Pantić o našem nobelovcu, na jubilej nagrade: “Andrić je nepresušno vrelo inspiracije”

Biblioteka u Kruševcu je, povodom obeležavanja jubileja, 60 godina dodele Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću, organizovala predavanje. O našem jedinom nobelovcu govorio je prof. dr Mihajlo Pantić, književni kritičar i pisac, koji je istakao da je Andrić neprekidno vrelo inspiracije, kanonski pisac, ali i deo književne imaginacije

-Nobelova nagrada je bez obzira na to što svake godine izazove polemiku, ipak najvažnija svetska nagrada za književnost i taj trenutak kada je Ivo Andrić 1961. godine dobio tu nagradu jedan je od najvažnijih datuma srpske kulture uopšte, jer se nakon te nagrade Andrić vinuo do svetskih visina. On je i dan danas najprevođeniji srpski pisac, njegova dela su prevedena na preko pedeset stranih jezika i on je neka vrsta neizbežne akademske teme – kaže Mihajlo Pantić.

Pored Andrića, pisci poput Vaska Pope i Danila Kiša “bili su u trci” za ovo značajno književno priznanje.

–Kao član Upravni odbor Srpskog PEN centra, znam da je bilo i određenih kandidata. Vasko Popa i Danilo Kiš su, koliko smo čulli, ulazili u nekakve izbore, ali to na koji način i kako se rukovodi Nobelov komitet, je tajna iza zatvorenih vrata, nemojte me dovoditi u situaciju da gledam u ključaonicu – navodi profesor.

Srpska književnost prepoznata je i rado prevođena širom sveta.

–Poslednji koji je imao svetski uspeh je Milorad Pavić sa Hazarskim rečnikom, to je roman koji je preveden na nekoliko desetina jezika. A srpska savremena književnost je jedna od najboljih delova naše kulture uopšte, o čemu svedoči činjenica da imamo mnogo savremnih pisaca koji su prevođeni na strane jezike, kao što su Goran Petrović, David Albahari, Dragan Velekić. Koliko ja pratim, u prethodnih desetak godina je oko 150 knjiga srpskih autora prevedeno na najvažnije evropske jezike, u Americi mnogo manje, tamo je najviše prevođen Vladimir Pištalo sa svojim romanom o Tesli, što je donekle razumljivo. Matični jezik je jezik nevelike radijacije, tako da možemo biti zadovoljni činjenicom da dela srpskih pisaca izazivaju interesovanje i imaju stranu čitaličku publiku – objašnjava Pantić.

A Andrić je nepresušna akademska, čitalačka i interpretativna tema, kojom se svaka generacija bavi na svoj način.

-Svaka generacija je dužna da se izjasni o našim najvažnijim piscima i svaka generacija ga čita na svoj način i u svom ključu. Ako bih sada govorio o svojim prethodnicima, profesorima, nema doslovno ni jednog koji nije napisao nešto o Andriću. I ja sa u više navrata o njemu pisao, a poslednje što sam o njemu napisao je bilo o njegovoj poeziji. Moja majka je kupila izdanje Andrićevih dela, koje je izašlo 1961. godine, na ćirilici, i taj komplet imam i dan danas i on je u prilično pohabanom stanju. Andrić je pisac koji neprestano provocira tumače, a uvek dobija i neke nove čitaoce – dodaje profesor.

U poslednjoj knjizi, “Priče o piscima”, Pantić je jednu priču posvetio Andriću, a ovom prilikom je pročitao prisutnima.

-Sećao sam se svojih kontakata sa mnogim srpskim piscima, a imaginirao sam pisce koje nisam upoznao, a jedan od njih je Andrić. U priči o Andriću, preneo sam ono što mi je rekao Vladimir Pogačić, režiser filma “Anikina vremena”, koji je poznavao Andrića.

Po njegovim rečima postoji i matematički pokazatelj o kakvom je piscu reč. Naime, 2011. godine je Andrićeva zadužbina objavila najkompletniju bibliografiju o Andrićevom delu, koja je u tom trenutku brojila 13 hiljada jedinica. Tokom prethodnih deset godina, nakupilo se još nekoliko hiljada, tako da će bibliografija o Andriću morati da se dopuni.

–Nema godine da se u našoj nauci o književnosti ili u inostranstvu ne pojave knjige koje tematizuju Andrića i njegovo delo. Poslednjih godina pojavilo se dosta knjiga, čak i nekih publicista, koji više vode raspravu o tome kakav je bio život Ive Andrića, a posebno posvećuju pažnju političkoj strani njegove biografije, njegovom radu u diplomatiji i njegovom statusu u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata… Moja draga koleginica Žaneta Đukić Perišić koja se sistematično stara o Andriću i njegovom delu, objavila je možda i najiscrpniju knjigu koja se odnosi na Andrićev život i refleksiju toga života u njegovom fikcionalnom opusu-ističe Pantić.

Andrić je pisac neupitne književne tradicije, postao je kanonski pisac, neko sa kim se indetifikuje sama srpska knjuževnost.

–Šta Andrića utvrđuje kao klasika je kompleksno pitanje, s jedne strane on je neko ko je sintetizovao našu književnu tradiciju, a sa druge je otvorio jedan književni horizont, zajedno sa Milošem Crnjanskim. Harold Blum je Andrića, zajedno sa Vaskom Popom, koji je najvažniji modernistički pesnik druge polovine 20. veka uvrstio u “zapadni kanon” a to je neka vrsta najrigoroznijeg mogućeg izbora pisaca zapadnog kulturnog kruga, nešto što je još Gete zvao svetskom književnošću.

Jedno od važnijih pitanja je i koliki je uticaj Andrića na savremenu književnost.

– Zanimljivo je pitanje koliko se on sadrži u imaginaciji svih pisaca koji su došli posle njega. Tu nema nekog neposrednog uticaja, mada ima pisaca, čak i njegovih savremnika za koje osećamo da su na njegovom tragu, da su u nekakvom tematskom smislu njemu bliski kao Meša Selimović i Ćamil Sijarić.

U današnje vreme Andrić je postao i književni lik, deo imaginacije.

–To što je Andrić postao književni lik je, takođe, jedan od trenutaka pomoću kojih može da vidite kako je pisac važan za književnost. Na taj način je potvrđeno njegovo visoko mesto u književnosti, mada ja ne volim piramidalne vrednosne skulpture. Uvek se setim Brodskog i čuvenog pitanja ko je bolji, Tolstoj ili Dostojevski.  Odgovor na to pitanje je jedna izvanredna i tačna misao, a to je: “Na tim visinama nema poređenja”. Kad pređete tu granicu, kada vas kultura i generacije čitalaca i tumača postave na jedno takvo mesto, to je znak da je to jedna nepomeriva i obavezujuća pozicija koja stalno emanira nekakavu energiju koju svi mi osećamo i o kojoj svi mislimo. Za kraj ja moram da kažem da nema dana u kome ne pomislim na Andrića.

Nakon predavanja, prisutni su se uključili u slobodan razgovor sa profesorom, a direktorka Biblioteke u Kruševcu, Snežana Nenezić, najavila je nove književne događaje.

-Ove godine počela je inicijativa zadužbine Ive Andrića sa Narodnom bibliotekom Srbije kako krovnom institucijom za sve biblioteke u Srbiji, da biblioteke obeleže 60 godina od kad je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu. Za našeg gosta smo se odlučili, jer je on dobio Andrićevu nagradu 2003. godine za zbirku priča, a nedavno je dobio i nagradu Književnog kluba “Bagdala” iz Kruševca. Trudićemo se da nastavimo sa ovakvim događajima, a uskoro nas očekuje i predstavljanje Foruma slovenskih kultura-najavila je direktorka.

M.Stanković