„Paklena pomorandža“ oduševljava publiku

Kulturociklin, neformalna umetnička grupa iz Kruševca, još jednom je zaintrigirala publiku svojom novom predstavom “Paklena pomorandža“ koju je već nekoliko puta izvela na sceni Bele sale Kulturnog centra. Adaptacija kultnog romana Entonija Burdžesa, po kojoj je i Stenli Kjubrik 1971. režirao film, u Kulturociklinovom izvođenu nastala je kao završni deo triologije koja se bavi pozicijama moći u društvu. Nakon predstava „Kulturociklin End Call“ i „Kralj Ibi“, projekat „Paklena pomorandža“ propituje sisteme koji ugrožavaju i tlače, kao i načine na koje se protiv tih sistema može boriti. Ovog puta, na drugačiji način, kroz radionice koje su se bavile neverbalnim – telom i njegovim pokretima

Ljudskost, individualnost i slobodna volja nasuprot mehanizmu. Shvatanje da je čovek organizam, živi pulsirajući splet organa, mišića, kože, zglobova i emocija i da jedino u istinskom prepoznavanju drugoga kao takvog, može činiti zajednicu koja osnažuje i menja poručuje ekipa Kulturociklina svojom novom predstavom.

– Posebno smo vežbali pokrete i tekst, i na kraju kad smo ta dva sklopili lako smo se snašli, jer mi smo uigran tim od ranije. Mnogi od nas su već godinama ovde i družimo se i van rada na predstavama – kaže Iva Mitrović, učenica prvog razreda ovdašnje Gimnazije.

Lara Anđelković, jedna od četvoro „Aleksa“ iz ove predstave, kaže da joj je posebno značilo što su se više nego ranije bavili scenskim pokretom.

– Mi smo svi glumimo jedan isti lik, ali u različitim životnim situacijama, koje su realne. Nije teško kada si deo tima koji već zna da radi, dosta smo pomagali jedni drugima kako bismo savladali scenske pokrete.

Nova predstava na kojoj su vredno radili je završetak trilogije koja se problemom moći u društvu.

– Ova predstava nam govori o našem društvu, počinje lagano, sa nekulturom, koja prelazi kasnije u odnos jačeg i slabijeg, držva i ljudi, škole i đaka. Na kraju se završava jednim totalnim ludilom i nasiljem, koje odlazi u krajnost – poručuje Martin Tomić, učenik drugog razreda Gimnazije, dugogodišnji član ove družine.

Ivan Dimitrijević, maturant Ekonomsko-trgovinske škole u Kruševcu, koji se uveliko sprema za prijemni za Fakultet dramskih umetnosti, glumio je Aleksa u situaciji kažnjavanja tj. odlaska u popravni dom.

– Njegov odnos sa roditeljima je loš, jer oni brinu samo da on „ima šta da jede“, što izaziva loš odnos i sa drugim ljudima i vršnjacima zbog čega dolazi do sukoba. Mislim da je ova predstava važna zato što otvara oči mladim ljudima, da nisu sami u svojim problemima, već da uvek negde postoje ljudi kojima mogu da se obrate za pomoć. Inače, mi smo pokušali da napravimo paralelu sa istoimenim filmo, ali moram da kažem da je on daleko suroviji -smatra ovaj mladi glumac.

„Paklena pomorandža“ izaziva kod publike buru emocija, što je primetio i mlađi deo ove neformalne grupe.

– Jako sam uzbuđena, mnogo je lepo kad si na sceni, tada nestane sva trema. Svi su oduševljeni predstavom, svima se mnogo svidela, a neke je toliko pogodila da su i plakali i uplašili se – kaže Nađa Savković, učenica 5. razreda OŠ „Sveti Sava“ Čitluk.

„Mladog Aleksa“ glumi i Đorđe Trajković, njen školski drug.

– Glumim jedno interesovanje koje je nepronađeno u Aleksovom životu. Upočetku mi je bilo teško, ali kad sam se uhodao sve je išlo lako.

Nikola Ratković, takođe učenik petog razreda OŠ „Sveti Sava“ Čitluk ističe da mu je jako značilo što je imao priliku da uči o glumi od starijih vršnjaka.

– Bilo mi je jako zanimljivo, stalno smo kao ekipa imali probe i radili na predstavi. Puno su mi pomogli stariji drugari, ali i nastavnica Sandra.

Tinejdžeri koji već godinama rade na predstavama Kulturociklina, polako u čudesan svet glume uvode i mlađe učenike.

– Njih vidim kao vršnjačke edukatore, a mlađi sve „upijaju“. Na primer tu je Andrej, Martinov mlađi brat koji je neverovatan i u grupi je od početka. Postao je ozbiljan kritičar ekipe, moj pomoćnik koji bolje od mene primećuje gde su problemi u tekstu, pokretu, energiji. Svi oni su kao grupa navikli da rade zajedno, lako uče jedni od drugih-kaže Sandra Maksimović, koja se bavi dramsko – pedagoškim radom, i koja potpisuje režiju, tekst i izbor muzike za ovu predstavu.

Kroz pokret i čitanje teksta, trebalo je doći do toga kako tema nasilja koresponidra sa mladima.

– Mnogo smo radili na pokretu, želeli smo od toga da krenemo, jer pokret i ples oslobađa i njeme dolazimo do želja, snova i opuštanja. Hteli smo da otkrijemo koje sve strukture pokreću nasilje,od porodice, škole i onoga što čoveka čeka kasnije i što ga navija kao igračku iz „Paklene pomorandže“. Mislimo da nije urođeno da čovek bude sprava na navijanje, što smo hteli da pokažemo poslednjom scenom kada glavni junaci probude dete u sebi. Meni se kao nastavnici u osnovnoj školi čini da deca imaju toliko želja i snova koje vremenom zaboravljaju, tako da nam je bilo važno da pokažemo kako se demehanizovati i vratiti prvobitnim željama – objašnjava Maksimovićka.

Autorski tim predstave čine i Nina Nasković je zadužena za svetlo, Marko Višnjić za muziku i Marko Miletić koji potpisuje dizajn plakata i fotografiju.

Inače, Kulturociklin i Kulturni centar Kruševac neguju dugogodišnju plodonosnu saradnju, okupljajući mlade u druženju na kreativan način i negujući scensko i pozorišno izražavanje.

Ova neformalna družina, nastala iz ideje da se mladima omogući alternativni pristup umetničkom obrazovanju, nedavno je proslavila pet godina postojanja, a njihov trud i talenat prepoznat je i nagrađivan i van granica naše zemlje.

M. Janković