihajlović (bubnjevi) i Slavoljub Stefanović Džek (vokal). Valjda verujući da im treba kraće i efektnije ime oni se već naredne godine, na zimskoj gitarijadi koja se dešavala u Beloj sali Doma omladine prekrštavaju u Krv, da bi i to ime potrajalo kratko – sve dok u njihovu zanesenu i ostrašćenu priču ne upadne čuvena vinska kompanija, sa kojom potpisuju ugovor o sponzorstvu. Zauzvrat, onako mladi i naivni oni čak i ime podređuju „višem interesu“ te postaju grupa Rubin.

Album, što je do tada bila samo misaona imenica za bilo koju ovdašnju muzičku postavu, snimaju u tada najprestižnijem beogradskom privatnom studiju „Druga maca“ Enca Lesića, a za producenta biraju nikog drugog do legendarnog Kruševljanina, tačnije „Kolonijalca“ Nenada Stefanovića Japanca. Na ovoj prvoj rokenrol longplej ploči u istoriji grada (do danas i jedinoj) gostovali su čuveni džez trubač Stjepko Gut i Lidija Bartuš iz grupe KIM kao vokal. Izdavač, u danas frapantnom početnom tiražu od 5.000 primeraka, bio je aleksandrovački „Diskos“, a pesme koje su obeležile izdanje ostaće do danas u deset najboljih ikad načinjenih u Rasinskoj dolini – naslovna „Pre ili kasnije“ i antologijska balada Dejana Begovića „Samo jedan dodir tvoj“. Do snimanja obećanog spota, koji bi pogurao promociju izdanja nikada nije došlo, pokrovitelj je jednostavno odustao od svoje uloge u čitavoj priči, ostavljajući ružnu mrlju na svojoj inače lepoj i dugovečnoj biografiji.

Za današnje standarde, uz daleko bolje uslove snumanja i produciranja, ovaj vinil sigurno bi zavredeo puno veću medijsku pažnju, ali te 1984, uz bok svežih materijala koje su objavili mnogi tadašnji jugo velikani, jednostavno nije imao nikakve šanse.

Iako razočarani i povređeni neadekvatnim reakcijama medija i kritike na materijal na kojem su iskazali sav svoj autorsko svirački potencijal članovi benda su, u nešto izmenjenim postavama i uz još nekoliko promena imena (Osmeh, The Fairy Tales), i na studijama u Beogradu nastavili da održavaju tu svoju tinejdžersku veliku ljubav i strast prema rok muzici da bi utihnuli baš u sam osvit krvavog raspada nekada zajedničke nam domovine.

Ipak, očito da će ovaj Božić za sve nas biti bar malo drugačiji nego što smo se nadali. Ovi ljudi, bar onom sredovečnom delu Kruševca, osim uvek potrebne mekoće somota donose i tako neophodnu dozu nenadane radosti i sreće za koju su bili sigurni da je davno iščezla i da se ničim vratiti ne može. Nešto mlađima ovaj tekst je topla preporuka šta moraju uvrstiti u svoj dnevnik prioritetnih interesovanja za naredu godinu.

Henri

U ovom jedinstvenom „ponovnom okupljanju“ aktivno učešće nije, iz opravdanih razloga, mogao da uzme jedan od osnivača Strujnog udara – bas gitarista Srđan Antić Henri, koji već nekoliko decenija živi u američkoj državi Konektikat i radi kao profesor na Odeljenju za neuronauke na “ University of health” u Farmingtonu. I pored toga biće prisutan na ploči kao pisac pesme „Ti i ja“.

Strujni Udar i Dragi Jelić stižu prepuni „Harizme“