Anketa:Kako žive penzioneri u Kruševcu?

Dani penzionerskog života često dolaze uz velike izazove. Iako su decenijama doprinosili društvu, i sa sobom nose višedecenijsko iskustvo i mudrost, niski iznosi penzija, starije često stavljaju u teške ekonomske položaje. Cene života kontinuirano rastu, a za penzionere, koji se suočavaju i sa zdravstvenim problemima, to je posebno opterećujuće. Dok čekaju penzionerske kartice, i obećano povećanje penzija od 1. oktobra, na Međunarodni dan starih, sugrađani su govorili su za naš list o tome kako provode svoje penzionerske dane

Većina se požalila na svoju svakodnevnu borbu sa bolestima, ograničenim finansijama i usamljenošću, koja često ostaje neprimećena u široj javnosti. No, uprkos tim izazovima, mnogi pronalaze svetlo na kraju tunela kroz svoju decu i unuke.
Niska mesečna primanja teško padaju penzionerki i domaćici Radojki N. (75)

-Jako je teško nama penzionerima koji imamo penzije manje od 25 hiljada dinara, naročito u ovo doba godine kada treba nabaviti ogrev i spremiti zimnicu. Imam i problema sa pritiskom, kičmom i teže se krećem. Ipak nekako preživljavam i borim se- kaže ona.

Iako je ostvario punu penziju, penzioneru Radoslavu P. (69) bivšem radniku u trgovini, penzija nije dovoljna za „pokrivanje“ osnovnih troškova.

-Za lekove trošim 5 hiljada dinara mesečno. Kupujem na sniženjima kad god mogu. Najveći su mi i ogrev i hrana. Živim ispod svake granice ljudskog dostojanstva. Mislim da sam time sve rekao. Kako će moji unuci i deca da žive to samo Bog zna- požalio se on.

Mirjana M. (84) se ne žali na penziju.

– Radila sam kao sudija preko 40 godina. Već 20 godina sam u penziji, penzionerski dani mi dobro teku i zadovoljna sam penzijom-ističe ona.

Penzijom je zadovoljna i I. R. (65), ali kaže da misli da gorivo treba da pojeftini jer ona često vozi. Ipak, čini se da je više onih čija su mesečna primanja toliko mala, da moraju da im pomažu deca i unučići.

– Penzije su izuzetno male, od njih je nemoguće da se živi. Umesto da mi pomažemo našu decu, kao što je bilo ranije i kao što je u inostranstvu, oni sada moraju da pomažu nas da bi mogli da preživimo. Cene struje i hrane su previsoke – ističe Ž.J. (82)

Mnogi penzioneri sa sela, bave se poljoprivredom i pod stare dane, baš zbog niskih penzija.

– U današnje vreme je život ovde otežan za običnog penzionera, pre svega jer se „ruka seljaka“ ne ceni dovoljno. Ono što proizvedemo, kao što je npr. mleko, prodamo za 10 puta manju cenu, nego što je u marketu. Treba obezbediti pomoć države i manjim poljoprivrednicima – rekla je M.V. (73).

Zdravstveni problemi dolaze sa starošću, a Dragica Đ. (74) navodi da je slepa već 30 godina. Ističe da je vremenom navikla da živi sa tim.

– Kako godine prolaze, sve slabije vidim. Po kući i dvorištu se krećem sama, jer mi je to poznat teren. Van toga moram da imam pratioca, pa kada idem do lekara ili u šetnju, vode me deca ili neko od unuka. Ova poskupljenja su neverovatna. Primam porodičnu penziju i tuđu negu, pa su mi primanja veća od prosečnih. I pored toga, moram stalno da slušam preko televizora koji marketi nude popuste na proizvode i onda kažem sinu ili ćerki da mi kupe šta je tog dana na popustu– ističe Dragica Đ.

Pored niske, poljoprivredne penzije, koja trenutno iznosi oko 17 hiljada dinara, Bosiljka L. (83) se najviše žali na zdravlje i poručuje mladima da ga čuvaju.

– Penzija mi pokriva lekove i kupovinu nekih najosnovnijih proizvoda. Ne žalim se previše što se para tiče, jer mi moja deca kupuju kada mi je nešto neophodno. Ne jedem puno, a iza kuće imam i baštu pa se uglavnom tako snalazim. Najveće mi probleme prave kukovi. Celog života sam navikla da radim, pa i sad kada se sve teže krećem. Moji ukućani me kritikuju zbog toga, ali šta da radim. Ne mogu samo da sedim u kući. U komšiluku imam komšinicu mojih godina, kojoj je takođe muž preminuo, pa sa njom svakog jutra pijem kafu.

Da lekovi, ali i rehabilatacije u banjama treba da budu pristupačniji smatra D. M. (72), a da je zdravlje najvažnije očuvati u penzionerskim danima veli M. M. (78).

– Dobro zdravlje je nemoguće bez posete lekaru, a to je teško za starije ljude jer se zahteva zakazivanje preko telefona, kada uspem da pozovem osobu koja zakazuje, dobijam termine koji se teško uklapaju sa polascima gradskog prevoza. Polasci treba da budu češći, a bus jeftiniji – kaže ona.

Srećne penzinerske dane u ovdašnjem Gerontološkom centru provodi veliki broj peznionera. Dragutin Gajić (79) sa svojom suprugom ovde provodi već neko vreme. Kako kaže, u ovoj ustanovi dosta im je olakšan život, zbog zdravstvene nege koju imaju.

– Zbog zdravstvenih problema smo odlučili da dođemo. Milina je doći ovde. Zaista, nisam naišao na lošeg čoveka u osoblju našeg doma.Servirke, čistačice, svi su dobrog raspoloženja i uvek spremni za šalu što mi stvarno prija. Radio sam kao poslovođa u 14. oktobru gde sam susretao ljude različitih karaktera, pa sam se oduvek trudio da budem tolerantan. Deca mi žive u inostranstvu, a ja sam sa suprugom ovde i zaista ne mogu ni na šta da se požalim. Što se tiče mladih, voleo bih da im poručim da budu tolerantni prema svima, jer moramo da uzmemo u obzir i ljude iz našeg okruženja. Uvek treba izbegavati svađu, jer time se ništa ne dobija-smatra ovaj penzioner.

Gerontološki centar je „drugi dom“ i za Snežanu Miljić (67).

–Slobodno vreme provodim gledajući televiziju, ponekad heklam. U domu sam od februara ove godine, družim se sa ostalim penzionerima, uglavnom sedimo po klupama, idemo na kafu jedni kod drugih. Ponekad zajedno čitamo štampu koju dobijamo. Zaista, jako lepo iskustvo imam u domu i preporučujem svima da se odluče da dođu ovde kako ne bi bili na teretu svojoj deci. Da budem iskrena, osećam se zaštićeno ovde kako se nikad nisam osećala kod kuće– istakla je ova sugrađanka.

Redakcija novina Grad