Pitajte psihologa – odgovara Vojislav Đinđić: O LjUBOMORI

“Poštovani, prijatelji mi često govore da je moj partner „bolesno ljubomoran“ i da iz takve veze ne može proizaći ništa dobro. Meni lično ponekad prija to što je ljubomoran, ali sam i zabrinuta jer se često u novinama može pročitati da je ljubomora dovela do tragičnog ishoda. Kako da znam da li je reč o „bolesnoj“ ili „normalnoj“ ljubomori”

Analizirajući učestale načine poimanja pitanja ljubomore nailazimo na dva suprotstavljena stanovišta. Jedno je opravdavajuće da „bez ljubomore nema ni ljubavi“ i drugo u kome se ljubomora tretira kao odraz slabosti, odnosno, odsustvo ljubomore kao pokazatelj zrelosti. Ni jedno od njih ne odgovara istini u potpunosti.

Uopšteno, ljubomora nastaje na osnovu naše procene da treća osoba predstavlja pretnju po kvalitet odnosa koji imamo sa nama bitnom osobom (najčešće emocionalnim partnerom). Pitanje nastanka ovog osećanja se, s toga, ne svodi na dilemu da li ima ljubavi ili ne, ili pak da li smo dovoljno zreli, već na to da li postoji procena situacije da neko treći ugrožava naš odnos.

Kada postoji, pojava ljubomore je sasvim izvesna kao što je, recimo, pojava osećanja tuge kada doživimo gubitak. Stoga, nećemo se baviti pitanjem ko je ljubomoran, već time kakve vrste „ljubomora“ postoje u zavisnosti od kvaliteta procene situacije i uverenja kojih se držimo.

Tri su tipične grupacije ljubomornog reagovanja. Prve dve grupe se mogu označiti kao funkcionalna i disfunkcionalna ljubomora. Sva čovekova osećanja imaju filogenetski tj. evolucioni smisao. Svako osećanje postoji sa razlogom i ne može biti tretirano kao nepotrebni vičak psihološkog sveta osobe. Kada postoji realna mogućnost ili pretnja da treća osoba „prisvaja“ pozitivne odlike odnosa sa nama bitnom osobom, ljubomora može predstavljati pokretačku energiju za razrešenje mogućih problema.

Na primer, kada primećujemo da se kvalitet odnosa sa emocionalnim partnerom urušava, a pri tom postoje izvesne indikacije da se to dešava uz razvoj odnosa sa nekim trećim, ljubomora može imati funkcionalni karakter.

Kao prvo, pojava ljubomore može biti tumačena kao vrsta alarma da nešto nije u redu, a kao drugo može nam poslužiti kao motivacija da preduzmemo akcije u cilju redefinisanja odnosa sa našim partnerom: razgovor, traženje rešenja problema, i u krajnjoj varijatni – raskid.

Drugi oblik se odnosi na disfunkcionanu ljubomoru. Ovaj tip se javlja na bazi tipičnog iracionalnog uverenja kojeg se osobe neretko drže : „Odnos sa meni voljenom osobom niko i nikad ne sme pokvariti“. Većina ljudi će se složiti da bi bilo poželjno da to tako i bude, ali da li postoji bilo kakav univerzalni zakon koji nam govori da to tako i ne sme biti. Ne postoji.

Upravo zbog toga osobe koje se drže ovog uverenja će konstantno biti u potrazi za dokazima da njihovo odnos ne sme biti pokvaren. Kada je tako, sve to postaje sizifovski posao, gde uporno radimo istu stvar i isto tako uporno ne postižemo ništa.

Poredeći sa prethodnim oblikom, u situacijama kada je prisutna disfunkcionalna ljubomora, odnos sa nama voljenom osobom nije narušen ili barem ne zbog treće osobe, dok sa druge strane postoje previše slobodna tumačenja „upliva“ i uticaja tih, uslovno rečeno neželjenih osoba.

Kod disfunckionalne ljubomore, kako bi sebi dokazali da „odnos ne sme biti pokvaren“ stalno se traže razuveravanja od voljene osobe i tipična su ponašanja u vidu čestog proveravanja, praćenja, ispitivanja drugih ljudi, čitanja sms poruka i slično.

U praksi se retko sreću osobe koje imaju isključivo funckionalna ili disfunkcionalna ljubomorna reagovanja. Ipak, kada postoji učestala sumnjičavost u odnosu, te ova navedena ponašanja, opšta preporuka je da osoba potraži ili individualnu psihološku pomoć ili pak partnersko savetovanje.

Ova preporuka je zasnovana na dve naučno bazirane činjenice. Prvo, generalno disfunkcionalna osećanja mogu biti jako neprijatna i psihološki parališuća za samu osobu. Drugo, konkretno postojanje difunkcionalne ljubomore može drastično oštetiti kvalitet odnosa sa nama voljenom osobom.

Treći oblik ljubomore se odnosi na tzv. sumanutost ljubomore. Ovaj tip predstavlja težak psihijatrijski poremećaj. Za razliku od disfunkicionalne ljubomore gde je prisutno neprecizno tumačenje realnosti, kod sumanutosti realne okolnosti uopšte ne igraju nikakvu ulogu.

Za ovaj poremećaj su karakteristična bizarna i izraženo čudnovata ponašanja – traženje najsitnijih dokaza o prevari, uhođenje, postavljanje prisluškivača, mirisanje garderobe partnera, zabrane izlazaka iz kuće, pa čak i optužbe da je prevara počinjena sa nekim od bliskih rođaka. Takođe, za ovaj oblik se vezuje agresivno ponašanje i neretko ovakvi slučajevi postaju predmet „crnih hronika“.

Zbog toga je neophodno na ovom mestu upaliti crveni alarm i upozoriti i usmeriti sve one koji primećuju izraženu sumnjičavost kod parnera, zatim bizarna ponašanja, agresivne ispade partnera (prvo verbalne, a zatim i fizičke) da se obrate nadležnim institucijama (policiji i medicinskoj službi). Kao još jedan od načina prepoznavanja sumanutosti ljubomore izdvaja se povišena konzumacija, odnosno, zloupotreba alkohola, koja je skoro pa poslovično povezana sa ovim poremećajem.