Ženska strana istorije: Kruševljanke u Drugom svetskom ratu

Bez vojnog iskustva, u prvim borbenim redovima, žene Jugoslavije brzo su pokazale svoju hrabrost, spretnost i izdržljivost. Stalna izloženost opasnosti, pretnje i pritisci nisu uspeli da slome njihov duh i odlučnost da se bore za oslobođenje svog naroda. Zauzevši odlučujuća mesta u odbrani zemlje, dokazale su da su sposobnije za mnogo više od kućnih poslova, te da država može računati na njih.

U proleće 1941. godine Nemačka je donela odluku da izvrši oružani napad na Jugoslaviju. Bez prethodne objave rata, napadnuta je 6. aprila 1941. godine, a preko granica zemlje ušetale su nemačke, italijanske, mađarske i bugarske trupe. Jugoslovenska vojska bila je neorganizovana i slabo naoružana, a vlada i kralj su napustili zemlju. Kapiturila je nakon jedanaest dana otpora.

U borbi za oslobođenje, učešće uzima i Narodnooslobodilački pokret (NOP) podstaknut od strane Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), koja je privukla veliki broj mladih radnika, studenata i učenika. U oružanu borbu uključila se Narodnooslobodilačka vojska (NOV) pod komandom Josipa Broz Tita, koja je delovala do konačnog vojnog poraza nacističke Nemačke tokom 1944/45. godine, kada su partizani preuzeli vlast u zemlji.

Tokom ratnih godina formirane su brojne organizacije koje su pružale otpor okupatoru. Okrutnost i teror neprijatelja motivisao je u potčinjenom stanovništvu žudnju za revoltom i slobodom, pa je NOP-u prilazio sve veći broj ljudi. Na opšte iznenađenje, želju da se priključe oružanom otporu iskazao je veliki broj žena.

Vodeći se tradicijom, njihov ulazak u rat izazvao je mnoga neodobravanja, jer se smatralo da su ratovanje i nošenje oružja muški posao. Međutim, uviđajući njihovu požrtvovanost, patriotizam i spretnost, NOP je počeo partizanke da predstavlja kao uzorne heroine, što je imalo za cilj podsticanje (samo)mobilizacije žena za NOV.

Nedaleko od Kruševca, u šumi iznad Dedine, osnovan je Rasinski partizanski odred, kome su se, pored mladića, priključile i Kruševljanke. O velikom broju prijava govori i pismo OK KPJ Kruševac upućenom PK KPJ za Srbiju iz 1943. godine, u kom stoji: “Žene nam naprotiv dosadiše da dođu u odred. Ovo je jedno čudo u Rasini. Na jednog muškarca došlo bi najmanje deset”.

Poput muškaraca, žene su bile deo mnogih akcija. Gledale su kako neprijatelj uništava njihove porodice i zajednice, kako odnosi hranu i uništava domove. Uključivanje u borbu smatrale su načinom samoodbrane, koja im je davala šansu za preživljavanje. Učestvovale su i pomagale na različite načine. Skrivale su ilegalne partijske radnike i borce, a svoje stanove i kuće pretvarale su u mesta za održavanje sastanaka. Obaveštavale su o kretanju okupatora i širile propagandni materijal.

Bile su angažovane u sanitetskim službama gde su lečile bolesne. Kao bolničarke evakuisale su ranjene i poginule sa mesta borbe i pružale pomoć u prvim borbenim linijama, gde su bile izložene istoj opasnosti kao i sami borci, samo često bez oružja. Prikupljale su i spremale hranu, prale, krpile i šile odeću, često pružajući i materijalnu pomoć.

Buntu, koji se širio zemljom, pridružile su se radnice, domaćice, učenice, studentkinje, krojačice, učiteljice, službenice, profesorke. Jedna od istaknutijih žena bila je Persa Petrović, nepismena seljanka iz Rlice, čija je kuća bila među najsigurnijim utočištima odreda.

Nisu odustajale od borbe. Hapšene su, strahovito mučene, ranjavane, spaljivane, bešene, streljane. Stojički su izdržavale sve muke – zverstva okupatora, smrt prijatelja, saboraca, porodice i dece. Nisu štedele svoju mladost, lepotu i zdrava tela. Odvodili su ih logore, a na strelišta su ih često vodili nage. Nikakve kazne nisu mogle da ih nateraju da progovore i izdaju svoje drugove i drugarice. U poslednjim trenucima života, dok su stajale na nišanu za odstrel, hrabro i uzdignute glave pozivale su na slobodu.

Nada Popović

Bila je studentkinja prava. Rođena je 1921. godine u Kruševcu. Još kao gimnazijalka bila je članica mnogih pokreta, a februara 1942. godine postala je sekretar OK SKOJ-a, a zatim i članica OK KPJ za kruševački okrug. Zbog svoje aktivnosti, uhapšena je aprila 1942. godine, te je u zatvoru boravila pet meseci. I pored strahovitih mučenja, nije odala nikoga. Toliko su je tukli da je bila skoro nepokretna, noge su joj bile u ranama, a ruke polomljene. Svojim borbernim duhom bodrila je druge zatvorenike kako ne bi podlegli pritiscima i odali svoje drugove i drugarice. Iz bolnice, u koju je poslata sva isprebijanja, oteli su je partizani. Zbog svoje nesebičnosti, hrabrosti i požrtvovanosti, bila je jedna od omiljenih među saborcima, koji su joj se uvek divili. Stradala je septembra 1943. godine. Njena sestra i otac su streljani, dok je mlađi brat preminuo posle oslobođenja od TBC, koju je dobio u Smederevskoj Palanci, gde je boravio u Zavodu za vaspitanje omladine. 

Radmila Popović

Bila je Nadina dve godine mlađa sestra, krojačka radnica. Rođena je 1923. godine u Kruševcu. Hapšena je zbog članstva u SKOJ-u, a nakon boravka u zatvoru od tri meseca, pridružila se Rasinskom partizanskom odredu. Ranjena je u borbi kod Stubla (kod Trstenika) i uhvaćena je po krvavom tragu. U zatvoru je svirepo mučena. Streljana je na Bagdali februara 1943. godine. Iako teško ranjena u obe noge, uzdignute glave stala je pred nišan, “smogla je snagu da kliče slobodi i partiji, a njeni su usklici nadjačali jeku plotuna”.

Nata Veljković

Bila je krojačka radnica. Rođena je 1912. godine u selu Koraćici pod Kosmajem. Pod uticajem muža, naprednog radnika, priključila se Naprednom radničkom pokretu. U KPJ je primljena 1941. godine u Kruševcu, a njena kuća dugo je bila bezbedan partijski i kurirski punkt. U zatvoru su je tukli i mučili bez milosti, ali nisu uspeli da izvuku bilo kakve informacije. Delu zatvorenika, među kojima je bila i Nata, ponuđen je odlazak na rad u Nemačku. Kao kaznu za odbijanje ponude, nage su ih oterali na strelište. Nije teško pretpostaviti da su njene poslednje misli bile upućene njenoj maloj deci, ćerki i sinu, koji su sami ostali kod kuće, nestrpljivo očekujući povratak roditelja.

Živka Mićić

Rođena je 1921. godine u selu Žilinci. Kao gimnazijalka, priključila se u Napredni omladinski pokret. Zbog svoje aktivnosti je isključena iz škole, te je sedmi razred gimnazije završila u Aleksincu, a osmi u Nišu. Bila je članica rejonskog komiteta SKOJ-a u Kruševcu. Uhapšena je aprila 1942. godina, te je dva meseca provela u zatvoru. Nakon izlaska, pridružila se Rasinskom partizanskom odredu. Poginula je 23. jula 1942. godine u borbi sa četnicima na Jastrepcu, na mestu poznatom po imenu “Tri sestrice”.

Radojka – Riza Zajić

Studentkinja prava, rođena je u Kruševcu 1921. godine. Bila je članica SKOJ-a i Partije, a postala je i kandidatkinja za člana MK KPJ za Kruševac. Hapšena je, saslušavana i mučena više puta. Ni pod pretnjom revolvera, prislonjenim na slepoočnicu, nije odala nikoga. Zbog nanetih rana, teško je koračala, pa su je, na putu ka strelištu, pridržavali drugovi kako ne bi pala. Prikupivši poslednji atom snage, pre ispaljenog hica, gordo je poručila dželatima: “Ubijate mene ali to ne znači da ćete ikada moći da ubijete i Partiju. Moju…”

Nadežda Marković – Šnajcina

Bila je krojačka radnica iz Kruševca, u kom je rođena 1923. godine. Kao članica SKOJ-a obavljala je mnoge zadatke NOP-a. U Rasinskom partizanskom odredu bila je odredski referent saniteta. U jesen 1943. godine se razbolela, te je skivana kod jednog simpatizera NOP u selu Garevini. Uhvaćena je zbog izdaje i odvedena na saslušanje, nakon kojeg je puštena zbog nedostatka dokaza. Vrativši se odredu, radila je na terenu i organizovala odbore. U vreme četničke blokade, aprila 1944. godine, Nadežda se sa grupom terenaca našla u kolibi na mestu zvanom “Sokolovica”. Opkoljeni od strane četnika, pozvani su na predaju. Kako je ne bi uhvatili živu, poslednjim metkom pucala je u sebe. Na izlazu iz kolibe stradala je i Mileva Milojević, mlada partizanka iz Modrice. Iako su u kolibi ostale dve partizanke, četnici su je zapalili. Nakon njihovog odlaska, žene iz sela Buci su izvukle stradale parizanke, kako bi ih sahranile. Nadežda je sahranjena na seoskom groblju, a njen grob je stalno kićen cvećem. Kako bi preuzeo ćerkino telo, u selo je došao Nadin otac. Noseći njene posmrtne ostatke, presreli su ga četnici. Hrabro i sa ponosom odgovorio im je da nosi “ćerku partizanku”, nakon čega je na mestu ubijen.

Sećanje na Vranislavu, Miladiju, Staniju i Živku

Ljudske žrtve u Drugom svetskom ratu bile su ogromne, a među velikim brojem Kruševljanki, koje nisu uspele da dožive slom neprijatelja i ponovo osete slobodu, bile su i Vranislava Janković, Miladija Kostić, Stanija – Nina Stefanović i Živka – Sofija Gvozdenović. One su aktivno učestvovale u borbi protiv okupatora. Hapšene su i strašno mučene, ali nikoga nisu odale. Vranislava je streljana, a Stanija-Nina je spaljena u Aušvicu. Živka – Sofija je poginula u borbi sa četnicima, dok je Miladija bila toliko maltretirana da je izgubila moć rasuđivanja, te prilikom odlaska na streljanje nije ni bila svesna da je vode u smrt.

Spomenica 1941

Sreću da prežive u svirepoj borbi doživela je nekolicina žena koje su aktivno učestvovale u akcijama vođenim tokom ratnih godina u Kruševcu. Uspele su da prežive maltretiranja, hapšenja i logore. Zbog postignuća im je dodeljena Spomenica 1941, koja predstavlja znak državnog priznanja organizatorima narodnog ustanaka i prvoborcima Narodnooslobodilačke borbe za velike zasluge stečene na delu oslobođenja naših naroda. Njome su odlikovane: Zlatica Gvozdenović, Milosija – Zuja Zajić – Đorđević, Radmila – Gojka Obradović – Medan, Milanka – Lanka Tasić – Petrović, Vuka Živković, Milica Đorđević – Zarić, Vera Mladenović i Olga Dedović Rada.

Izvor za tekst i slike: knjiga “Žene Srbije u NOB”

Jovana Aksentijević