Ovom tekstu nije potreban naslov, ovo su istinite priče iz KOVID zone

Ovom tekstu nije potreban ni uvod ni autor. Portal “Kruševacgrad” donosi vam istinite priče iz crvene zone koje su sinoć na sceni Kruševačkog pozorišta ispričale medicinske sestre i tehničari kruševačke KOVID bolnice, a deo njih, iskusnijih, više je od 400 dana u KOVID sistemu. Za njima su dramatični dani iz niškog Univerzitetskog Kliničkog centra, četiri, osam, 16 sati u teškom skafanderu. Pred njima život i nada da više nikada neće videti ravnu liniju na monitoru. I verovatno, da niko više od ovih ovih ljudi ne zaslužuje tu budućnost, sa pacijentima koji ustaju iz kreveta, prizore veselog mahanja sa prozora izlečenima dok grle svoje porodice

– Dovoze mladića od 30 godina. Prebacujemo ga u postelju, sa strahom u očima nas gleda. Prikupio je malo snage, javio se porodici rečima – dobro sam, tu su svi oko mene, nemojte da brinete. Nervozno se osmehnuo, progutao je suze i rekao, čujemo se malo kasnije. Ali, njegovo stanje nije išlo na bolje. Svi smo se borili da ne dođe do onog najgoreg… Vreme je… Sekunde su prolazile, a on je već bio u veštačkoj komi, vezan za mašinu koja je disala za njega. Na monitoru linija postaje sve više ravna. Ovog čoveka više nikada neće čuti njegova deca… Njegov telefon je nastavio da zvoni, a na ekranu je pisalo – Moja ljubav… – deo je ispovesti medicinske sestre Jovane Milovanović.

O baka Ruži je brinula Ana Stevanović. I dobro je to činila. Baka Ruža je pobedila virus, ali je preminula nakon jakog infarkta. Nepredvidive posledice kovida pobedile su jednu dobru ženu. Neposredno pre smrti, rekla je Ani, svom anđelu čuvaru, “koronu sam pobedila, ali ove bolove, bojim se da neću moći”… I to je, na žalost, bilo tačno.

– I pored svih lekova i stručnosti osoblja nije bilo poboljšanja – govori medicinarka Ana Stevanović. – Intubirali su je te noći i doživela je infarkt koji nije preživela. Saopštavaju mi to ujutro. Ušla sam tada u crvenu zonu, odradila smenu. Na njeno mesto došao je nov pacijent i nastavili smo borbu da se spase neki drugi život. I dalje mi je teško. Ipak, teši me činjenica da je sve vreme bila sa nama, okružena sa ljudima koji je vole…

Posle 16 dana borbe, preminuo je mlađi pacijent. Medicinski tehničar Marin Filipović kaže da je davao lekove kroz suze. Njegovo dete samo je dve godine mlađe od pacijenta u teškom stanju.

– Posle tog dežurstva došao sam kući i rekao ništa me ne pitajte, gledam svoju decu i suze mi same idu. Moja dece sede pored mene, a njegova majka ko zna da li će ga ikada videti – prisećao se Marin tih trenutaka, kao i onih, još težih, kada je majci pacijenta morao da preda lične stvari.

Anestatičarka Katarina Veličković u epidemiji je izgubila mentora. U intenzivnoj nezi u čijem je opremanju lično učestvovao, prestalo je da kuca srce anestetičara Saše Seferovića…

Medicinska sestra Jovana Damnjanović lečila je svog oca. Zajedno su pobedili!

– Bili smo tim kao nikada pre – priseća se Jovana. – Došao je jako dugo iščekivan dan, 18. mart i sa velikim osmehom, udahnuo je čist vazduh punim plućima i uz zahvaljivanje osoblju, puštao svoje sitne ubrzane korake. Ne mogu vam opisati taj osećaj pobede, dbijene druge šanse, kada su svi moji, moja porodica, moj oslonac, moje sve na svetu, ponovo na okupu.

Medicinska sestra Mirela Stefanović je brinula o malim i mladim pacijentima. Bila je deo tima koji je izlečio mnoge. Jednom izlečenom je postala druga mama. I zaista, zajedno su pobedili kovid i zaista, Mirela je postala “Mama br.2”. Još uvek su u kontaktu…

– Pita me sin svakoga dana za devojčicu Mariju iz Kuline – svedoči Slavica Gašić, medicinska sestra. – Kažem mu da je bolje svakog dana! Dobila je plišanog medu i ćebence od nas. Ima svu ljubav i pažnju. To je najlepši deo, kada možemo da se igramo!

Da se na svečanoj akademiji povodom Međunarodnog dana medicinskih sestara i tehničara, čuju sva ova svedočenja, kao i priče Veroljuba Gašića, Milice Milošević, Svetlane Milojević, Bojane Kostić, bila je ideja glavne sestre KOVID bonice i Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju UKC, Gordane Dragošev. I ako vrhunski sturčnjak, epidemija je i na nju uticala. Sebe je žrtvovala stoički, ali saznanje da potpisivanjem radnog naloga šalje svaku medicinsku sestru i svakog medicinskoh teničara u nepoznato neće zaboraviti nikada.

– Na hiljade pacijenta i na stotine zdravstvenih radnika, to ću pamtiti uvek, pamtiću aplauz upućen nama zdravstvenim radnicima – kaže Gordana.

Da li se ovi ljudi mogu vratiti svom poslu lečenja bolesti koje nisu “kovid”, da li se uskoro vraćaju svojim porodicama? Da li će još uvek biti ovakvih priča, za koje “režiser” predstave Branislav Nedić kaže da i nakon 10 proba nije uspeo da izdrži nijednu a da se ne zaplače. Jer, ova drama na sceni nije došla iz književnog dela, već iz crvene zone. Samo je u KOVID bolnici u Kruševcu, tokom pika oko 400 medicinskih sestara i tehničara vodilo ovu bitku koja još uvek traje. Da li ćemo mi biti mudriji i bolji, pomoći ovim ljudima da više ne idu u rat?

Ovom tekstu nije potreban ni kraj. Kraj zavisi od vas koji ste pročitali ovaj tekst.

I.R.