Licem u lice: Dragan Čapkunović Čapko, odgajivač Mojskinjskih vila i zmajeva

Dok su profesionalci radili Nušića i ostale domaće dramske pisce, mi smo radili Brehta, Joneska… Teatar ZA je bio strah i trepet za mnoga profesionalna pozorišta Srbije * Jedan period na železnici sam radio kao putni kontrolor (međunarodni saobraćaj), proputovao sam službeno celu Evropu i to smatram najboljim periodom ne samo na poslu već i u životu * Posle svake kolonije vodili smo slikare u mini obilazak Mojsinja (bilo je slikara sa svih kontinenata) i tako je ceo svet čuo za fenomen Mojsinjska sveta gora, za Kulu Todora od Stalaća, Južnu, Zapadnu i Veliku Moravu * Rada Đuričin lupi u čašu: „Samo jednu rečenicu da kažem, da nam je više Dragana Čapkunovića u ovoj našoj lepoj Srbiji gde bi nam bio kraj“

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Stalać i Mojsinjske gore, sa meandrirajućom Južnom Moravom pod sobom, oduvek su činili prirodan bedem koji je Kruševac čuvao, pa i skrivao od zavojevača. Ne samo fizički, već pre svega duhovni bedem, presvučen sa više od stotinu crkava i crkvišta… Baš u njegovom središtu, igrom sudbine, smešten je jedan od najrenesansnijih likova Rasinskog okruga, pa i čitavog mitskog Pomoravlja – železničar, glumac, filmski producent, a pre svega čovekoljubac – Dragan Čapkunović najbolje znan kao Čapko. Pošto se ovih dana odigrava čuvena manifestacija „Pod krilima Arhangela“ nema boljeg povoda za razgovor sa njim…

Mnogo vremena je proteklo od „veselih“ 80-ih u Kruševcu, čiji si ti bio integealni deo u to vreme… Sa ove distance gledano šta je to što smo nekada imali (osim mladosti) fizički i duhovno, a danas ga nema, i osetno ti nedostaje?

Dragan: Da, vesle osamdesete, ali bukvalno. Nekada smo osećali beskrajnu ljubav prema porodici i prijateljima. A tek ljubav prema daskama koje život znače je bila nešto posebno, izdvojeno od svih vrsta ljubavi koje postoje. U Kruševcu se među prvim gradovima u Jugoslaviji rodila alternativna scena, avangardno pozorište koje je svojim kvalitetom odskakalo od većine pozorišta u zemlji. Dok su profesionalci radili Nušića i ostale domaće dramske pisce, mi smo radili Brehta, Joneska… Teatar ZA je bio strah i trepet za mnoga profesionalna pozorišta Srbije. Za naše predstave se uvek tražila karta više. Najbitnija od svega je bila ta ogromna ljubav prema pozorištu, koja nas je toliko ispunjavala pozitivnom energijom da smo često prevazilazili same sebe i poverene nam poslove (u glumi) dovodili do savršenstva. Željno smo iščekivali svaki novi dan da bi smo odlazili na probu unapređivali naše kreacije. A kada izmamite aplauz pune sale onda vam tu noć nema spavanja. I nisam samo ja bio takav, svi smo bili isti pa smo zato i bili tako dobri. Jednom prilikom Milija Vuković, prvak Kruševačkog pozorišta reče: „oni su bili čudo, zazirali smo od njih“. Naravno, na nas je mislio. U našoj trupi je bio „vođa bande“, „dirigent, maestro, čudo nad čudima“ Milovan Ćetković jedan od najboljih reditelja koje je Kruševac iznedrio. Jednostavno ČAROBNjAK. U tom čuvenom pozorištu su krenuli u tu avanturu Vojin Ćetković, Novica Pavličić, Jovan Petrović, Slađana i Ivana Nestorović, Nebojša Vranić, Mimi Anđelković, Leka Lenjin, Braca Jovanović, Nataša Šolak i mnogi drugi.

Ekipa „Đačkog doba“

Osamdesetih je kruševački Dom omladine imao samo sedmoro zaposlenih, a programe kojima je mogao i Beograd da pozavidi. Bilo je oko hiljadu članova raznih sekcija. Hor, balet, recitatori, literarna sekcija, slikarstvo, rok grupe… Ja sam bio predsednik Skupštine dramskog studija. Sve se odigravalo pod dirigentskom palicom Radeta Savića Brke. Dom omladine angažuje nadaleko čuvenog Bratislava Batu Miladinovića, penzionisanog dramskog pedagoga iz Beograda i Borisa Radaka koreografa i prvaka baleta Narodnog pozorišta iz Beograda i raspisuje konkurs za audiciju za predstavu Đačko doba. Javlja se nas 40. U uži, kasnije konačni, izbor opredeljuju se za nas 17. Krenu probe meni tekst nikako ne ide. Ne znam ga napamet. Bata iznerviran, uzima svoje papire sa stola i kaže: „idem ja za Beograd. Pa jesam li rekao da se za danas nauči tekst“. Svi ga mole da ostane i garantuju da ću u sredu znati tekst. Odem ja kući i tekst uopšte ne otvorim. Dođem u sredu i ceo tekst (moj i svih ostalih) znam napamet. Bio je to jedan od najineligentnijih poteza u mom životu. Predstava doživljava najveći uspeh, uspeh koji Kruševac nije nikada imao. Bila je toliko popularna da televizija Beograd odlučuje da je snimi. Tek tada nastaje pozitivni haos. Pretrpani smo pozivima za gostovanja iz cele ondašnje zemlje. Svi govore o predstavi koja je očarala celu Jugu. Prepoznaju nas na ulici, u liftu, traže autograme. Ludilo. Tu nije kraj, uprava angažuje najbolje lutkare na balkanu Mimu i Baneta Jankovića i oni kreću sa radom na predstavi „Guliver među lutkama“. Ja dobijam glavnu ulogu a među glumcima su Sergej Trifunović, Slađa, Ivana , Ljilja, Julijana, Milena, Himša… Savršeni reditelji, savršeni glumci. Ovacije u Jugoslaviji. Preko sedamdeset repriza.

Kapetan Džon Piplfoks, ja u ulozi kapetana a Vojin Ćetković i Marko Živić su bili moji gusari. I ostali, naravno

Predstava „Kapetan Džon Piplfoks zvani Zvono“. Ponovo dobijam glavnu ulogu Piplfoksa, a sa mnom pored ostalih počinju svoje prve glumačke korake Vojin Ćetković i Marko Živić. I ponovo ogroman uspeh. Režija savršena, scenografija bajkovita, kostimi vanzemaljski, gluma maestralna…

I kako onda čovek sa tako raskošnim glumačkim talentom i ljubavlju prema glumi završi na železnici?

Dragan: Železnica je bila u mojim mislima stalno jer mi je prozor spavaće sobe deset metara od pruge. U to vreme su vozovi bili puni turista, tako da nisi imao gde iglu da spustiš. To je izgledalo tako primamljivo, čarobno. Svakog dana srećeš nova lica, upoznaješ njihove karaktere, jednostavno UČIŠ. Pored toga moj deda Draga je bio železničar, uvek pedantan, čist, obrijan, jednom rečju gospodin čovek. Glavni faktor je bila plata. Na železnici sam imao tri puta veću platu nego što bih imao u pozorištu. I na kraju krajeva jedan period na železnici sam radio kao putni kontrolor (međunarodni saobraćaj), proputovao sam službeno celu Evropu i to smatram najboljim periodom ne samo na poslu već i u životu. Dakle ljubav prema pozorištu je bila abnormalno jaka, ali život te primora da ne radiš ono što najviše voliš već ono od čega možeš da živiš.

Vojin mi je svojevremeno ispričao da je isprobao tvoju preporuku i na razglednici, koju ti je poslao iz Kanade, samo napisao „Čapko, Stalać“ i to ti je stiglo bez problema. Ima i ona druga zgoda da si prisustvovao njegovom i Sergejevom prijemnom ispitu, ali da si otišao već posle prvog kruga… Mnogo njih je ušlo u istoriju, ali su retki postali glavni likovi u toliko anegdota.

Dragan: Svojevremeno su Vojin i Sergej zajedno igrali predstavu „Audijencija“ Vaclava Havela. Pitam Vojina da li je igraju i dalje, a on kaže da igraju ali to postaje malo komplikovano jer u predstavi ispijaju gajbu piva. Dobro, hoćete da vam ja sredim Kanadu? Vojin prilično nepoverljiv kaže, pa dobro. Posle tri dana zove Vojin: „Hej, zvala me žena iz Kanade“. „Pa dobro jesmo li rekli“, kažem. „Zakazala nam osam predstava“. „Normalno“, kažem . „Ali to nije sve, kod nje spavamo, hranimo se. Kaži šta da ti kupimo u Kanadi?“ „Ništa“, rekoh, „pošaljite mi samo jednu razglednicu.“ „Dobro, koja ti je adresa“? „Šta će ti adresa, samo napiši Čapko Stalać, Srbija, Jugoslavija.“ Tako su naslovili i na njihovo zaprepašćenje stigla mi.

Tomu Trifunovića sam sreo u Zvezdara teatru gde mi reče da Sergej i Vojin u petak imaju prijemni na akademiji. Ja u petak pravo tamo. Sergej, Vojin i Danijela Ugrenović su bili šokirani kada su me videli. Svi u glas: „Čapko, otkud ti“?
„Kako otkud, pa došao sam da vas gledam.“ Otkinuli su. Nisam sačekao kraj (znao sam da će ih primiti), potapšao sam ih po ramenu i rekao „što se mene tiče vi ste prošli.“ Na moje veliko zadovoljstvo tako je i bilo. Ali zamislite koja je to generacija, Nataša Ninković, Boris Pingović, Nebojša Glogovac…

Ostala je i ona zgoda kad smo kao glumačka ekipa Doma omladine otišli na nagradno putovanje u Dubrovnik. Ušli smo u gradski autobus koji je bio pun i Sergej se iz čista mira razdere: „Ko, Beograd je sto puta lepši od Dubrovnika!“ Poče komešanje i prestrojavanje, sledi nam likvidacija slutim. Direktor mi šapne: „Čapko, izvodi ga molim te.“ A on će još jače: „Jel tako da je Beograd lepši od Dubrovnika.“ Ja ga uhvatim za mišicu i dreknem mu u uvo: „Silazi!“ Siđemo i spasimo se.

Kruna čitave te generacijske teatarske priče bila je predstava Đačko doba, koja uskoro puni 40 godina… Raznele su godine sve te sjajne ljude na različite strane, a šta je po tebi ostalo ili opstalo da bude neka vrsta svetionika?

Dragan: Ekipa Đačkog doba se rasula po svetu i daskama koje su mnogo „ozbiljnije“ od Doma omladine. Ali ne zaboravite ko je trasirao njihov put. Ko je našao način da njihov talenat dođe do izražaja. Angažovanjem jednog maga, Bate Miladinovića, došlo se do tog vrhunca, do magije zvane Đačko doba. Gde god otišli, šta god radili duboko u glavama svih aktera biće urezana baš ta predstava koja je od nas stvorila „zvezde“. Jedino što je onda bilo svojstveno svima nama je bila – ljubav. Taj divni osećaj potpune povezanosti i danas traje.

Tako prugom, preko Teatra ZA, stigosmo i do tvoje najveće opsesije – promocije Stalaća i Mojsinja. Manifestaciju „Pod krilima Arhangela“ si, uz veliku pomoć prijatelja, otpočeo pre 26 godina, u porti manastira čija je obnova započela i okončana upravo zahvaljujući tvom ogromnom angažmanu. Danas je čitava fešta prebačena u Stevanac, na obalu Južne Morave i poprimila je širi, Rasinski karakter.

Dragan: Kako to obično biva sve to Gospod uredi i odredi nekog ko će vođen njegovom rukom da ide napred. Ne postoje prepreke, ako si opkoljen brdima i duhovnim blagom. Često sam razmišljao (šetajući Carigradskim drumom) kako li je izgledalo to kada se ujutru, u 7 sati, oglase zvona iz 77 crkava. Seljaci vode stoku na ispašu uz taj očaravajući zvuk. Da ne dužim, mašta me je naterala da i te kako razmišljam o tome.

Jednom, sad već davno u privatnu posetu dođu Milanka Milosavljević Milosavljević i njen muž Živorad te ih (moja supruga Sanja i ja) odvedemo do jednog bajkovitog mesta, crkve svetih arhangela Gavrila i Mihaila. Rade (Živorad) je inače slikar, a Milanka književnica, profesorka, direktorka Kruševačkog pozorišta i Biblioteke… Rade kaže: „Ovde ćemo organizovati likovnu koloniju“, a tek će Milanka: „Ne, napravićemo umetnički sabor gde će učestvovati umetnici svih profila.“ Skovasmo plan i ja shvatih da je to najbolji način da realizujem svoj plan promocije Mojsinjske svete gore. Krećemo zajedno u realizaciju tog plana 2001, pokrećemo sabor, koga upravo Milanka krsti „Pod krilima arhangela“, u porti crkve. Posle svake kolonije vodili smo slikare u mini obilazak Mojsinja (bilo je slikara sa svih kontinenata) i tako je ceo svet čuo za fenomen Mojsinjska sveta gora, za Kulu Todora od Stalaća, Južnu, Zapadnu i Veliku Moravu. Zvuk sa Sabora se ponekad razlegao čak i do Rasine. Zahvaljujući upravo toj manifestaciji, izgradnjom infrastrukture nastaje ženski manastir Svetog arhangela Gavrila. U manastirima postoje pravila koja moraju da se poštuju, a ja to nisam mogao da kontrolišem, pa se selimo na obale Morave te već nekoliko godina za redom glavni, programski deo manifestacije održavamo u etno domaćinstvu „Moravski do“ vlasnika Vlade i Nataše Stojković koji nas svesrdno prihvatiše.

U čitavu promotivnu priču uključio si i impozantan broj svojih prijatelja, čuvenih glumaca, čiji je vrhunac sabornosti zapravo bio rad na filmu „Vrata Srbije: Mojsinjska Sveta gora“. Imam utisak da niko u domaćoj filmografiji nije sakupio toliko slavnih na špici, i to potpuno besplatno…

Dragan: Da, taj film smatram svojim čedom. On je ostvarenje mog sna i dokaz da postoje ljudi koji te poštuju i cene i da novac nije imperativ. Zanimljivo, svi su na prvu pristali. Bez ikakvog uslovljavanja niti spominjanja para. Moja supruga Sanja i ja smo bili jednom prilikom na proslavi jedne zajedničke umetničke grupe ARTE u Zemunu među kojima je bila i naša glumica Rada Ðuričin. Kažem ženi da ću da pitam Radu da glumi u filmu. Kaže ona: „Pristaće , njen otac je bio sveštenik.“ Priđem ja i kažem: „Rado, radim jedan film značajan za Srpsku istoriju…“ „I sada bi ti hteo da ja glumim u njemu, naravno bez para? Pristajem“ – završi Rada rečenicu koju sam hteo da izgovorim. I još jedan detalj vezan za Radu Đuričin. Na kraju snimajućeg dana, za ručkom Rada lupi u čašu i zamoli za tišinu. Tada dobih jedan od najvećih komplimenata u životu: „Samo jednu rečenicu da kažem, da nam je više Dragana Čapkunovića u ovoj našoj lepoj Srbiji gde bi nam bio kraj“.

Milanka je napisala scenario i kada je videla koliko je to obiman posao rekla je da je više nikada ne teram da radi nešto slično.

Na Južnoj Moravi, ispod moje kuće, snimamo scenu sa Markom Živićem i Marijanom Mićić. Temperatura + 40°. Marko sedi na konju na sred Morave i čeka ono čuveno „akcija“. Reditelj Marko Dabić pita gde je Živiću šlem? „U scenariju nema šlema“, kažem ja. „Imaaaa, dajte Živiću šlem!“ Gde bre sada da nađemo šlem kada je rekvizita u crkvi, pitam se. Ne može kolima da se izađe, narod se načičkao, prvi put se snima film u Stalaću. Pošto je temperatura dostigla kulminaciju konj se uznemirio, a Bogami i Marko: „Čapkooooo, gde si?“ Ja se sakrio iza vrbe da me ne vidi. „Takvi ste vi producenti, ostavite nas na suncu da umremo“. Konj se uznemiri i zbaci Marka u Moravu. Šapućem reditelju: „Evo ti šlem, j.bo te šlem.“ Marku stiže taj famozni šlem, ali Živić više neće da jaše konja. Uze ga za uzde i provede pored Marijane Mićić, i razmeniše svoje tekstove.

Budžet filma je bio smešnih 500.000 dinara, od čega smo platili 220.000 samo za iznajmljivanje kamere. Producent Miodrag Jakšić nam obezbedi sponzorstvo u Skadarliji, u restoranu „Šešir moj“ gde pozovem sve novinare koji postoje u Beogradu. Svi došli. Pored mene sedi Agatonović, direktor dvorane Doma sindikata u Beogradu. Kažem: „Agatonoviću, hoćeš da mi daš dvoranu za premijeru?“ „Ovoliku dvoranu da ti dam za sto gledaoca, a možda ni toliko?“. „I da znaš da nemam para, da znaš“, kažem ja. „Daću ti, i imate besplatno piće u mom bifeu.“ Nasmejem se u sebi i pomislim – pašćeš ti na teme kada vidiš publiku. Bio je to najhladniji dan u godini – 25°. Ljudi nadiru masovno. Dvorana puna, 1.200 duša se sjatili na pemijeru. Aplauz je bio gromoglasan… I na kraju bih citirao Čedu (oca Vojina Ćetkovića) koji me je predstavljao svom bratu: „Vidiš ti ovog Čapka, on je železničar, ali je najmanje to. Sakupio je za film najveća glumačka imena bez ijednog dinara, koja ne bi mogao da sakupi ni jedan reditelj sa bilo kakvim parama.“

Ovaj razgovor možete pronaći i u štampanom obliku – u novom 828. broju časopisa GRAD

Pamtenik: Odjavna špica kruševačkih „Varošarija“ (1989)