Ženska strana istorije: Snežana Jakovljević, od književnice do aktivistkinje

U sam vrh srpske književnosti tokom devedesetih, Snežana Jakovljević vinula se svojim romanima „Eva od kaveza“, „Ipal“ i „En, den, dinu “. Kritičari su hvalili njen stil, formu i ideje te se dva puta njeno ime pojavilo na široj listi za prestižnu NIN-ovu nagradu. Kaže da je prestala da piše kada je rekla ono što je imala i da se tada okrenula aktivizmu, te je danas češće nego autorku, prepoznaju kao aktivistkinju i predsednicu Udruženja žena „Peščanik“.

– Pisanje je uvek bilo nešto što sam volela da radim, zbog toga sam i upisala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Dok sam kao novinarka radila i živela u Kladovu, napisala sam jednu kratku priču i poslala „Politici“, koja je objavljivala priče u okviru rubrike koju je uređivao Mihajlo Pantić. Svake nedelje trčala sam na trafiku da vidim da li je priča objavljena, jer ako jeste, to bi bila potvrda da je vredna, međutim, to se nije desilo. Tada sam pozvala Pantića, koji mi je rekao da se seća priče i da je jedna od najboljih koju je dobio u poslednje vreme, ali da nije mogla da se pojavi u „Poltici“ zbog svog obima, pa je zatražio da je skratim, što sam i učinila – kaže autorka Snežana Jakoviljević.

Pored toga što je pohvalio njen stil i talenat, Pantić joj je rekao da treba da se okuša u dužoj formi i da se tadašnjoj književnoj sceni predstavi romanom. Ubrzo nakon toga, 1995. godine izašao je njen prvenac, roman „Eva od kaveza“, koji se našao u širom izboru za NIN-ovu nagradu.

– Prvi roman nastao je na osnovu silnih stranica kucanih na mašini, što mi sad deluje nestvarno. Eva je jedna mlada žena sa svim svojim dilemama i zapitanostima, koja živi u jednom svetu kakva je Srbija bila devedesetih. 

Roman „Ipal“ izašao je dve godine kasnije, a u njegovom nazivu krije se anagram reči lipa. Junaci ove knjige nose imena koja su anagrami drveća, a kao inspiracija je poslužio slovenski horoskop koji je autorka našla u novinama.

– Kasnije sam shvatila da moji junaci upravo liče na drveće po kome su bili i imenovani. Ovo je na neki način bio nastavak priče o Evi, koja je izašla iz kaveza.

Naredni roman, „En, den, dinu“ pojavio se 2000. godine, kritičari su ga pohvalili, a Jakovljevićka se ponovo našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu.

– Ovaj roman je inspirisalo bombardovanje Srbije 1999, mada u njoj nema toponima, jer sam htela da izbegnem prepoznavanje, a postignem univerzalnost, jer verujem da bi se i drugi ljudi slično ponašali kao mi, kada bi im se isto desilo. Naravno, inspiracija ne dolazi samo iz stvarnosti, već iz prethodnog iskustva koje imamo čitajući knjige. Dok sam pisala ovu knjigu čitala sam Agotu Krištof i Foknera, što me je posebno nadahnulo. 

Usledila je zbirka pripovedne proze „Najbolja od deset u baru“.

– U njima se nalazi nešto što u romane nije stalo. Ja volim kratku formu, jer mislim da se mnoge stvari u životu podrazumevaju. Uvek kada su mi govorili da treba u svom pisanju nešto da promenim, prvo sam se ljutila, a onda primenjivala to što su rekli i ponavljala reči Danila Kiša da ne treba da žalimo ono što izbrišemo – navodi naša sagovornica.

Nakon ove zbirke, prestala je da piše, kako kaže iz dva razloga:

– Rekla sam šta sam imala u tom trenutku i to je bio prvi razlog, a drugi je taj što sam iz Kladova došla u Kruševac i osnovala nevladinu organizaciju i počela da se bavim aktivizmom. To je bio način da se izrazim i da moje ideje postanu stvarnost i da se ne borim samo za sebe već i za druge žene – ističe Snežana Jakovljević.

Iako više ne piše, uvek pronalazi vreme za čitanje, a posebno ceni stvaralaštvo mladih autorki.

– Uglavnom čitam eseje, nove knjige ne čitam kad se pojave, već pustim da prođe vreme. Volim da čitam Radmilu Petrović, ona me oduševljava zato što je aktivistkinja, njene zbirke kupujem prijateljicama. Takođe cenim Vidu Ognjenović i Svetlanu Velmar Janković. Dok sam pisala nije bilo mnogo žena pisaca sa kojima se moglo razmeniti iskustvo, sada vidim da postoje mlade žene koje pišu i drago mi je da biraju svoj put i da se ne osvrću mnogo na to što im se kaže, već stvaraju samostalnost i svoju skalu vrednosti – poručuje ona.

Marija Janković

Odlomak iz romana „En, den, dinu“

„Voda je hladna. Noćas nije bilo struje i voda je…Hladna!, rekoh naglas. Bojler je posmatrao kako mi ogledalo stiska šaku u pesnicu. Pođoh. Pesnica izađe sa mnom. Raširih prste i pritisnuh prekidač. Otac je polivao cveće na terasi, neko cveće debelih i hrapavih listova.

– Bomba je pala iza brda – priča otac dok poliva. -Čuli smo avion.

Majka je govorila kako ne treba da se plašimo. -Avioni retko gađaju sela, rekla je. Sevnulo je pored prozora. Iz šporeta sevnuše varnice. Brojao sam do tri, čekajući da odletimo kao kamenje, a kuća se pretvori u prašinu.“