Dušanov filmski doživljaj: Umesto na utakmici u Kataru, završio u omanskoj bajci

Kruševljanin Dušan Jovanović je put Katara krenuo sa prijateljima, ali je zbog tehničke greške na „Haya“ karti, koja zamenjuje standardnu vizu, umesto kao navijač na tribinama stadiona, završio kao gost kraljevske porodice. Za sve je „kriva“ omanska princeza, koja mu je ponudila pomoć. Osim što je neplanirano upoznao znamenitosti Omana, Dušan je imao sreće da uživa u gostoprimstvu i lepoti, koja se može videti samo u filmovima.

– Iz Beograd su bile veoma skupe karte, pa smo našli let preko Sarajeva. Do Abu Dabija smo putovali pet i po sati, i stigli smo oko jedan iza ponoći. Avion za Oman kretao je ujutru u osam. Sve vreme smo bili na aerodromu i čekali. Sreli smo se sa Brazilcima, Englezima, Hrvatima. Većina je, kao i mi, čekala tranzitni let – objašnjava Dušan, glavni akter ove priče.

Aplicirao je za „Haya“ kartu, koja omogućava ulazak u Katar i pristup stadionima gde će se igrati Svetsko prvenstvo. Posetioci ovaj dokument imaju u telefonu, on zamenjuje standardnu vizu, a ujedno je i identifikacioni dokument za sve navijače. Uslov za dobijanje iste je kupljena karta za utakmicu, rezervisan hotel u Dohi i povratna karta za Abu Dabi. Zbog tehničke greške, ona Dušanu nije stigla. Prvu pomoć za rešavanje problema dobio je od zaposlenog na aerodromu.

– Dečko je bio Arapin, ali je perfektno pričao srpski. Čuo je naš razgovor na srpskom i obratio nam se na istom. Studirao je u Beogradu i ima mnogo lepe uspomene iz Srbije. Objasnio sam mu da mi nije stigla „Haya”. Obavio je više poziva, zvao je i  „Haya” centar, a oni su mu rekli da će mi stići, ali je pitanje kad. Rekli su mu da me puste na let i da će mi verovatno stići kad uđem u Oman, jer smo u toj državi imali čekanje od 45 minuta za sledeći let – objašnjava on.

Dobio je kartu i sišao u boks gde su bili svi putnici. Nestrpljivo su čekali nastavak putovanja, kada mu je prišla stujardesa i pitala ga da li mu je stigla „Haya”.

– Rekao sam joj da nije, a ona mi je odgovorila da joj je žao, ali da, bez obzira što imam kartu, ne može da me pusti, jer je za Oman potrebna viza, koju ja nisam imao.

I onda se pojavila Dušanova „dobra vila“

Došlo je vreme za ukrcavanje u autobus, koji je putnike prevozio do aviona. Plan, koji je imao sa prijateljima, da nakon Svetskog prvenstva odu u Dubai, je zbog nepredidivog spleta okolnosti morao biti odložen za neku drugu priliku. Pozdravili su se sa njim i ušli u autobus u koji Dušan nije mogao.

– Oni su ušli u autobus, a nedaleko od nas stajala je žena koja je posmatrala ceo događaj. Susreli su nam se pogledi, slegnuo sam ramenima i spustio sam glavu. Prišla mi je i pitala me da li sam dobro i šta se desilo. Ukratko sam joj rekao da smo došli iz Srbije, kako bismo pratili Svetsko prvenstvo, da su drugari krenuli, a da ja ne mogu.

Nakon što je saslušala njegovu priču, obratila se stjuardesi, koja je Dušanu ubrzo prišla, tražeći mu pasoš, a potom mu i rekla da uđe u autobus.

– Ušao sam sa njom. Pitala me je da joj detaljnije objasnim o čemu se radi. Rekla mi je da će videti šta može da uradi za mene i da sednem kraj nje u avionu. Iako sam imao kartu za ekonomsku klasu, sedeo sam sa njom u prvoj – dodao je on.

Svojim brižnim i ljubaznim ponašanjem, ulivala mu je poverenje. Nije mogao da ne primeti ophođenje zaposlenih na aerodormu i u avionu prema njoj. Stjuardese su joj poštovanje ukazivale naklonom, a svi putnici u avionu dobili su na poklon osveženje od nje.

– U avionu smo pričali o mom problemu. Fatia je uzela moj pasoš i pozvala mnogo brojeva. Pokušavala je na sve načine da mi pomogne. Dala mi je broj svog telefona, kao i broj vozača, a zapisala je i moj. U avionu se molila sve vreme, između ostalog i za mene, kako bi se sve sredilo.

Kada su sleteli u Oman, upoznala je i Dušanove prijatelje. Rekla mu da joj se javi i da je obavesti da li mu je stigla karta neophodna za nastavak planiranog putovanja.

– Dok smo čekali na aerodromu, video sam da mi je stigla poruka sa obaveštenjem da mi „Haya” stiže u narednih 12 do 24 časa. Utakmica se igrala tog dana, a mogućnost da uđem u avion za Katar nije postojala.

Jedan poziv i viza na 15 dana

Let za Abu Dabi, gde je imao rezervisan hotel, bio je u jutarnjim satima, a aerodrom u Omanu morao je da napusti, jer se zatvarao u određenom periodu tokom dana. Nakon konsultacije sa roditeljima i drugovima, odlučio je da kontaktira Fatiu.

– Poslao sam joj poruku. Rekla mi je da će me pokupiti ispred aerodroma. Kada sam hteo da izađem, rekli su mi da ne mogu zato što mi je potrebna boravišna viza. U međuvremenu sam se čuo sa njom i rekla mi je da kažem službenicima sa aerodroma da je pozovu. Pokazao sam im poruku. Zaposleni su se značajno pogledali, a potom mi u pasoš udarili pečat sa 15 dana gratis i poželeli mi dobrodošlicu u njihovu zemlju.

Tada je već sa sigurnošću mogao da kaže da Fatia ima važnu ulogu u državi. Pomislio je da je ministarka, ali mu nije padalo na pamet da pripada čuvenoj kraljevskoj lozi.

– U autu mi je poželela dobrodošlicu i rekla mi da će da brine o meni kao o svom detetu. Imala je obaveze oko svoje privatne škole, pa mi je rekla da će me vozač odvesti kući. Tada sam primetio da su sve žene obučene u crno i da su im samo oči otvorene. Ona je jedina imala svetle haljine, sa maramom preko glave, a lice joj je bilo otvoreno.

Bajka počinje…

Dopala mu se vožnja kroz naselja, a građevine i priroda ostavile su poseban utisak na njega.

– Sve zgrade su bež i bele, nema drugih boja. Zato Muskat, glavni grad Omana, zovu „Kapućino grad”. Planine su tamne, čokoladno braon boje, a zgrade su svetlih nijansi.

Vozač ga je dovezao ispred vile i objasnio mu da je ona predviđena za goste. Pored posluge, u njoj će boraviti samo on.

– Enterijer kuće je bio božanstven, a posebnu pažnju mi je privukao bazen koji se nalazio na sredini kuće, na otvorenom. Prvo sam „isprobao” bazen, pa sam tek onda otišao na tuširanje. Zbog visokih temperatura, koje leti dostižu i 60 stepeni, koristi se samo hladna voda. Vruće vode nema, ali se na suncu ugrejete za dva minuta – objašnjava on kroz osmeh..

Upoznavanje sa porodicom, gradom, običajima…

Dušana je zatim posetio Naim, Fatiin partner, koji mu je, poput svoje supruge, srdačno poželeo dobrodošlicu. Ubrzo je došao i ostatak porodice. Pored vile i posluge, bile su mu dostupne i usluge ličnog vozača.

– Pitali su me šta jedem i da li želim da mi pripreme evropsku hranu. Rekao sam im da želim da probam njihovu kuhinju, što im je posebno bilo drago. Hrana, koja ide uz svaki njihov obrok su pirinač i piletina, a svakodnevni napitak koji konzumiraju su ceđeni sokovi. Kako bi se lepše spavalo, vrata sobe se, zbog protoka vazduha sa mora, drže otvorena.

Prema oceni turista, Oman je jedan od najljubaznijih gradova na svetu. Svi odlično govore engleski jezik, a posetioci su bezbedni. Gostoljubivi su domaćini, što je Dušan imao prilike da doživi. Drugog dana boravka, posetio je njihovu kuću, gde je bio pozvan na ručak.

– Naselje u kom žive je malo izolovano. Sve kuće su iste, tipski građene. Ručak je bio švedski sto. Prvi put sam probao kuvane banane sa povrćem. One mi se nisu svidele, ali mi se druga hrana dopala.

Kada je završio sa obrokom i želeo da se udalji od stola, saznao je za njihov neobičan, ali veoma poštovan običaj.

– Hrana je jaka, pa me je brzo zasitila. Naim mi je rekao da ukoliko ne uzmem još, onda će i on morati da ustane i prekine obrok, a mnogo je gladan. Kako bi on uzeo dodatnu hranu, morao sam i ja, kao njegov gost, da se poslužim. U vili su prvo ručali muškarci, a posle njih žene.

Naim ga je automobilom provodio kroz Oman, pokazujući mu razna mesta, stare delove grada, palatu i stare luke. Ovoj kraljevskoj porodici Srbija je poznata zbog Tita, a interesovali su se za naše vremenske prilike.

– Pitali su me kakvo je vreme u našoj zemlji. Rekao sam da je hladno i da će pasti sneg. Pokazao sam im slike Kopaonika u zimskom periodu i rekao da temperature često idu i po deset stepeni ispod nule. Ponudio mi je da ostanem kod njih dok ne prođe zima u mojoj zemlji.  Pitao me je kako mi se sviđaju njihove devojke, a potom da li želim da mi bude „menadžer” za pronalaženje žene. Uslov bi, naravno, bio promena vere.

Zajedno sa svojim domaćinima, bodrio reprezentaciju Srbije

Za vreme boravka u Omanu, Dušan je sve vreme bio u kontaktu sa svojim roditeljima od kojih je i saznao koliko je porodica, koja mu je pomogla, važna.

– Otac je na internetu pronašao da su oni deo kraljevske porodice, što mi je potvrdio i vozač.

Muški članovi porodice izveli su ga u restoran kako bi zajedno pratili utakmicu Brazil – Srbija.

– Ceo restoran je navijao za Brazil. Naim je zamolio konobara da im kaže da malo manje navijaju. Ubrzo su se stišali, a onda krenuli da navijaju za Srbiju. Tokom gledanja utakmice, mahinalno sam, kada je bio napad za nas, rekao „ajde”. Pitao me je šta to znači i nakon mog objašnjenja počeo je, koristeći ovu reč, da navija za naš tim.

Do sledećeg susreta…

Iako im je slao slike i snimke, prijatelji mu nisu odmah poverovali.

– Objašnjavao sam im, ali su mislili da se šalim. Kada su se vraćali iz Katara zakasnili su na let, pa su našli avion od Katara za Oman, pa odatle za Abu Dabi. Naim im je poslao vozača, koji ih je vodio po gradu kako bi, umesto čekanja na aerodromu, lepo iskoristili vreme.

Dušanova neočekivana avantura privodila se kraju. Domaćini su ga ispratili na let za Abu Dabi i pozvali ga da ih, zajedno sa porodicom, poseti uskoro, uz obećanje da će naredni put plivati sa delfinima.

– Zahvalio sam im se na svemu, a oni su mi rekli da se zahvalim Bogu, jer Bog njima daje na drugi način, da bi oni pomagali drugima.

J. Aksentijević