„Srpska drama“ u Gračanici – „Čkalja“ udahnuo vazduh sa Kosova polja

Kruševačka pozorišna trupa „Čkalja“ krajem marta odigrala je „Srpsku dramu“ Siniše Kovačevića u Gračanici – mogao bi da glasi savršeni siže neke buduće još nenapisane epske predstave, za sada će nam poslužiti kao intrigantan uvod u priču o onom najsvetlijem u nama – duši.

Čudesna je kruševačka varoš, nadaleko čuvena po kosovskom epu, Napretku, Vinjaku, Bagdali, ali je niko toliko ne personifikuje kao smešane sve duše glumačke, začete tu negde na bliskoj periferiji svete Lazarice. Ljudi su, uglavnom, glumci u životu – pretvorni ne bi li na što jednostavniji način stigli do željenog cilja… Jedino Kruševljani strasno uživaju da budu neko drugi, pred drugima, iz čiste ljubavi. Oduvek je, paralelno sa profesionalnom u Kruševcu delovala i po neka amaterska glumačka skupina, čineći idealan balans u kulturnom krvotoku grada. Gotovo sva velika teatarska imena iznikla su upravo iz takvih volonterskih ekipa – nastavljajući kasnije put ka velegradskim nacionalnim scenama ili izrastajući u bardove glumišta na ovoj našoj, matičnoj.

Prisećajući se mitskog Teatra Za, koji je tokom ’80-tih postavio lestvicu kvaliteta do gotovo nedohvatljivih visina, već više od pola decenije svedoci smo da nemoguće misije ne postoje – nakon svih duhovnih urušavanja koja su nas snašla rodilo se pozorište „Čkalja“.

– Sa jedne strane 77 godina postojanja profesionalnog Kruševačkog pozorišta, sa druge višedecenijski niz amaterskih i alternativnih pozorišnih trupa – Teatar Za, Dramski studio Doma omladine (danas Kulturni centar Kruševac), Dečije pozorište Čarapa, Omladinsko pozorište Kruška, neformalna umetnička grupa Kulturociklin, APT Čkalja. U aktivnostima ovog poslednje navedenog danas učestvuje bar po jedan član svih ostalih nabrojanih organizacija. Primereni slogan edukativnog pogona pozorišta, Dramski studio Čkalja je “Budi deo tradicije”, navodi reditelj „Srpske drame“ Zoran Kovandžić, opisujući put kojim se, u takozvanoj provinciji, po pravilu, ređe ide.

Upravo takav jedan ponositi slogan uspeo je da umreži sve one pojmove iz podnaslova u ovu snažnu epizodu kulturnog divovanja za čistotu srca (Kruševac, Čkalja, Srpska drama, Gračanica). Ivan Bogdanović student produkcije i osnivač „Čkalje“, nakon posete jednoj od najvećih srpskih svetinja i u njenom okruženju odigrane „Srpske drame“ rezimira svu kompleksnost i univerzalnost ove priče:

– Put, Gračanica… Ove reči su bile jako bitne na kraju dvadesetog, i na početku dvadeset i prvog veka. Značajne u nesrećnom smislu. Mnogo je ljudi u nesreći koja ih je zadesila moralo da pođe na put. Iz mnogih gradova, sela, zaseoka, na put, širom naše zemlje, u potrazi za domom i u nadi da će se brzo vratiti kućama. Poput krvnih zrnaca koja od srca krenu svuda po telu kroz krvne sudove u nadi da će srce zauvek kucati. Gračanica, tuga, bol, smrt. To je bilo sve što je bila Gračanica tada. Gračanica je bila ognjište koje je bilo urušeno, ali ne i ugašeno. Ostala je jedna mala žiška koja nije mogla da se ugasi i iz koje će nekada ponovo da se rodi vatra. Danas skoro četvrt veka kasnije, ove dve reči znače nešto sasvim drugo – Put i Gračanica za pozorište Čkalja predstavljaju život. Život kroz predstavu „Srpska drama“. Ansambl pozorišta koji je krenuo na put, na put ka vatri koja posle četvrt veka i dalje gori, ka vatri koja je ansamblu ugrejala srce i dušu. Srpska drama je udahnula vazduh, sa Kosova polja. A vazduh znači život. I dok je tog vazduha, biće i nas.

I gromadni jasički sin Ljubiša Jovanović, u „Srpskoj drami“ upečatljivi major Katunac, (renesansni umetnik po prirodi – ikonopisac, književnik, ali i glas rok postave Ludwig & Ludwig) sa puno strasti opisuje svoje doživljene emocija na svetoj kosovskoj zemlji:

-Mogao bih da vam pričam o tome kako sam bio nepravedan, lud i tužan tokom čitavog svog života. O tome kako u mom srcu nije bilo mesta za oproštaj, koliko se nisam snalazio u ovom svetu sazdanom na temeljima nepravde, zločina, na patnji i bolu neizdrživog. Mogao bih prosuti dušu i rastaviti je na činioce ravne, odnosno jednake uvredama obesnih ljudi, čijom se nepažnjom i željom za podsmehom zazivala samo izazivačka podloga gordosti, prizivala oholost… ali, to ne bi bilo u redu, jer bih tako i sam dozvolio pomenutu jednakost i to po ko zna koji put u svom životu. Odavno sam shvatio da to neće ništa promeniti i da je to samo čaša žuči, ali bez čaše meda. Zašto vam ovo ovako pričam? Zato što je sasvim nenadano do mojih usana došla čaša meda po imenu “Srpska drama”, a koju je napisao gospodin Siniša Kovačević. U režiji Zorana Kovandžića ta čaša meda je konačno smiješana, a moj život se pretvorio u ono za čime sam čeznuo – da pokraj sebe imam ljude kojima je ljubav bitnija, kojima je vera u ono što rade posledica davanja. I to nas dovede do same Gračanice. Šta god da sam pre tog susreta sa svetinjom kakva je Gračanica mislio, od tog trenutka je sve to palo u vodu. Prosto, na Kosovu je prisutnost Gospoda tako jasna – i nebo je imalo tu Njegovu plavu boju. To sam osetio u nozdrvama. Bio sam zbog toga baš nervozan prilikom ulaska, ali nisam bio siguran šta to osećam i kakav je to miris koji nije miris, već rapsodija nečeg što nisam razumeo, te otuda moja nervoza, a koja se ni ne može nazvati nervozom; samo što vam ja ne mogu naći drugačiju reč kojom bih mogao opisati to stanje. Ono me nije napustalo ni tokom putovanja, ni tokom igranja same predstave. Da ne govorimo dodatno kakav značaj i o čemu sve govori „Srpska drama“, odveć su tu stvari čiste. Mirisalo je i to i odzvanjalo je „Oteto je, oteto je, oteto je…“, ali vam ne pričam ovo patetike radi ili marketinškog trika. To je bio toliko jak miris u mojim nozdrvama, da se nisam mogao otrgnuti, da naprosto nisam mogao biti onaj Ljubiša, stari Ljubiša. Kao da sam u Gračanici doživeo preobražaj, novo rođenje, pročišćenje. Ne znam, nit mogu da pronađem prave reči, zato su suze same krenule… Nije lepo što o tome govorim, ali kako drugačije? Nije lepo davati sopstvenim suzama na značaju i vozdizati ih, ali je ovde reč o svetinji, o sveprisutnosti Gospoda, o tome da to i oni znaju, oni koji su Gospoda povredili i da su veoma uplašeni. Čuo sam kako im kucaju srca, kako se trude da o tome ne razmišljaju i kako grabe gradeći moderne hale i zgrade ka zatrpavanju istine. To nije moguće, Gračanica toliko duboko prodire u Nebo, da će doći dan kada će se ovaj račun podmiriti. Zato su svi uplašeni, osećam to. Ali, to je njihov teret i uopšte im neće biti dobro. Tako to dole na Kosovu miriše, ključevi su kod nas, a ja da sam na njihovom mestu čuvao bih Srbe i trudio se oko njih maksimalno jer, bogami, u suprotnom uslediće takav armagedon da ni prašini neće biti prijatno, kamoli onima koji drže blagorodne u žicama. Nit ću ja, nit ćete vi koji ovo čitate videti to za života, ali će se to sigurno desiti. Braćo i sestre, hvala na predivnom dočeku i darovima koje nam podariste, hvala na osmesima, hvala na ljubavi, hvala na istrajnosti i trpljenju. Dragi Srbi sa Kosova, naučiste me šta je to rodoljublje, istinoljublje, čovekoljublje, lepota. Bez vas smo ništa i ne zaslužujemo ništa. Hvala Gospodu što mi je nakon infarkta dozvolio da igram majora Katunca i što me je doveo do Gračanice i što sam uspeo da na trenutak nađem mir i možda otkravim srce za oproštaj…

Projezdiše tako, mimo polja kosovskih božura, Kruševljani neki da zagreju srca svojih hrabrih saplemenika vraćajući se pod bagdalsku senku da okupljaju i dalje oko sebe i sebi neke buduće „nosače vatre“. Svratite do „Čkalje“.

Antr-file: ATP Čkalja

Podstaknuti učešćem na Tin festu u organizaciji KCK, srednjoškolci – mladi pozorišni entuzijasti, okupljaju se u neformalno udruženje pod imenom „KUD-eee“ i realizuju četiri predstave u periodu od 2016. do 2018. godine. U želji da formalizuju svoj rad osnivaju i registruju Udruženje APT Čkalja (Amatersko-pozorišna trupa – Čkalja) krajem 2018. Do izbijanja pandemije virusa Kovid 19 realizuju tri predstave, od kojih je jedna rezultat regionalne saradnje sa učesnicima iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Period „zaključavanja“ članovi koriste za pripremu prijemnih ispita na fakultetima dramskih umetnosti, pa tako Ivan Bogićević upisuje produkciju, a Stefan Marković glumu. Tokom 2021. i 2022. godine pripremaju i izvode tri premijere, uz značajno učešće kruševačkih studenata fakulteta dramskih umetnosti – dva sa studija glume, dva studenta produkcije i po jedna studentkinja dizajna svetla i dizajna zvuka. Početkom 2022. pokreću sopstveni edukativni pogon za sve članove pod fakultativnim imenom „Dramski studio Čkalja“. Iste godine još jedan član, Pavle Ivanović, upisuje studije glume, već posle trećeg razreda gimnazije.

Postojeće aktivne predstave i tri planirane premijere u 2023. godini (od kojih je jedna već u radnoj fazi), osnova su za uspostavljanje redovnog repertoara pozorišta tokom ove kalendarske godine.

Potpisi:

1. Članovi ATP Čkalja pred Gračanicom

2. Predstava „Srpska drama“ odigrana je u holu gračaničkog srednjoškolskog centra, pred publikom Vlada Jelić (Obrad) i Ljubiša Jovanović (major Katunac)

Ivan St. Rizinger