Манастир Наупаре

Храм Рождества Пресвете Богородице – Живи доказ непролазности

На скровитом и мирном месту, подно Јастрепца, у непосредној близини реке Расине, вековима пркосећи времену и искушењима које оно са собом носи, стоји манастир Наупаре.

Најстарији писани податак о Манастиру датира из 1382. године. Наиме, у Жичи је 2. марта 1382, уз сагласност Патријарха Спиридона и кнеза Лазара, састављена повеља којом монах Доротеј, властелин кнеза Лазара, заједно са својим сином, јеромонахом Данилом, потоњим Патријархом српским, поклања имања својој задужбини Манастиру Дренча. Ктитор је Дренчи приложио и свој двор и придворну цркву у Наупарима код Крушевца, посвећену Рођењу Богородице, која је, према томе, морала бити саграђена пре 1382. године. Монах Доротеј подигао је своју придворну цркву на основи сажетог уписаног крста, по угледу на Лазарицу.

Сматра се да се на њега односи зaпис из берлинског Четворојеванђеља који наводи да је у јануару непознате године преминуо велики деспот свих земаља српских који се замонашио под именом Доротеј и касније постао великосхимник Јован Каливит. На овај закључак упућују велики поседи које је Дренчи оставио монах Доротеј. Његово световно име није нам познато, а пре него што се замонашио, управљао је великим поседима у околини Крушевца и у Браничеву, највероватније са титулом деспота.

По угледу на Немањиће, кнез Лазар је подизао своје задужбине у Поморављу, преузевши и ктиторску улогу у Хиландару, где је подигао спољну припрату. Брига о Хиландару и ширење хиландарског култа Пресвете Богородице у Србији (многе моравске цркве посвећене су управо Њој) указује на постојану жељу кнеза Лазара да се прикаже као достојни наследник Немањића. Таквим духовним опредељењем кнеза Лазара и нових покровитеља уметности у Моравској Србији постаје разумљива доследна примена светогорског облика бочних певница, односно плана тролисне основе у српској архитектури почевши од осме деценије 14. века.

Ценећи делатност монаха, међу којима је било и врсних преписивача књига, Стефан Лазаревић је наставио дело свог оца и често им је помагао да оснивају нове манастире.
Постоји неколико сачуваних народних предања о настанку Манастира Наупаре. По првом предању, манастир је сазидао син кнеза Лазара, будући деспот, Стефан. Наиме, док се у Крушевцу градила Лазарица, Стефан је, довлачећи камен са Јастрепца, бирао најбоље комаде за градњу Храма. Када је кнез Лазар дошао да види већ готово здање, узвикнуо је с одушевљењем „шта ти сине на ум паде да овде цркву градиш?“. Отуда потиче име насеља и Манастира.

По другом предању, на овом месту се некада налазила руда бакра и ту су се ковале „нове паре“, па тако наста реч Новепаре, па потом Наупаре. Треће предање приповеда о закопавању ризнице кнеза Лазара пред одлазак на бој на Косово 1389. године. Тада је наводно рекао „ко се врати са Косова нек су му на ум паре“.

Манастир Наупаре представља споменик моравске градитељске школе и сасвим је налик на Цркву Лазарицу. Основа је у облику сажетог триконхоса. Припрата је грађена када и Храм, али је пуним зидом одвојена од наоса. Црква је зидана грубо обрађеним каменом и има два кордонска венца. Над припратом се уздиже кула, која је вероватно служила као звоник. Наупаре има изузетно богато украшене велике камене розете, најлепше у целој овој групи споменика. Лепотом и монументалношћу издваја се горња, највећа и најлепша међу розетама на црквама моравске архитектуре.

Розете на осталим зидовима Цркве са лучним преплетима изнад њих и самостално, заједно са прозорским отворима чине вертикалну поделу зидова.

Унутрашњост Храма покривена је малтером и дуго се сматрало да Манастир уопште није биo живописан, али током конзерваторско-истраживачких радова вршених током 1992. године, откривена су два слоја фрагмената зидног сликарства. Тада је процењено да је црква живописана крајем 14. или почетком 15. века. У једном углу предњег дела Цркве видљиви су делови ктиторске композиције. Над улазом у наос налази се представа Богородице са Христом. Иконостас је израдио 1860. године „молер“ Никола Стругарковић.

Када су Турци освојили Крушевац 1454. године, Манастир је био знатно порушен и запустео. Први документ у 19. веку, где је поменут Манастир Наупаре је ,,Описание монастира Неупаре (у окр. Крушевачком)“, а написао га је богослов Тодор Николић. У опису се наводи да су на ,,десет корачаја“ од западних врата цркве постојале ,,зидине једног здања“ где су живели монаси. За време Првог српског устанка, свештеник Богдан Милетић, добио је од Турака дозволу да очисти ову светињу и да у њој причешћује народ.

Ту се, 1805. године, причестио вожд Карађорђе са војском. Манастир је потпуно обновљен 1835. године. По налогу кнеза Милоша, обнову су спровела браћа Стојан и Алекса Симић. О овоме сведочи натпис на каменој плочи изнад улаза у Храм. Од богате ризнице није готово ништа сачувано али се поуздано зна да су обновитељи Манастира поклонили сасуде, звона и књиге из Лазарице, а Лазарици су даровали нове књиге које су донели из Русије. На каменој плочи стоје имена тадашњег архимандрита Манастира Свети Роман Саве Петровића и јеромонаха Пахомија, који су такође узели учешће у обнови.

И народ је помогао обнову Храма добровољним прилозима. Након обнове први старешина био је јеромонах Симеон Теодоровић, родом из Сарајева. Под његовим руководством довршено је уређење, саграђен је стари конак и зграде за домаћинство, постављена ограда, засађен воћњак и виноград. Подигнута је тада и манастирска школа у којој је игуман Симеон био први предавач. Од 1841. до 1848. Црква је била мирска, а након тога је преобраћена у Манастир. Законодавно решење о претварању парохијске Цркве у Манастир потписао је кнез Александар Карађорђевић у Крагујевцу 18.марта 1848. године.

Манастир Наупаре се 1870. налази у срезу Крушевачком и епархији Ужичкој у којој ће остати до 1891. У њему су тада боравила четири монаха. При Манастиру је радила народна основна школа. По извештају из 1895. Поседовао је 642 хектара земље, од које је под шумом било 610 хектара.

Први светски рат нанео је непреболне ране. Манастир је опљачкан 1915, а старешина архимандрит Рафаило Марковић је одведен у заробљеништво. Нова обнова Манастира почела је 1929. године. Игуман Порфирије Иљички, пореклом Рус, обновио је старе зграде и почео зидање нових. Раскопавања која је вршио игуман Порфирије 1932. године потврдила су, да је Храм био опкољен тешким зидинама, а да је тврђава (двор) имала кулу.

Манастир је преживео исту судбину и за време Другог светског рата, када је велики део зграда и имања заплењен. Након 1945. године, одузето је преко хиљаду хектара манастирске имовине. Године 1950. Манастир Наупаре претворен је у женски манастир, када се у њему настанио део сестринства из Манастира Дивљанe.

Манастирски конак изграђен је 1990 године. До 1995. извршена је санација конструкције Цркве, конзервација и делимична рестаурација архитектуре и живописа.

Након завршетка радова, књигу под називом „Наупара“ написали су Светлана Поповић и Слободан Ћурчић, 2001. Када је формирана Православна епархија крушевачка, 2010, Манастир је издвојен из Епархије нишке и прикључен је Епархији крушевачкој. Манастирска слава обележава се на Малу Госпојину, 21. септембра, а сабор верног народа се одржава на дан Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, 15. августа.

Манастир Наупаре споменик je културе од великог значаја и под заштитом је државе.
Огњен Милићевић