Ženska strana istorije: Vera Branković Majska u kojoj pesme, šest decenija, naviru same

Postavljeno: 21.01.2023

Pesnikinja i članica Književnog kluba „Bagdala“ i Udruženja književnika Srbije od šezdesetih godina prošlog veka neprekidno stvara. Za njom je osam zbirka pesama, a poslednju je napisala nedavno. Njene pesme zastupljene su u više od trideset zbornika i nekoliko antologija poezije, o njima pohvalno pišu brojni književni kritičari, a ljubitelji poezije rado ih čitaju.

– Moje pesme nastaju iznenada, one u meni naviru same. Među njima ima teških, depresivnih. Ja nikad nemam nameru da pišem, ne sedam za sto pa tražim inspiraciju. Kažete da sam pre dvadeset godina za Grad rekla da svoje pesme sanjam, pa ujutru zapisujem, bilo je tako. Međutim, sada zaboravljam. Imala sam skoro jednu divnu pesmu, ali mi je izmakla jutrom – kaže Vera Majska.

Zbirke pesama „Mesto gde te nema“, „Zagledana u slobode“, „Vodopad“, „Svetline“, „Dušobolja“, „Rasečena jabuka“, „Sve pamtim“ nizale su se od 1971. godine, a 2021. godine, nizu je pridodata nova zbirka „Igra sa senkama“.

– Mislim da mi je svaka zbirka različita. Nova zbirka ima četiri ciklusa. Uvek gledam da se uklapaju i da predstavljaju motivsku celinu. Prošle godine sam zaokružila karijeru učešćem u Leksikonu Matice srpske. I sada pišem i pisaću sve dok ne dođe Arhanđel da me odnese. Imam dosta novih pesama, možda i za celu zbirku. Dok pišem prvo osetim uznemirenje, pa spokoj, a posle desetak dana pogledam pesmu, ispravim ili je ostavim ako je slaba, nikad ne bacam. Dok sam imala koronu pisala sam razne koještarije, ali sam se sada osvestila – navodi naša sagovornica.

Napisala je i zbirku pripovedne proze „Kamenjar“, na koju je izuzetno ponosna.

– Kamenjar mi je knjiga života zato što je više nikad ne mogu ponoviti. Napisala sam je u dahu, za tri meseca, kada sam je prekucala na mašini rekla sam sebi: 

„ E, Vera, ovo ti je dobro ispalo!“ U njoj ima nekih priča koje su pomalo mračne, Goca Vlahović je za priču „Humka“ rekla da ima elemente horora.

Čitanje dela poznijih epoha njena je strast, a kako kaže uvek se vraća onim knjigama čija je vrednost neupitna.

– Čitam stare knjige, najčešće antiku, volim Herodota, Anicu Savić Rebac, ali i indijsku filozofiju. Slabo čitam savremene pisce, teško dolazim do knjiga, usamljena sam, ne izlazim, dugo nisam bila ni u „Bagdali“. Danas pisci niču kao pečurke, mnogo ih ima, šta će od njih da ostane, vreme će pokazati. Čujem za neke nove na televiziji, ali definitivno volim da čitam potvrđene vrednosti, pa zato čitam stare pisce. Darinku Jelić sam volela mnogo, Danicu Marković, po meni prvu i najveću pesnikinju srpsku, njenu knjigu čuvam kao Sveto pismo na vitrini. 

Digitalizacija umetnosti je zabrinjava.

– Zbog digitalizacije se brinem da više neće biti knjiga uopšte, da će da nas pojede mašina. Kada pomirišete papir, prelistate, pročitate sva ona imena možete imati pravo iskustvo knjige. Napisala sam pesmu „Miris Svetog pisma“, jer sam jednog dana prelistavala Sveto pismo i ono mi je zamirisalo, i to svaki list drugačije i pitala sam se da li je to odista tačno, ili mi se čini. Tako sam dobila ideju da napišem tu dugu pesmu, još uvek neobjavljenu.

Od osnivanja je članica Književnog kluba „Bagdala“. Svoje pesme čitala je rame uz rame sa Desankom Maksimović, Mirom Alečković, Jankom Đonovićem i mnogim drugim pesnicima i pesnikinjama.

– Biću član „Bagdale“ i kad je ne bude bilo ovde, nego negde kod Sunca i Meseca. Sjajno sam primljena kada sam osamdesetih došla iz Požarevca u Kruševac. Sasvim drugačije mi je ovde izgledao svet, u Požarevcu su ljudi uštogljeniji, postoje prijatelji koji se decenijama druže, a persiraju jedni drugima, ovde je bila topla atmosfera i jako sam lepo primljena, odmah su me prihvatili kao svoju zvezdu.

Iako su njen talenat prepoznali, ljubitelji lepe reči, kritičari, sugrađani, Majska je nažalost ostala bez prava na književnu penziju:

– Meni je politika oduzela, ne ljudi koji su oko mene bili. Zbog politike nisam dobila pravo na književnu penziju. Od Udruženja književnika Srbije sam dobila 10 godina staža, a Opština nije htela da mi doda još pet za penziju. Ja to mogu da kažem slobodno, meni je u životu toliko teško, da mi više ništa ne pada teško. Klub „Bagdala“ mi pomaže finansijski svakog meseca i pomagaće mi dok me ima. 

Marija Janković


„Sumrak i senka“ Vera Branković Majska

 

Da li jesam tu gde jesam

Bogovi Meseca i reka?

Ko zna ko sam ja i gde sam

čak i sebi predaleka.

 

Sumrak je pa tama gusne

Senka poda mnom potanja.

Samo što me ne zapljusne

Tamnilo sveg postojanja.

 

Odasvud treperi seta

Diše cveće uzaludno

Utvare iz Donjeg Sveta

Nasrću na mene žudno

 

Da me gurnu na dno noći

Da me nema ni za koga

I gde nikad neću moći

Da se setim sopstva svoga.

 

Ostale vesti

Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

back-to-top