Pitali smo, rođene devedesetih, kakvo im je bilo detinjstvo?                

Pitali smo generaciju rođenu početkom devedesetih godina, ali i one malo starije,  kakvo im je bilo detinjstvo. Šta su gledali, kako su se igrali, koja tehnologija je bila prisutna i koliko se to razlikuje u odnosu na detinjstzvo današnjih generacija?

To da su društvene mreže iskvarile današnju generaciju i da im ništa nije zanimljivo, smatraju B.L. (28) i Bojana S. (31).

– Kad sam bio klinac, jedva smo čekali da se skupimo i budemo  napolju što više. Leti, doručkujemo, onda na Rasinu, pecamo, dok se zagreje malo voda. Posle toga kupanje, sve do četiri, pet popodne. Skačemo, plivamo, ronimo, potapamo se, ludilo! Kad se brat i ja vratimo kući, iscrpljeni od vode i ogladneli kao vukovi, imamo ručak i večeru o jednom trošku. Nakon jela, pomognemo nešto malo ocu i pravac igralište, fudbal i košarka sve dok ne padne mrak. Nismo imali vremena da jedemo, koliko nam je bilo zanimljivo. Sad su to uspomene, a mislim da današnja deca neće imati neke uspomene, jer sve doživljavaju preko ekrana…  – ističe B.L.

Negativan stav o društvenim mrežama i brzom internetu ima i Bojana S. (31):

– Mislim da je naše detinjstvo bilo lepše. Više smo se radovali. Nismo mogli da „skinemo“ sa interneta crtane filmove ili filmove, već se znalo, u 11 sati, tri puta u nedelji smo imali crtani, i sećam se, sestra i ja smo se mnogo radovale početku crtaća. Definitivno, mislim da smo se više igrali napolju.

Sećanja na prošla vremena bude nostalgiju koja sa sobom nosi slike lepših trenutaka nego što ih  neposredna sadašnjost nudi, a gotovo uvek se čini da su prošla vremena  lepša i da je u prošlosti  sve imalo veću vrednost.

-Koliko su meni značile akcione figure ratnika, koje i dan danas imam. Držao sam ih ispod jastuka. Konan „varvarin“ mi je bio omiljeni junak. Obične figure, ali meni je mašta pravila osećaj kao da se vodi epski boj kad se igram njima – sa zadovoljstvom odgovara Saša G. (32).

Da nije sve tako jednostrano u pogledu tehnologije onda i sada, potvrđuje Aleksa R. (29).

– Mi smo imali analogno, a danas deca imaju digitalno detinjstvo.  Da pojasnim, analogno podrazumeva igranje stvarima koje nisu mobilni, tablet ili bilo koji uređaj sa ekranom, prikačenim na internet. Razne igračke, automobili, mačevi, lutke, osmišljavanje igara vani, igranje različitih sportova, sankanje, grudvanje, „ratovanja“, su aktivnosti u kojima dečija mašta dolazi do izražaja i daje svemu tome posebnu čar. S druge strane, to ne znači da današnje generacije ne koriste „opipljiva“ sredstva za igranje ili da naša, malo starija generacija, recimo, nije igrala video igre. Suština je u onome šta preovlađuje i odnosi prevagu. Analogno ili digitalno? – kaže on.

Slično misli i Slađan P. (27):

–Nezahvalno je govoriti u ime jedne generacije i tvrditi da je detinjstvo neke druge generacije manje vredno. Meni je bilo sjajno detinjstvo. Sankanje, grudvanje, vožnja BMX bicikla sa čuvenom „kontrom“.. Kad dođem kući, sve su mi izgrebane cevanice od mačevanja sa talkama od kukuruza i od pedala bicikla, ali sam bio srećan, samo tako. To je bilo na selu, a kad  se vratim u grad, kad je lepo vreme, basket na čuvenom „Poljančetu“ igra se do besvestice.

Sećanje na omiljene serijale, ushićeno je podelio sa nama Nikola S. (30):

–Uh, kad se setim uvodne špice „Nindža kornjača“ i „Moćnih rendžera“, sav se naježim. Kad krene muzika „Go, go Power rangers!“. To su bila bezbrižna vremena. Moja sestra je uvek bila roze rendžer, a ja sam se svađao sa najboljim drugom ko će da bude crveni. Sećam se kako smo se igrali, traktor dedine kabine nam je bio „Megazord“.

Na tragu lepih emocija je i B. M. (29).

–Svako jutro sam ustajao u sedam, bez obzira što sam na raspustu, da gledam „Zmajevu kuglu“, pa posle toga „Konana“. Inače, mislim da su ti crtaći bili odlični kao neka vrsta modela ponašanja koje smo usvajali. Ništa ne može da ti dođe tako lako, već mora da se boriš za to. I Konan i Goku su uz trening i težak rad, postali snažni i bili u mogućnosti da zaštite svoju porodicu – kaže on.

Dok su se neki sećali uzbudljivih crtaća, Siniša Š. (34) podelio je sa nama nostalgične utiske o filmovima koje je gledao:

–Početak dve hiljaditih, ćale donosi kasete iz video-kluba, prodavnice za iznajmljivanje filomova. Definitivno su mi obeležili detinjstvo filmovi Žan Klod van Dama, Brus Lija, Džeki Čena, Arnolda Švarcnegera… Nije bilo lako doći do filmova, pa smo i više puta gledali jedan film. Omiljeni mi je bio „Ko sam ja“ Džekija Čena i „Američki nindža 5“ sa Dejvidom Bredlijem. Zbog tih filmova sam i krenuo da se bavim borilačkim veštinama.

O tome kako je uređivala svoju sobu i koje navike je imala u detinjstvu i ranoj mladosti Sandra K. (33) kaže:

–Kupovala sam časopis „Bravo“, odatle vadila postere i lepila svugde po sobi. Omiljenji tinejdžerski bend mi je bio „Backstreet Boys“. Lepa vremena, sećam se onih žvaka u obliku cigara i „Žele zeke“, mislim da danas i nema tih slatkiša.

Slično odgovara i Nadica Đ. (31).

–„Bravo“ je bio, čini mi se, glavna novina preko koje smo se kao tinejdžeri informisali. Puna soba postera omiljenih glumaca i pevača mi je bila. Praktično se nije videla boja zida od postera. Kad nisam napolju, najviše sam tu provodila vreme, gledajući kasete i pišući svoj dnevnik – kaže ona.

Marko T. (36) se živo seća igraonica i video igara u to vreme.

-Negde, ’98. godina, otprilike. Ujak i ja odemo u igraonicu, a tamo kad uđeš, ogromni aparati za fliper, pa za arkadne igre na žeton. Sve šljašti, a onaj specifičan miris unutra na te uređaje će mi uvek ostati urezan u pamćenje. Omiljenja igrica mi je bila „Street fighter 2“. Ubaciš žeton, i na tom velikom aparatu, imaš dugme i jednu ručicu. Moglo je da se igra u dvojku, redovno me je ujak pobeđivao – priseća se Marko.

V.M.