Sveti mučenici Fotije, Anikita i drugi s njima

Car Dioklecijan poseti jednom grad Nikomidiju sa zlim umišljajem, da tu potpuno istrebi hrišćane. Pa kada poče bezdušno istjazavati i mučiti hrišćane, pojavi se pred njim sv. Anikita, jedan od gradonačelnika, i derznoveno ispovedi pred carem svoju veru u Hrista Gospoda, Boga vaploćenog u telu radi našeg spasenja

Uz to još Anikita izobliči idole kao gluvo i nemo kamenje, kojima klanjati se nedostojno je razumna čoveka. Razjaren car naredi, te mu jezik odsekoše. No Anikita silom Božjom i dalje govoraše. Tad pustiše lava na njega, no lav se umiljavaše oko njega. U tom času Herkulov hram pade. Fotije, srodnik Anikitin, videći čudesa i trpljenja Anikitina, poljubi Anikitu, objavi sebe za hrišćanina i doviknu caru: „o idolopokloniče, postidi se, bogovi su tvoji ništavila!“ Car naredi, da ga odmah mačem poseku.

No dželat dignuvši ruku na Fotija svetog sam sebe udari mačem i umre. Posle dugih muka baciše ih obojicu u tamnicu, gde tamnovahu tri godine. Tada ih izvedoše, zažariše ogromnu peć i baciše ih u oganj. Mnogi drugi hrišćani, ljudi, žene i deca svojevoljno uđoše s njima u oganj. I iz ognja ču se molitva hrišćana, kojom blagodarahu Bogu za smrt mučeničku. Postradaše svi oko 305 god. Sv. Anikita i Fotije prizivaju se u molitvama pri jeleosvećenju i vodoosvećenju.

Tropar (glas 4):

Mučenici Tvoji Gospode, u stradanju svome su primili nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona: Njihovim molitvama spasi duše naše.

U vremenu starog Kruševca: Palata „Leskovčanin“