Patrijarh Porfirije na Vidovdan u Kruševcu

Poglavar Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Porfirije danas, sa Gazim,estana gde je služio pomen kosovskim junacima, stigao u Kruševac i u crkvu Lazaricu, gde će služiti svetu arhijerejsku liturgiju. U porti Lazareve crkve dočekao ga je veliki broj vernika i sveštenstvo. Patriajrh im se obratio besedom koju u celosti prenosimo

– Mnogim mestima i gradovima sam dužan, ali jedan od gradova kojima sam dužan više nego mnogim drugim koji su me otvorenog srca primali, dužan sam upravo Kruševcu, Lazarici…

Dužan sam ovome hramu i onome kome je taj hram posvećen, onome ko je čitav ovaj grad podigao i učinio ga slavnim, ali sam siguran i da će ovaj grad biti porepoznat po večnosti i knezu Lazaru.

Naime, služio sam vojsku u Kruševcu i prve svoje korake vere sam napravio u Kruševcu, prvi put sam ovde pročitao reč božju, Novi zavet, prvi put počeo ne samo da razmišljam o tome da ne može biti da je čovek rođen da bi mu se život pretvorio u besmisao, ne može biti da čovek ima svoj početak slučajno i da, kada ode sa ovog sveta, ne može ništa više reći o sebi.

Prve korake vere, prva pitanja koja nemaju svoje odgovore u onome što je prolazno postavio sam ovde, u gradu Kruševcu, dok sam služio vojsku. I ne samo to. Dok su moji drugovi odlazili u grad, ja sam sve češće dolazio upravo ovde, na ovu tvrđavu i ležao, tačno znam i mesto, i iako nevešt u crtanju, u raznim oblicima skicirao ovaj hram. Biće da je knez Lazar u trenucima kada sam pokušavao da skiciram hram zapravo svojim molitvama skicirao onoga za kojim ću, ne mnogo kasnije poći… Kada sam završio Vojsku, brzo sam promenio kurs, upisao studije teologije u ubrzo upoznao vladiku Davida, koji je tada takođe bio student.

Bio sam na kosovu, na Gazimestanu, tamo smo služili liturgiju, tamo sam rekao: naša vera je vera paradoksa. Onaj ko hoće logički da razume jevanđelje Hristovo, taj je unapred osuđen na neuspeh i na promašaj. Naša vera, s obzirom da je to vera ljubavi, ljubavi naše prema Bogu i Božije prema nama, sastoji se sva u pradaksima, jer ljubav je ne samo nelogična, već nadlogična.

Matematici tu nema mesta niti interesu. Ima mesta samo našoj potrebi da u svoju dušu, u svoje srce, smestimo svakog čoveka, a tu često nailazimo na zakone koji su po logici ovog sveta neprihvatljjivi, to jest po zakonima ovog sveta mnogi u našim srcima nemaju mesta. Ali, po zakonu ljubavi, po tome da ljubite jedni druge, prepoznaće vas svet, da ljubite čitav svet i sve ljude – po tome ćete zapravo biti prepoznati kao neko ko nosi pečat i ime Hristovo.

Dakle, na Kosovu, na današnji dan, tu lekciju moramo znati i naučiti. Šta je Sveti knez Lazar učinio? On se opredelio za veru i to ne makar kakvu veru, za veru u Hrista, raspetog i vaskrslog, a ne za večeru. Naravno, nije prezreo večeru, nije hteo da kaže da nam večera nije potrebna – večera kao simbol sveta stvorenog i prolaznog – ne, nego je samo hteo da kaže: uzalud je večera, uzalud je ovaj svet, uzalud je bilo koja vrsta pobede, slava, bogatstvo, sve ono što čovek može da zamisli, ako nema Hrista, ako nije utemeljen na hristu.

Drugim rečima, Sveti knez Lazar je posvedočio da je Hristos taj biser, taj temelj, kamen ugaonik bez kojeg ne možemo, i da, kada je on na svome mestu u našim srcima i našim životima, sve ostalo će biti onda na svome mestu: i večera i uspeh i slava i bogatstvo, sve će dobiti svoj neprolazni smisao ako bude oplođeno i prožeto Hristom, to jest ako sve što imamo budemo videli i primili kao dar od Boga koji smo dobili da bismo delili sa drugima, da bismo svoju ljubav kroz to što imamo potvrdili u odnosu na bližnjeg i u odnosu na čitav svet.

Sveti knez Lazar nas je, dakle, učinio svojim opredeljenjem još jedanput hristovim sledbenicima i učenicima, potvrdio da je on Svetosavac, da je on Hristov, ali u isto vreme i nas još jednom utvrdio na putu Hristovom.

Braćo i sestre, Lazarica koja je pred nama, sve ono što kroz nju možemo da vidimo, jeste naše oko, naše uho, naše srce, naša duša. Lazaricom gledajući mi gledamo jevanđeljem Hristovim, mi otvaramo svoju dušu. Lazaricom slušajući, kada naše srce kuca ono postaje veće od svemira, veće od kosmosa, ono ne samo da proširuje naše istorisjko biće već nas ovde i sada čini učesnicima Carstva Božijeg.

Zato, dragi Vladiko, dužan sam Kruševcu, dužan tvome slovesnom duhovnom stadu, a to znači, dužan i tebi. Koliko god da znam da dug ne mogu odužiti, uvek ću, gde god da jesam, gde god da hodim, imati makar jedno zrnce na brojanici svojih skromnih molitava i Crkvu kruševačku, uvek ću, makar skromno i nejako, izgovoriti: Gospode Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj moga brata episkopa Davida kruševačkog i čitavu Crkvui njegovu.

Neka vas sve Gospod blagoslovi, da vam da mir, ljubav i radost i da ona vera koja nas je oblikovala bude stalni kontekst i put vaših života.“