Mihajlo Lukić: Voziću skejt dok god budem mogao

Postavljeno: 29.11.2021

Mnogi su u mladosti želeli da savladaju vožnju skejta  jer je to kul. Popularizovan kroz video igre i muziku, ovaj sport ekspanziju u Kruševcu doživljava 2007. godine. U tom trenutku, svi klinci su kupovali najrazličitije skejtove, mahom one lošeg kvaliteta, žvrljali daske i pokušavali da nauče flipove, gledajući starije kako „luduju“ po tada novom Skejt parku. Međutim, malo je onih koji zaista istraju u toj nameri, jer su potrebni odricanje, ali i svojevrsna veština

Učenik četvrte godine Politehničke škole u Kruševcu, Mihajlo Lukić, jedan od nekolicine vozača skejt u Kruševcu, ne krije zadovoljstvo zbog svog hobija:

– Vožnjom skejta bavim se pet ili šest godina. Počeo sam po završetku četvrtog razreda, nakon što je moj brat kupio skejt. Moj prvi skejt nije bio ni blizu dobar kakav bi trebalo da bude. Međutim tada nisam imao novca, tako da sam učio na njemu.  Za prvi ozbiljan trik „kickflip“ bilo mi je potrebno dve godine, prosto nisam mogao da ga uvežbam jer sam imao mentalnu blokadu i telo nije htelo da sluša. Kada sm to savladao, mišiću su se navikli i lako sam učio sve ostalo.

Popularna „Kocka“ do nedavno je važila za glavno mesto okupljanja pripadnika ove, možemo je slobodno nazvati subkulture.

– U početku nisam ni znao da postoje ljudi koji ozbiljnije voze skejt, kao ni to da profesionalni skejtovi uopšte postoje.  U početku, pre svega sa otvaranjem Skejt parka, broj skejtera bio je znatno veći nego danas. Čini mi se da se skejt ponovo popularizuje, tome smo i sami doprineli kroz školicu skejta koju smo organizovali. Sada nas ima između deset i petnaest aktivnih. Međutim, nisu svi u Kruševcu, neki studiraju pa smo malo rasuti – objašnjava on.

Najčešće se nalaze u Skejt parku.

– Tu je bilo dosta problema, jer nas leti preko dana nisu puštali da ulazimo zato što ne postoji ograda između Skejt parka i otvorenih bazena. Uglavnom smo se preskakali, ali smo na kraju došli do kompromisnog rešenja, tako da nas nakon toga puštaju čim vide da nosimo skejt, znaju da nećemo da idemo na druga mesta, već da nas isklučivo zanima vožnja. Kruševački Skejt park dosta je dobro napravljen, ali drvo propada. Park je napravljen pre dosta godina, tako da se trudimo da ga unapredimo i popravimo koliko god je u našoj mogućnosti – navodi Mihajlo.

Kada govorimo o skejt kulturi, ne možemo da prenebregnemo činjenicu da vožnja skejta nije jeftina, te da su neophodna konstantna ulaganja, naročito što se tiče daske i obuće, koji su ovom slučaju „potrošan materijal“.

– Cene su američke, a plate su srpske – kroz smeh dodaje naš sagovornik.

– Potrebno je oko 200 evra za kompletan skejt, što je u slučaju razvijenih zapadnih zemalja, gde su plate visoke, odlično. Međutim, mi živimo u Srbiji gde je 200 evra polovina nečije plate. Daska košta oko 50 evra i menja se na mesec, dva. Takođe, tu su patike koje moraju da se menjaju. Međutim, mi da bi vozili što duže, krpimo i lepimo patike, ali to su čari i deo cele ove naše kulture – objašnjava on.

Često, vožnja skejta omogućava razvijanje sposobnosti za bavljenje drugim ekstremnijim sportovima:

– Dugo sam vozio skije, ali sam nakon skejta naučio i bord. Dosta je povezano, meni je skejt pomogao da se lako naviknem i na BMX, kao i na agresivne rolere. Ljubitelj sam takve vrste sporta, vozim i motor. Na taj način se opuštam.

Vožnja skejta zahteva posvećenost i vreme, leto je „obećano“ godišnje doba, dok je zimi gotovo nemoguće voziti. Ovaj hobi neretko može da dovede do ozbiljnijih povreda, što, na sreću, nije bio slučaj sa našim sagovornikom.

– Istezao sam ligamente par puta i uganuo zglob. Nikada nisam ništa polomio, trudim se da se pazim koliko god mogu – dodaje on.

Ono što mu se posebno sviđa u ovom sportu su odustvo nadmetanja i uzajamna pomoć koju ljubitelji skejta pružaju jedan drugom. Od početka, kada se stane na dasku, do učenja trikova, navodi, niko neće da vam se ruga i ponižava. U pitanju je zajednica kojoj je stalo da svi napreduju, pa se tako i uspeh jednog doživljava kao kolektivni.

Deluje gotovo nespojivo da se ljubav prema skejtu podudara sa grafičkim dizajnom, kome je Mihalo potpuno predan. Nakon završene srednje škole, planira da nastavi sa dizajnom na Fakultetu primenjene umetnosti, ili na nekoj višoj školi.

– Volim da dizajniram. Privlači me primenjiva vrsta umetnosti. Možda je to nesvesno, zbog zarade. Lakše mi je da donosim neka praktična rešenja i da vidim korist u tome. Voleo bih da radim dizajn logotipa, ambalaža, plakata, flajera, svega. Škola mi pruža dobru podlogu, zaista lepo radimo. Još uvek vežbam, praktično vežbamo dosta, dobijamo temu, na primer naziv kompanije i onda im pravimo sve što je potrebno. Vidim praktičnu primenu u tome, poslužiće mi u daljem poslu – siguran je on.

Ljubav prema skejtu i sloboda koju mu donosi ostaće deo njega i nakon odlaska na dalje školovanje. Skejt će, kako kaže, voziti dok god bude mogao.

S.M.

foto: Mateja Jeremić i Zdravko Dulović


Učlanite se i vi u naš klub čitalaca “Mladi u Gradu”

Ova priča deo je kampanje KruševacGrada pod nazivom “Mladi i šta ih pokreće”, i osnivanja našeg kluba čitalaca “Mladi u Gradu”.   Postanite i vi član ili članica ovog kluba. Napišite nam šta vas pokreće, pošaljite pesmu, sliku, fotografiju ili tek nekoliko redaka o sebi ili nečemu što vas inspiriše. Možete nam pisati u inboksu ili na mejl [email protected] Vaša pisma objavićemo na portalu, a pripremili smo i nagrade iznenađenja za vas.

Ostale vesti

back-to-top