(Ne)ispričane priče roditelja iz Društva MNRO: Jadranka je, nakon 10 godina, iz škole za gluvoneme izašla neopismenjena

Radica Ralić je prošla kroz mnogo nedaća brinući o svojoj ćerki Jadranki Jevremović (38), boreći se za Jadrankin život, živeći u podrumu bez struje i vode i kao većina roditelja sa mentalno nedovoljno razvijenom decom, boreći se da ostvari svoja prava

Jadranka je deset godina svog života provela u školi/smeštaju za gluvoneme u Jagodini. Međutim, iz institucije u kojoj rade obučeni ljudi Jadranka je izašla neopismenjena.

– Niko nije obraćao pažnju da to dete treba da se osposobi, da se usmeri. Ja sam je naučila znakovnom jeziku, naučila sam je da veze, naučila je da bocka ikone. Ostane ona da radi to do dva-tri noću, ili pak nađe nešto da crta – objašnjava naša sagovornica.

U društvu za pomoć MNRO, Jadrankini radovi, i radovi drugih korisnika se izlažu i prodaju kako bi se sakupio novac za razne aktivnosti koje pomažu korisnicima Društva.

Jadrankina majka napominje da se svi invalidi „strpavaju“ u jednu grupu, ali da gluvi, slepi, ovakvi, onakvi nisu ista kategorija, pogotovo kada je Jadranka u pitanju, koja ima više ovakvih dijagnoza.

Jadranka je rođena modra, imala je teško disanje. Rekli su joj da se nagutala plodove vode. Rodila se sa 46cm i 3,5 kilograma težine te je ustanovljeno da se njen rast zaustavio još u trudnoći.

– Autizam, sluh, govor, smetnje u mentalnom razvoju neke su od njenih dijagnoza. Neopismenjena, ne zna da sabira, ne razume vrednost novca. Može da se potpiše kad je ja naučim, i to da prepisuje. To je mnogo bolno. Valjda ću da dočekam da kaže „mama, hoću da uradim to i to“ – kaže Jadrankina mama Radica.

Ona se pred Jadrankom koristi znakovnim jezikom i gestovima kako bi komunicirale, ali se dodatno trudi da razgovara sa njom glasovno kako bi i Jadranka naučila da može i ona da izgovara reči. Jadranka zna da kaže pojedine reči kao što su: mama, brat, sestra, Slađa, dosta itd.

Odlazak kod lekara sa Jadrankom je uvek bio problem, naime ona ne prihvata bele mantile i odlazak kod lekara zahteva dosta vremena i priprema kako bi je odvela kod lekara. Ti odlasci su neretko potrebni samo zbog dokumenata koji moraju da se prilože centru za socijalni rad.

– Ako taj Centar za socijalni rad postoji, oni treba mene da pozovu i kažu „ističe Vam datum obnavnljanja dokumenata, sva dokumenta su kod nas u evidenciji, možete da priložite nešto novo ukoliko imate“, a ne da me teraju sve jedno te isto da vadim kopiram i plaćam više hiljada dinara mesečno – kaže ona.

Jadranku je otac odbacio rečima „meni ona ne treba“. Ralićka je napustila muža i samostalno se starala o Jadranki. Nakon razvoda nije imala ništa, ali je na neko vreme uspela da se snađe kod sestre od ujaka koja joj je bila jedini oslonac tada. 

– Iako doktori kažu da je njen problem genetika, ja znam svoju i muževljevu liniju tako da to nije razlog. Možda je sve ovo proizvod stresa koji sam proživela u braku, kako su se iživljavali nada mnom – veruje ona.

Pre nekih 20 godina nisu imali gde da stanuju. Jednom prilikom, Ralićka je saznala lokaciju praznog lokala, našla je šipku, obila vrata magacina, uhvatila Jadranku za ruku i dovela je da tu žive.

– Došla je policija, odvezli me da dam izjavu, nakon što sam ispričala svoju priču plačući rekli su mi „svaka čast, nastavi dalje šta imaš u planu“, te smo u tom podrumu, magacinu provele 15 godina.

Tri meseca su spavale na kartonima, oblagala je zidove stiroporom kako bi bilo toplije, grejali se paleći flaše dok vremenom nije uspela da kupi polovnu peć.

– Živela sam u podrumu bez svetla, bez vode. Jadranka je jednom u tom podrumu peć uključila, ali grejač je pukao, peć se upalila, ona mogla je da se uguši da je nisam videla na vreme – priseća se Jadrankina majka koja se u međuvremenu zaposlila i dok je ona radila jedna komšinica, baka, je pomagala da se brine o Jadranki dok se ona ne vrati sa posla.

– Kad imaš ljude koji hoće da ti pomogni oni se sami jave.

Zgrada za zaštićeno stanovanje u kojoj njih dve sada žive se ne održava. Prema njenim rečima, zgrada tone, voda se zimi sliva niz zidove, u hodniku nemaju struju već tri godine, grejanje nikad nije uvedeno.

– Ja sam godinama radila u Kruševac prometu, nekad se izdvajalo za stambeno-solidarnu izgradnju, za zemljotrese i nikad ne možeš da povratiš taj novac koji si nekad izdvajao da neko drugi dobije taj stan dok mi živimo u stanu za zaštićeno stanovanje strahujući da država ne promeni zakon i izbaci nas nazad na ulicu.

Sve što Jadranka radi, njena majka mora da zna, kada je negde krenula, kada je stigla. Jadranka ne može da rasudi kada je neko zloupotrebljava na jedan ili drugi način. Stoga kada Jadranka krene u Društvo za pomoć MNRO, Slađana Milenković nazove majku da kaže kada je Jadranka stigla kod nje.

– Ako je ona kasnila, ja odmah krećem u akciju da vidim šta se desilo u međuvremenu. Ona mi ispriča šta je radila i gde je bila.

Jadranka ima brata i sestru koji nemaju zdravstenih problema i koji vode normalan život.

– Imam još dva deteta, koji su zdravi i pravi i mogu sami da se snalaze, ja moram da se brinem o njoj. Ali, ja kad umrem, to neće da valja, jer ni sin ni ćerka, ni rodbina ni komšiluk neće biti tu za Jadranku – zaključila je naša sagovornica. Zato je, smatra, osnivanje Roditeljske kuće od ključne važnosti i za nju i sve druge roditelje koji su u sličnoj situaciji. 

Jadranka i Slađana Milenković

Neispričane roditeljske priče deo su projekta Društva za mentalno nedovoljno razvijene osobe, koji upravo treba da učini vidljivim teškoće sa kojima se roditelji tih osoba suočavaju te da ukaže na potrebu osnivanja Roditeljske kuće. Projekat se realizuje uz podršku Sektora za zaštitu osoba sa invaliditetom Ministarstva za rad, zapošljavanje i boračka pitanja, kao i uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

L.S.