+381 64 812 51 81
Naslovna » Zdravlje » Iz ugla psihoterapeuta – Kome je zapravo potreban psiholog?

Iz ugla psihoterapeuta – Kome je zapravo potreban psiholog?

Pojam “psihološki problem” neretko je obavijen velom misterije i često je tretiran kao nešto izrazito čudnovato, apstraktno, daleko, nešto što ne pripada ljudskoj svakodnevici. A zapravo je skroz obrnuta situacija… – kaže psihoterapeut Vojislav Đinđić, uz objašnjenje da smo u nekom trenutku svog života svi podložni negativnim disfunkcionalnim osećanjima, da su takva stanja nekada klinički značajna a nekada ne, te da nije neophodno iskusiti ozbiljne psihološke probleme da bi se osoba javila psihoterapeutu

psiholog2Da kao problem psihološke prirode može biti označena svaka tenzija ili nesklad nastao u našoj percepciji, svetu osećanja ili razumevanju stvarnosti, ali i da je većina takvih doživljaja često beznačajna, navodi Đinđić.

Kao što sa fiziološke strane gledano postoji dosta dešavanja u telu koja su potencijalno neprijatna a koja pri tom nemaju dublji medicinski odnosno, patofiziološki značaj, tako je i u psihološkoj sferi. Suočavamo se različitim tenzijama, neskladnostima, ali velika većina njih nešto je prolazno, nešto što nam je evolutivno dato ne bi li razlikovali ono što nam prija ili ne. Ipak, ono što u žargonu možemo osloviti kao “psihološki problem” odnosi na ona neprijatna opažanja, razmišljanja ili osećanja koja daju definišuću nit svakodnevici, odnosno nešto što se ponavlja iz dana u dana i uporno odoleva našim pokušajima da ga otklonimo. Zapravo, “psihološki problem” postaje problem u trenutku kada postanemo svesni da nastala tenzija ne prolazi spontano a da mi pri tom nemamo načina da je uklonimo, odnosno, onda kada je sve što smo do tada pokušali bilo neuspešno – kaže on.

Kao najčešći problemi ovog tipa, objašnjava \inđić, izdvajaju se dva tipična negativna disfunkcionalna osećanja koja zapravo odlikuju većinu psiholoških problema, a to su depresivnost i anksioznost. Depresivnost se prvenstveno ogleda u tugaljivom, disforičnom raspoloženju, zatim u obeshrabrenosti, gubitku volje, energije, ali i neretko poremećaju sna, apetita, kao i u pojavama različitih telesnih simptoma. Sa druge strane, anksioznost podrazumeva nešto širi spektar ispoljavanja koja mogu biti ilustrativno sažeta u tri misaone imenice – opšta uznemirenost, preterana zabrinutost i iracionalan strah.

Biću slobodan i reći da nikome ovakvo iskustvo ne može biti strano. Naravno, postoje raznolikosti u intezitetu i ozbiljnosti takvih problema. Neki su klinički značajni, neki ne, nekada takva stanja zahtevaju pomoć stručnjaka, a nekada sami uspemo da ih prevaziđemo. No, sve to ne menja suštinu da smo svi podložni tome da u nekom trenutku u životu iskusimo neki od oblika ovih disfunkcionalnih osećanja – poručuje on.

Šta su najčešći uzročnici psiholoških problema?

Đinđić objašnjava da se opšta postavka određivanja uzroka psiholoških problema svodi na tri velike grupe. Kao prva izdvaja se biološka datost, odnosno genetička predispozicija za određene tipove psihološkog reagovanja, a samim tim i problema u tom aspektu. Drugo i ono što je možda kulturalno i medijski najeksploatisanije je takozvano rano učenje, odnosno iskustva stečena u ranom detinjstvu.

Uopšteno govoreći, određeni tip uglavnom negativnih iskustava iz detinjstva uslovljava nastanak ranjivosti osobe u kasnijem životnom periodu. Treća grupa se odnosi na životne stresore ili okidače koji se dešavaju u sadašnjosti. U ovu grupu najčešće spadaju različiti vidovi gubitaka koja osoba doživljava, kao i različiti oblici nametnute životne neizvesnosti sa kojima se potencijalno suočavamo. Stoga, vodeći se ovim modelom, psihološki problem koji se javi je zapravo skoro uvek rezultat sadejstva, odnosno, zajedničkog delovanja ova tri faktora – kaže on.

Koliko je bitno da odredimo uzroke određenog problema?

Držeći se ovog navedenog modela, možemo navesti jedan primer. Recimo, osoba koja ima hipersenzitivan centar za kontrolu unosa kiseonika, čija je majka je bila preterano zabrinuta za njegovo zdravlje tokom detinjstva, i koja je trenutno doživela bračnu preljubu, ima velike šanse da razvije panični poremećaj (ponavljani panični napadi). i kada bi ga razvila, ovo bi skoro sigurno mogli da označimo kao uzroke nastalih psiholoških problema – kaže on.

Saznanja o ovim uzrocima pomažu u uspostavljanju dijagnoze, zatim u koncipiranju terapije, te u prognozi datog stanja.

Mogućim uzrocima datih problema ipak, čini mi se, ne treba pridavati prevelik značaj. Mi činjenično ne možemo da menjamo osnovnu neurološku strukturu koju dobijamo rođenjem, ne možemo retrogradno uticati na ponašanje roditelja u detinjstvu, niti da poništimo neprijatnost koju smo doživeli u okviru partnerskog odnosa. Pa tako, iako smo poprilično svesni toga šta je dovelo do problema, samo otkrivanje uzroka ne predstavlja i rešenje, jer problem najčešće nastavlja da traje i pored toga što znamo kako i zbog čega se javio. Zapravo rešenje problema se često krije u sadašnjosti, a ne u prošlosti – ističe on. Napominje da je promena perspektive, učenje novih modela razmišljanja, nešto što je glavni preduslov promene i otklanjanja problema, nešto što se jedino može odvijati “sada i ovde”. Stoga, iako je to često primamljivo, beskrajno kopanje po mogućim razlozima nekog dešavanja zna biti sterilno i neučinkovito tumaranje po psihološkom svetu osobe.

Kada je potrebno javiti se psihoterapeutu?

To je jako individualno određeno. Pre svega sa jedne strane zavisi od kapaciteta osobe da se nosi sa određenim problemom. Drugo, ne postoji jasna granica gde bi mogli da kažemo “ti ideš kod psihoterapeuta, a ti ne”, jer zapravo psihoterapija nije isključivo u službi otklanjanja simptoma, već koristi i opštem pozitivnom razvoju ličnosti – kaže on, uz napomenu da nije neophodno iskusiti ozbiljne psihološke probleme koje podrazumevaju široku lepezu simptoma da bi se osoba javila psihoterapeutu.

Ističe da je psihoterapija delotvorna i korisna u situacijama i kada ne postoje klinički značajni problemi, te da stoga i ne postoji donja granica koja ograničava nekoga da se javi psihologu, onda kada zaželi to da učini.

Ovo pitanje može imati i drugu stranu. Možemo se pitati kada je neophodno i nužno javiti se po stručnu pomoć iz oblasti mentalnog zdravlja. U situacijama kada simptomi traju duže od mesec dana i kada u značajnoj meri utiču na porodično, socijalno, profesionalno i ekonomsko funkcionisanje, onda je neophodno javiti se po pomoć. A jedan od vidova te pomoći može biti i psihoterapija – kažeĐinđić.

Šta je psihoterapija uopšteno?

U želji da izbegnem pomalo suvoparni jezik definicija, počeo bih od toga da je psihoterapija razgovor, što je i zapravo najvažnija odrednica. Razgovor kojim se postižu određeni ciljevi u saradnji psihoterapeuta i klijenta. Formalno, psihoterapeut je svaka osoba koja završi specifičnu edukaciju iz oblasti psihoterapije u trajanju od najmanje četiri godine. Mogućnost upisivanja edukacije imaju svršeni psiholozi i psihijatri. Gledano sa aspekta samog procesa psihoterapije, psihoterapeut je osoba koja je zadužena da na stručan način vodi i usmerava razgovor ka ostvarivanju promene na nivou emocija, razmišljanja i ponašanja – kaže on.

Prema njegovim rečima, psihoterapeut oblikuje razgovor tako da se on odlikuje otvorenošću, iskrenošću, bezuslovnim prihvatanjem i toplinom. Klijent može biti svaka osoba koja želi se reši određenog poremećaja ili nekog izolovanog simptoma, zatim svaka osoba koja ima nameru da izmeni određene osobine u cilju boljeg prilagođavanja na sredinske uslove, te svi oni koji žele da prošire svoje iskustvo i ostvare pozitivan psihološki razvoj.

Spajajući ova dva, psihoterapeuta i klijenta, dolazimo do toga da je psihoterapija vid verbalnog posredovanja između dve osobe kojim se podstiču pozitivne i funkcionalne promene u misaonom, osećajnom i ponašajnom svetu osobe koja se javila na terapiju – objašnjava on.

Navodi da postoji mnoštvo psihoterapijskih pravaca, pa stoga i više različitih viđenja toga kako bi kontekst u kome se odvija psihoterapija trebalo da izgleda.

– U okviru psihoterapijskog pravca kojim se bavim, terapijski sastanci se odvijaju jednom nedeljno u trajanju između 50 i 60 minuta. Razgovor se odvija “licem u lice” za razliku od nekih tradiconalnih psihoanalitičkih psihoterapija u kojima se koristi opšte poznata “kauč metoda”. Pored ovoga, poželjno je da se sastanci odvijaju u prostoru koji je relativno udoban i koji je isključivo namenjen za ove svrhe – ističe on.

Koliko je delotvorna psihoterapija?

psiholog3Psihoterapija uopšteno jeste nešto što može biti jako delotvorno ako se koristi na pravi način. Nažalost, često smo svedoci zloupotrebe termina psihoterapija od strane osoba najrazličitijih profesija koje se predstavljaju kao terapeuti, te otuda i slede predrasude da je psihoterapija isprazna i po malo magijska rabota.

To ipak nije tako. Psihoterapija je formalno određena disciplina, sa jasno utvrđenim sistemom obrazovanja, strukturom sprovođenja samog procesa, kao i merama učinka. Naravno, i u situacijama kada se psihoterapija sprovodi na ispravan način, delotvornost ne može biti apsolutna. Nekada neke osobe po karakteristikama ličnosti ne odgovaraju strukturi psihoterapijske metode, a nekada određeni psihoterapijski pravci nisu namenjeni za sa rad sa specifičnim stanjima i problemima. Racionalno emotivno bihejvioralna terapija (REBT), oblik terapije kojim se bavim, pokazala se kao korisna u radu sa različitim kliničkim i nekliičkim problemima – kaže Đinćić.

Tu se, kako je naveo, izdvajaju depresivni poremećaji raspoloženja, generalizovani anksiozni poremećaj, socijalne fobije, panični poremećaj, opsesivno kompulsivni poremećaj, te zdravstvena anksioznost.

REBT se pokazao kao jako delotvoran takođe u radu na narušenim interpersonalnim odnosima, bračnim i partnerskim problemima, zatim u radu na kontroli besa, podnošenju stresa, separacije, kao i na disfunckionalnim osećanjima kao što je, na primer, ljubomora – kaže on, dodajući da je teško precizno, matematički odrediti koliko je i kada delotvorna psihoterapija, ali da je prema istraživanjima o uspešnosti REBT-a kao terapijskog pravca, u kojima su učestvovali i psihoterapeuti i klijenti, pokazano je da su u 80 do 90 odsto slučajeva primene datog psihoterapijskog tretmana postignuti značajni pozitivni efekti.

Koliko traje psihoterapija?

To direktno zavisi od kompleksnosti problema sa kojim se osoba suočava. U situacijama kada postoji izolovani problem, kao što bi recimo moglo biti doživljavanje profesionalnog neuspeha, primenjena bi bila tzv. kratka psihoterapija u trajanju od 5 do 6 seansi. Sa druge strane, kada postoji više problema i kada psihološke poteškoće imaju hronični karakter terapijski proces može trajati i više meseci – kaže on.

Govoreći o osnovnim principima promene u psihoterapiji, \inđić ističe da srž neprijatnih i disfunkcionalnih psiholoških iskustava leži u uverenjima koja imamo o sebi, drugima i svetu oko nas. Kada je uverenje skrojeno isključivo po našoj ličnoj meri, odnosno kada između uverenja i naše želje postoji znak jednakosti, stvara se i plodno tle za nastanak psihološkog problema.

Da ovo ne bi ostala puka filozofska elaboracija, možemo navesti i jedan primer. Svi mi, recimo, imamo želju da se uvek osećamo dobro. U tome nema ničeg spornog i ta želja je sasvim legitimna i očekivana. No, nekada ta želja prerasta u uverenje, odnosno zahtev sa kojim nastupamo u našem životu kao imperativom „moram se uvek osećati dobro“. Ovaj zahtev nam neće praviti nikakav problem sve dok se mi budemo osećali dobro. Ipak, prvi put kada to ne bude bilo tako, događa se sudar. Sudar između „našeg koncepta stvarnosti“ gde moramo uvek biti dobro, i one, da tako kažemo, „očigledne stvarnosti“ gde se činjenično ne moramo uvek tako osećati. U ovom konkretnom slučaju, najverovatnije bi došlo do razvijanja depresivnog odgovora i određenog oblika zdravstvene anksioznosti. Naravno, ovo je samo jedan primer, odnosno, mogući scenario razvoja problema – objašnjava psihoterapeut, dodajući da je “promena i postizanje napretka u procesu psihoterapije zasnovano na potrazi za ovakvim tipovima uverenja, zatim na njihovoj postupnoj modifikiaciji u racionalne alternative oslobođene imperativa, te pogrešnih procena stvarnosti i sopstvenih kapaciteta”.

Pitanje stigme ili sramote zbog odlaska kod psihoterapeuta…

Pitanje stigmatizacije osoba koje se javljaju na psihoterapiju, prema rečima Đinđića, u direktnoj je vezi sa stepenom saznanja koja jedna društvena zajednica ima uopšte o tom procesu. Kako to obično biva, praznine u znanju se popunjavaju predrasudama, pa ćemo neretko čuti da jeto stvar “rezervisana za ludake” ili pak da je to “mlaćenje prazne slame”. Stoga je neophodan i sistemski pristup problemu, kroz obrazovne i zdravstvene institucije, uz prateće medijske sadržaje, što bi za cilj imalo edukaciju šire zajednice o tome šta je zapravo psihoterapija.

Pitanje sistemskog uređenja ostavljamo ljudima koji se time bave. Mi iz ove pozicije, možemo navesti nekoliko bitnih odrednica čitavog procesa koji mogu uticati na otklanjanje predrasuda ili mogućeg osećaja sramote. Kao prvo, tačno je da se u okviru terpaijskog procesa bavimo ponekad jako intimnim temama za osobu. I sasvim je očekivano da osoba ne želi da se ono što tada iznese širi dalje. Zbog toga postoji jasno pravilo poverljivosti odnosa koje striktno ukazuje na to da terapeut ne sme otkriti ništa od sadržaja iznesenih tokom terapije, niti otkriti identitet osobe koja dolazi. Poverljivost odnosa se garantuje zakonskim, etičkim i profesionalnim regulativama – kaže on.

Đinđić poručuje na kraju da psihoterapija nije namenjena “za neke tamo ljude” koji doživljavaju “neke tamo čudne stvari u glavi”, već svim ljudima koji prolaze kroz određene psihološke probleme, ma kakvi oni bili.

Čak i mi koji se bavimo ovim poslom, u obavezi smo da kroz edukaciju prođemo kroz jedan vid psihoterapije , sa našim supervizorima i to ne zbog toga jer doživljavamo nešto posebno već zato što je psihoterapija vid korektivnog psihološkog iskustva, a složićete se, mesta za korekciju često ima – zaključuje on.

D.P.

Pojam “psihološki problem” neretko je obavijen velom misterije i često je tretiran kao nešto izrazito čudnovato, apstraktno, daleko, nešto što ne pripada ljudskoj svakodnevici. A zapravo je skroz obrnuta situacija… - kaže psihoterapeut Vojislav Đinđić, uz objašnjenje da smo u nekom trenutku svog života svi podložni negativnim disfunkcionalnim osećanjima, da su takva stanja nekada klinički značajna a nekada ne, te da nije neophodno iskusiti ozbiljne psihološke probleme da bi se osoba javila psihoterapeutu Da kao problem psihološke prirode može biti označena svaka tenzija ili nesklad nastao u našoj percepciji, svetu osećanja ili razumevanju stvarnosti, ali i da je većina takvih doživljaja često beznačajna, navodi Đinđić. - Kao…

Review Overview

Rejting korisnika 4.67 ( 5 glasova)
x

Proveri i

Tribina o učešću građana u donošenju političkih odluka 

Načini na koje građani mogu da učestvuju u procesu donošenja odluka na lokalnom nivou predstavljeni su na prezentaciji u kruševačkoj ...

GO SNS: Najveći budžet i najveći procenat izvršenja

– Ovogodišnji kruševački budžet iznosi 3 milijarde i 840 miliona dinara. Ovo je najveći budžet koji je Kruševac do sada ...

Na prodaju VW Pasat

Prodajem Volkswagen Passat B5.5 1,9 TDI karavan, 2004 godište. Dobro očuvan, cena po dogovoru … Tel.  066 810 0096

Kroz upoznavanje raznih zanimanja mladi lakše do odluke o željenoj školi

Prepuna Bela sala osmaka i đaka završne godine srednjih škola, koji su došli na Realni susret, najbolja je potvrda da ...

U VP domu obeležen Međunarodni dan deteta

Povodom Međunarodnog dana deteta, štićenici i štićenice Vaspitno popravnog doma u Kruševcu  izveli su predstavu „O bogovima, herojima i ostalim ...