Akademik Ljubomir Simović, dobitnik Prstena despota Stefana Lazarevića: Ignorisanjem i ćutanjem do neutralisanja knjiga

U besedi, koju je održao primajući Bagdalin Prsten despota Stefana Lazarevića, akademik Ljubomir Simović zapitao se šta književne nagrade mogu da znače u zemlji u kojoj već više od trideset godina ne postoji književni život i odgovorio da upravo to uvećava njihov značaj

Nagrada kruševačkog Književnog kluba “Bagdala”, koju je zavredio sveobuhvatnim književnim delom, uručena mu je nedavno na svečanosti u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, kojoj su prisustvovali i predsednik SANU Vladimir Kostić, akademik prof. dr Jovan Delić i predsednik i potpredsednik KK “Bagdala” Nebojša Lapčević” i Milan Vučićević

Simović je u besedi, koju su preneli beogradski mediji, kazao da starije generacije pamte godine u kojima su pozorišne predstave skidane s repertoara, kada su filmovi, umesto u bioskopskim salama, završavali u bunkerima, kada su knjige izlagane ideološkim hajkama, zabranjivane i uništavane,  te da se vlast nije ustezala ni da autore čija je dela zabranila i uništila šalje u Zabelu ili Padinsku skelu.

– U novije vreme, za neutralisanje knjiga i njihovog uticaja upotrebljava se nešto manje bučno i spektakularno, ali mnogo efikasnije od zabrana i hapšenja: ignorisanje i ćutanje. Ponašati se kao da knjige ne postoje. Zašto zabranjivati knjigu koja je štampana samo u trista primeraka, koji će se prodavati ko zna koliko godina – upitao je Simović. 

On je kazao i da to što danas u našoj zemlji ne postoji književni život nije slučajno, dodavši da nije ni neobično što se pitamo šta književne nagrade mogu da znače, i kakav značaj i uticaj mogu da imaju “u zemlji u kojoj se ljudi pitaju zašto učiti ako se diplome mogu kupiti na svakom ćošku, i zašto pisati naučne radove i doktorske disertacije ako se i prepisivanjem može doći do visokih i najviših položaja i titula”. 

– Sklon sam da verujem da upravo to što književni život ne postoji, da upravo to što su knjige potisnute u rezervate od trista primeraka, da u trenutku u kome se rađa svet u kome će trista primeraka označavati dozvoljen domet, i biti realna mera uticaja knjige i književnosti, da upravo to uvećava značaj književnih nagrada. One, za početak, treba da nas podsete da knjige postoje. Što je još važnije, moralo bi se podrazumevati da one održavaju onaj sistem vrednosti koji je najtačnije i najsažetije definisala Marina Cvetajeva: “Meriti visokom merom”! – kazao je Simović. 

Poručio je da, u trenutku kada prima Prsten despota Stefana Lazarevića, i kad čuje despotovu poruku da ljubav sve prevashodi, u istom času, iz nekih davnih daljina, visina i dubina, čuje i Dositejev glas: “Knjige, braćo, a ne zvona i praporce!”

J.B.