Mladi u Gradu: Nagrađeni rad Pavla Pavlovića  

Pavle Pavlović, učenik ovdašnje Gimnazije, jedan je od nagrađenih u literarnom konkursu koji su organizovali Centar za stručno usavršavanje Kruševac i Podružnica Društva za srpski jezik i književnost Rasinskog okruga. Od tri teme, ovaj učenik se opredelio za onu pod naslovom “Ima seoba, smrti nema”, a njegov nagrađeni rad možete pročitati u produžetku.

„Ima seoba, smrti nema“

Zovem se Miroljub Pavlović, proteklog dana, u večernjim satima, pristigao sam u grad Zaječar, gde se nalazi moja porodica. Koliko još pre nedelju dana nalazio sam se u Prizrenu, gde pohađam peti razred Bogoslovije Svetog Kirila i Metodija. Moji prijatelji iz odeljenja i ja primetili smo pre par dana da meštani daskama prikrivaju prozore i to nam je bilo veoma čudno, ali oni su znali tada nešto što mi nismo.

Dana 21. marta 1999. godine grad je bio pust, na ulici se čovek nije mogao videti. Dva dana kasnije, 23. marta, deca čiji su roditelji u inostranstvu dobila su od njih obaveštenje da hitno napuste Prizren, jer se u državama Zapadne Evrope priča da će Prizren i još neki gradovi u Srbiji biti napadnuti, ali niko u to nije verovao.

Dana 24. marta oko 15 časova začula se sirena za uzbunu. U tom trenutku bili smo u dvorištu škole i svi smo panično pobegli u svoje sobe u internatu za bogoslovce. Rektor Bogoslovije Milutin Timotijević rekao nam je da je uzbuna bila lažna. Atmosfera nije uopšte bila prijatna, svi su bili preplašeni.

Oko 17 časova rektor se vratio kod nas i rekao nam da se spakujemo, jer sutra organizovanim prevozom odlazimo iz grada. Nakon samo par sati, oko 19 časova i 30 minuta na Dnevniku smo saznali da su bombardovani Novi Sad, Beograd, Priština i još neka mesta u Srbiji. Učenici koji su bili iz tih gradova, hitro su se hvatali telefona i zvali svoje roditelje, a mi ostali smo bili u šoku. Napetost je bila velika. Rečeno nam je da odspavamo i odmorimo za dan koji nas čeka. Oko sat vremena posle ponoći probudio nas je zvuk bombi koje su bacane na ulice grada. To su bile bombe koje su naše dojučerašnje komšije bacale na srpske lokale. Od tog trenutka, niko oka nije sklopio. Ujutru oko 10 časova pristigla su dva autobusa, oba su krenula ka Nišu, odakle jedan nastavlja put Beograda, a drugi preko Kruševca i Kraljeva ka zapadu Srbije, da bi svako mogao da izađe tamo gde mu je bilo najbliže da stigne do kuće. Jedini put kojim je moglo da se izađe sa teritorije Kosova i Metohije bio je put preko Brezovice. Ušao sam u prvi autobus, koji se uputio ka Beogradu. Putovao sam do Niša. Prolazeći ulicama Prizrena, neprijatelji koji su bili i sa leve i sa destne strane, kamenovali su naš autobus. Na mnoge autobuse i automobile se pucalo, mi smo, Bogu hvala, izašli iz Prizrena netaknuti. Kasnije smo saznali da su pripadnici vojske KFOR-a, kojih je bilo iz raznih zemalja pucali na auto u kome su se nalazila dva državljana Srbije, s izgovorm da je automobil predstavljao pretnju po opštu bezbednost. Na taj automobil, koji se kretao minimalnom brzinom i to u gotovo pustoj ulici, ispaljeno je preko dve stotine rafalnih metaka. Tada je bilo jasno, da je proterivanje Srba iz Prizrena i generalno sa prostora Kosova i Metohije počelo. Drugi autobus je pošao petnaestak minuta posle našeg. Na izlasku iz Prizrena, ugledao sam jednog čoveka, koji je, po mojoj proceni, imao oko sedamdeset godina i koji je krenuo ka gradu, noseći na ramenu mitraljez iz Drugog svetskog rata, koji se zove „Šarac“, i odlučno, bez ikakvog primoravanja krenuo u gotovo sigurnu smrt, zarad ponosa, ugleda i ljubavi prema svojoj otadžbini. Taj prizor ću pamtiti do kraja života, jer je u meni izazvao tugu, zbog pretpostavke da će taj čovek sigurno nastradati, kao i sreću, jer Srbija dobija još jednog heroja. Zbog obilnog snega koji je napadao na Brezovici i kolona automobila u kojima su ljudi masovno odlazili iz grada, kao i lošeg puta, tek predveče nalazili smo se pored Bujanovca. Prolazeći pored Vranja i Leskovca, saznajemo da su ti gradovi bombardovani. Konačno, u kasnim večernjim satima stigli smo u Niš. Videvši ljude koji su bili u panici, shvatili smo u kolikoj smo zapravo životnoj opasnosti bili, ipak na čuđenje prolaznika, mi smo bili presrećni, pre svega, jer smo ostali živi. Iako sam iz Kruševca, ipak sam rešio da krenem ka Zaječaru, gde se nalazio moj otac Dragoljub Pavlović, u narodu poznatijo kao otac Ljuba, koji je bio sveštenik u tom gradu. Tamo su, takođe, bile i moja majka Mila, kao i starija sestra Mirjana. Iako je bilo veoma kasno, jedan autobus je išao za Zaječar. Nakon par sati vožnje stižem u Zaječar i dolazim do parohijskog doma, gde me sa suzama u očima dočekuju roditelji i starija sestra.

Sada dane provodim zatvoren u stanu, u kojem strepeći od stalnih zvukova helikoptera, aviona i bombi čekam kraj ovom velikom zlu koje je zadesilo naš narod i našu državu i molim se Bogu da taj kraj što pre dođe.

O projektu

„Mladi i šta ih pokreće“ pitanje je na koje ćemo odgovor potražiti u okviru projekta „Mladi u gradu – otvoreni prostori“, čiji je cilj da promoviše i podstakne stvaralačke potencijale mladih. Na portalu ćemo u okviru već formiranog Kluba „Mladi u gradu“ kao virtuelnog otvorenog prostora objavljivati stvaralaštvo mladih u svim oblastima, objavljivati razgovore sa njima i predstavljati ih u tekstovima koje će raditi naši novinari. Želimo da znamo i kako mladi u Kruševcu vide javne prostore koji su im potrebni za izražavanje svog kreativnog bića, a potrudićemo se da prikupimo predloge o potencijalnim alternativnim prostorima, koje mladi prepoznaju kao konceptualne kulturne scene.