Slovo ljubve despota Stefana Lazarevića – pogled iz 21. veka

Piše: Ljubiša Bata Đidić

Ove godine, kada Kruševac slavi 650 godina svog postojanja, navršava se i
612 godina od kako je Despot Steafan Lazarević 1409. napisao Slovo ljubve

U čemu bi se danas u Slovu ljubve moglo tražiti prožimanje kulturnih, odnosno
filozofsko-teoloških, moralno pedagoških, idejno-estetskih, pa i ideoloških odrednica u odnosu Despotov pogleda na svet? Da li je njegovo filozofsko osećanje (čitaj: sve što jeste religija u kojem jeste njegovo biće) i individualni iskaz (u kojem jeste takođe
njegovo biće) – znači umetnički iskaz, u unutrašnjoj prožetosti? Da li se Despot u
unutrašnjoj dogmatici mogao tajno i nesvesno, po osnovu pesničkog poriva, da li se mogao oslobađati nemetnute didaktike kad je kriknuo:

uzljubite ljubav mladići i devojke…

Takvog stiha nema u Bibliji! Ili taj snažan šekspirovski stih:

Ljubav sve prevashodi!

Nema ni njega takvog u Bibliji.

Ako je Slovo neka vrsta diplomatskog akta, dakle, ako nije pisano da bude
liturgijska pesma, kanonska, ako je van Akatista, Tropara, van korpusa srpskog
prazničkog Mineja-Srbljaka, dakle, imalo je druge odlike za svrhu kojoj je bilo
namenjeno, da bude sugestivno, da prodre u dušu, da izazove emocionalna stanja.

A to je već umetnost. To nije čitanje („ime rekav“, upućivano vlasteli) samo njenog
diplomatskog podteksta, već i čitanje unutrašnje poruke koja dejstvuje na dušu, na srce, na ljudsku prirodu.

Tako će ono što je njena spoljašnja ljuštura, njena filozofija, njeno postojanje u sistemu kojim je živeo srednjovekovni čovek (Kopernik još nije otkrio kretanje Zemlje oko svoje ose, Kolumbo još nije otkrio Ameriku…), ipak dobiti ono što je prožetost individualnog obraćanja u umetničkom činu. A da opet sve u Slovu prođe i kroz postojeći sistem vrednosti: kroz ono što je teološki okvir i državna ideologija i sastavni deo crkvenog i državnog života i da, s druge strane, prođe i kroz književno – estetski okvir.

U dubokoj hrišćanskoj tradiciji ono je pisano kao poslanica, himna ljubavi, kojom Despot hoće da se izmiri sa bratom Vukom. Prisetimo se Svetog Save koji zavađenu braću miri mrtvim ocem, ovde pesma ljubavi treba da izmiri zavađenu braću! I brat Vuk je u lektiri znao za Davidove psalme, vaspitavao se na kruševačkom dvoru uz učenu Jefimiju, znao je za apostola Pavla sa himnom ljubavi u Prvoj poslanici Korinćanima i Jovana Bogoslova („jer Bog je ljubav“).

Kad Despot kaže: Opet da se sakupimo/ opet da se vidimo/ opet ljubavlju da se sjedinimo… to je u Slovu ljubve poziv na duhovnu ljubav, jer ljubav sve prevashodi.

Unutar sebe Despot je krvario!

Koji je to svet kojim je živeo? Otac mučenički stradao, mati upokojena u Ljubostinji, sestre u tuđem svetu, Olivera žrtvovana, izgubljeni gradovi , osvojena zemlja. On vazal. Posle angorske bitke (1402) kad dobija od Vizantije titulu Despota, kad je odahnuo od vazalstva – sve veći razdor sa bratom.

Nama je istorijska uloga Despota Stefana na kruševačkom dvoru potrebna zbog
saživota sa bratom. Despot će iza 1404. napustiti Kruševac jer mu Ugri daju
Beograd, a ko ostaje u Kruševcu? Ostaje Vuk sa pobunjenom vlastelom i
pobunjenim sestrićima.

I kad Konstantin Filozof u Žitiju Despota Stefana Lazarevića kaže kad su se braća
sastala(gde?) i podelila, -Despot se preseli u svoj deo države (odakle?). Bila je
1409. godina kada je nastalo Slovo, kada se u akrostihu Despot obraća bratu i
plemstvu (svakome „ime rekav“). To je jedino mogao biti roditeljski dom u Kruševcu.

Zajedno bejasmo, jedan drugom blizu… od srca mog nerazdvojnom -. kriči Despot.

Zajedno su bili jedino u mladosti, u Kruševcu, i Despot brata podstiče na emocije, na sećanja na detinjstvo, roditeljsku ljubav, do biblijske ljubavi.

Pominje se ovde i Kain i Avelj. Ispod godine nastanka Slova ljubve ne piše gde je nastala ova poslanica iz 1409.g. Ali sve govori da nije nastala ni u jednom drugom gradu, najmanje u Beogradu, već u roditeljskom domu, sa okupljenom vlastelom i sestrićima, Brankovićima.

Turci će prvi put, u Kruševac ući tek 1413.g. Kad su braća ipak podelila Moravsku Srbiju na južni i severni deo Despot se preselio u svoj deo države,
kaže Konstantin Filozof.

Nas je ovde interesovala ona inspiracija koja je intimi pesnikovog doživljaja izašla iz srednjovekovnog kanona i dodirnula najtananije emocije i duševna stanja, a da je bila u službi jedne druge misije.

Tako je Slovo ljubve postalo snažna duhovna stvarnost našeg XIV, odnosno XV veka. Novog renesansnog čoveka koji je u svojoj duši kričao ličnim bolom.

Ako sve to nije dodirivalo (otuđenog) brata, dodirivalo je pesnika u sećanju na dom, ljubav, bratsku iintimu, mladćstvo koje su zajedno proveli… Jer zapravo, koja je to biografija Lazareve dece, taj kontinuitet koji bi se mogućim analogijama ( uz zapise letopisaca, poveljama koje je otac pisao, dubrovačka pisma…) mogao rekonstruisati.

Ne samo po Konstatinu Filozofu.

To što je Slovo ljubve nastalo u Kruševcu ( jer ne postoji druga analogna
pretpostavka) – Kruševac je bio žarište književne reči (Jefimija, monah Danilo…), tako da je prirodni tok tog kruševačkog aristokratskog duha bio ovaploćen i Slovom ljubve, tim malim filozofsko-teološkim tvorstvom, ali pre svega emotivnim nabojem jedne renesansne ličnosti, što nas prožima već šest vekova.

I kada danas posle 612 godina od njegovog nastanka tumačimo njegovu kičmenu srž, mi zapravo tražimo sebe u duhovnom identitetu na početku naše renesanse prekinute u 15 veku s kojim smo, nažalost, doživeli i svoje mnogostruko gašenje.

Kada je Kruševac 2020. dobio Spomenik Despotu Stefanu Lazareviću na Trgu na
Kosturnici, pisac ovih redova u saradnji sa vajarim Borisom Stajkovcem uspeo je da se izbori da se na Spomeniku nađe i svitak sa tekstom.

Despotovog SLOVA LJUBVE!

Na čast gradu u kojem je nastala ova pesma 1409. godine.

Gradu sa njegovih 650 godina!