Marija Gašić: teatarska princeza sa asfalta

Ne bojim se ničega!

Sreća je što smo tada bili klinci, željni znanja i što smo život podrazumevali, nesvesni da se oko nas seje smrt na sve strane… U pogrešnu odluku sam posumnjala mnogo puta, ali nikada u pravi razlog zbog kog sam je donela… Pozorište me je oblikovalo i predstavlja najznačajniji deo mog umetničkog identiteta

Piše: Ivan St. Rizinger

Naslovna fotografija: Dušan Zdravić

Marija je jedno od najupečatljivijih lica aktuelne srpske pozorišne, a sve više i televizijske scene. Još uvek, kad je gledam, imam utisak da pred sobom imam onu devojku rokenrol garda, znatiželjnog pogleda i jedinstvenih kovrdža, i nedavno mi je bilo teško da poverujem da je već pune dve decenije jedna od omiljenih pojava nezamenljive nam scene Kruševačkog pozorišta…

Krenimo sa neophodnom dozom nostalgičnih slika iz prošlosti… Imala si, pretpostavljam, bajkovino detinjstvo ’80-tih provedeno na obroncima Kopaonika i turbulentno vreme puberteta ispunjeno jarkim bojama kruševačke avangardne scene u sivilu ’90-tih – šta su ti prve i najdraže asocijacije na ta vremena odrastanja, šta ti nedostaje?

Marija: Rođena sam u Kruševcu, ali sam detinjstvo provela na obroncima Kopaonika. U tom smislu, moja priroda je slična kopaoničkoj divljini. Ali turbulencija puberteta, moje odrastanje i sazrevanje su se desili u Kruševcu.

Bili smo klinci koji su odvajali bitno od nebitnog. Čitali smo knjige, odlazili u bioskope, na koncerte, u muzeje, galerije, pratili sve što smo mogli i što se pružalo od kulturnog sadržaja tada. Bilo nas je sramota da se pojavljujemo u društvu, a da nismo pročitali klasike i moderno, kultno štivo; ili da ne poznajemo kinematografiju ili muzičku scenu. Rasli smo na ulici, ali smo rasli u dame i gospodu sa asfalta. Za naše društvo tada, bilo je nephodno imati manire i biti čovek. Nismo bili sveci. Itekako smo upadali u nevolje, ali smo iz njih izlazili dostojanstveno. Tu smo se oblikovali. Otpadale su kukavice i izdajnici, loši i slabi. Upadali smo u rizik koji ulica nosi. Bilo je važno proći kroz sve i ostati odan i dostojanstven, a izaći iz toga veći, bolji i mudriju.

Tadašnja podela je bila na “padavičare” i “dizelaše”. Moje društvo i dobri prijatelji su bili i sa jedne i sa druge strane. Bili su mi važni ljudi. Cenila sam suštinu, nutrinu. Odlazili smo i u Grizli, i u Rupu. Bili smo redovni u Skakavcu i na svirkama u Domu omladine.

Foto: Miljan Miletić

Mi devojke smo često imale priliku da prisustvujemo uličnim tučama, impulsivnim reakcijama našiš tadašnjih momaka i drugova ispred diskoteka i klubova. Bilo je žestoko naše odrastanje, a mi smo znale da smo i dalje princeze sa afalta. Moja kuma, koja je sa mnom prolazila sve to, moji retki prijatelji koji su ostali i opstali kroz sva iskušenja, svi smo prošli tu školu i naučili rano kodekse zbog kojih se i danas volimo i poštujemo. Ja sam odrastala sama; mama, tata, (“pas i kravata…”) nisu bili tu.

U vreme inflacije, krize, bombardovanja, što bi Rundek rekao “uvek s malo, premalo para.. “ obrazovali se i verovali u bolje sutra i u bolje čovečanstvo.

Imala sam džeparac koji sam trošila na dobre čizme, 501, parfem, kasete koje su se prodavale na tezgama u centru, a onda se dešavalo da se gladuje do kraja meseca. E tu su se na muci poznali junaci (i jauci takođe, ali nekako u tišini, ništa naglas).

Danas mi nedostaje poenta te krize, inflacije, i tog bombardovanja. Nedostaju ljudi koji stoje iza svojih reči i dela. Nedostaju hrabri!

„Hronika palanačkog groblja“  Foto: Radovan Vučković

Nesrećne i ponosne (zavisi kako čovek gleda na njih) ’90-te odlaze otprilike kada i tvoja srednja medicinska, u novi vek si uplovila kao studentkinja glume… Sve se oko tebe izokrenulo, a igra pobedila ljubav prema belom mantilu. Kad i kako si prelomila i jesi li nekad pomislila da si pogrešila?

Marija: Da, devedesete… Sreća je što smo tada bili klinci, željni znanja i što smo  život podrazumevali nesvesni da se oko nas seje smrt na sve strane. Tada sam bila u Srednjoj medicinskoj školi, ginekološko-akušerski smer. Ili narodski, babice. Plemenito zanimanje. Svi iz društva smo bili super đaci. I danas volim medicinu i zanima me. Dok sam živela u Bordou, htela sam time da se najpre bavim dok učim jezik. Srednja medicinska je bila predlog mog oca, i zahvalna sam mu na tome.

Devedesete su bile surove, ali iskrene, nisu davale luksuz odlaganja.Naučile su me da brzo razmišljam, da se snalazim i da brzo donosim odluke. Znala sam da neću imati luksuz da se “razvlačim”. Morala sam da učim, da zaronim duboko u sebe, da izdržim kad je teško, da disciplinujem sebe jer nisam imala mnogo izbora. Medicina bi mi donela stabilnost (tako sam tad mislila, a da li se o stabilnosti moglo razmišljati devedesetih?), a sa druge strane gluma bi mi donela smisao. Prelomila sam onda kada sam shvatila da se ne bojim ni gladi, ni neizvesnosti. Ne bojim se ničega.

U pogrešnu odluku sam posumnjala mnogo puta, ali nikada u pravi razlog zbog kog sam je donela.

„Prevara!“  Foto: Radovan Vučković

Dakle, za diplomski si odabrala večnu Strinbergovu „Gospođicu Juliju“ i prilično sam siguran da su se za isto delo odlučile svojevremeno i još neke velike srpske glumice… Šta te toliko privuklo kod nje i jesi li nekad pomislila da je u kontinuitetu ponudiš kruševačkoj publici?

Marija:  Strinbergova „Gospođica Julija“ je jedno od ključnih dela naturalizma u svetskom pozorištu. Radnja se dešava tokom Ivanjdanske noći u kući grofa. Julija, grofova ćerka, ulazi u opasnu psihološku igru sa Žanom, slugom. Njihov odnos brzo prelazi iz flerta u borbu moći, razotkrivajući klasne, rodne i egzistencijalne sukobe. Treći lik, Kristina, služi kao kontrapunkt i tihi svedok raspada.

Igrali smo Marina Vodeničar, koja je i danas moja najbolja prijateljica što se kolega tiče (i inače jedna od mojih najboljih prijateljica iz malog kruga, jer nisam socijalna previše), Đorđe Marković i ja.

Julija je vaspitana da bude jača od muškaraca,  da prezire slabost da ne pripada ni ženskom ni muškom svetu. Majka je učila da bude „slobodna“, otac da bude „dama“. Ona je preosetljiva u svetu koji ne trpi istinu.

Njena drama ne počinje sa Žanom. Ona ulazi već slomljena. I sa slugom u tom ličnom ratu ide do kraja, do samounistenja.

Veoma izazovno za igranje.

Nisam predstavu tada ponudila pozoristu, a sada je kasno. Ova Julija odavno nije gospođica.

Simpatično je kad vrhunska glumica prizna za sebe da nije previše socijalna, ljudi bi pomislili da je to nemoguća kombinacija…

Marija: Simpatično je jer ruši stereotip da su glumci uvek okruženi ljudima, glasni, veseli, dobro raspoloženi…

Zvuči nemoguće, ali je zapravo logično. Razmisli. Ja sam pažljivi posmatrač. Razmišljam mnogo. Bavim se situacijama, ljudima. Bavim se svojim fokusom. Vežbam koncentraciju. Analiziram. Nisam socijalna u smislu potrebe za svakodnevnom gužvom i ispraznim ćaskanjima. Ja sam i samohrana majka dvoje dece, i tata i mama kad treba. Retko kad trošim svoje resurse energije na gužvu i prozaične i trivijalne priče. Iskustvo me je naučilo da ne treba biti svuda i sa svima. Nemam  potrebu da budem stalno u gužvi, ali sam iskrena u kontaktu, istinski sam prisutna. To je, za mene, zrelost. Energiju trošim kontrolisano i promišljeno. To ne znači da sam mizantrop. Naprotiv.

Nemam strah od samoće. Nemam potrebu da negde pripadam. Ne mogu da se bavim time da li se nekome dopadam. Sad je pitanje da li se meni neko dovoljno dopada. Meni je odlično sa sobom.

Za scenu mi je potrebna i energija i fokus i koncentracija. Scena je nešto potpuno drugo. Jedva podnosim neistinitost na sceni.

Jedna od završnih scena sjajne serije „12 reči“

Koliko često se srećeš s njom u poslu, mislim na neiskrenost na sceni? Dolazi li u takvim situacijama ponekad i do otvorenih konflikata?

Marija: Ja sam pričala o neistinitosti. Neiskrenost je nešto drugo.

Trudim se maksimalno da se ne sretnemo na sceni. Ni sa jednom ni sa drugom pošasti za dramsku umetnost.

Obično prećutim. Što bi Francuzi rekli, faire avec (snađi se sa onim što imaš).

A otvoreni konflikti što se mene tiče, ne. Zameram prljavštinu, malicioznost, spletkarenja… Ali i na to se naviknemo. Važno je filtrirati informacije, a najbolje da čoveka budalaštine ne dotiču. La vita e bella, prijatelju.

Toga ima svuda. Dolaze iz nesigurnosti, manjka samopouzdanja i samopoštovanja. To su samo ljudske slabosti.Potreba da se pripada nekoj grupi, strah od odbacivanja, od nepoznatog. Biti glumac znači stalno ulaziti u nepoznato. Nepoznato budi u čoveku svakakve reakcije. Glumci bi trebalo da imaju razvijene malo drugačije mehanizme za to od ostatka sveta.

Mi smo izloženi publici i stalnoj kritici. Naša lica su javna. Na sceni pokazujemo sve. Zaista se sve vidi. Vidi se šta si doručkovao, a kamoli nešto drugo. Potreba da se zaštitimo je razumljiva. Samo što ponekad biramo pogrešne načine. To je do čoveka. Svako bira po sopstvenom nahođenju.

Čovek uvek ima izbora za sve. I kad nema izbora, to je njegov izbor.

„Prevara!“  Foto: Radovan Vučković

Od “Mušice” tek ili već dve decenije. Vodiš li preciznu evidenciju o broju uloga koje si do sada odigrala u pozorištu, koju smatraš najznačajnijom i imaš li neki umetnički san – ulogu koju nisi još uvek odigrala?

Marija: Nisam prebrojala uloge još. Pozorište me je oblikovalo i predstavlja najznačajniji deo mog umetničkog identiteta. Ono zahteva spremnost na rizik. Ono je temelj glume. Zahteva kontinuitet, disciplinu, emotivnu i fizičku izdržljivost, fleksibilnost da se brzo i tačno odgovori rediteljskoj indikaciji i prilagodi ansamblu. Zahteva preispitivanje, traganje, sumnju, veru. Sve. Pozorište je mesto gde tragaš za istinom. Jasno vodiš emotivni život svog lika 2h na primer. Vrlo često jedan suvišni milipostupak devalvira snagu lika. Ali je toliko važano da glumac toga bude svestan. Takve greške su mesto rasta.

Pozorište i umetnost  se ne devastiraju preko noći, već dugotrajnim odsustvom kriterijuma i brige kao i podilaženjem publici, vremenu, trendu…

Kruševačko pozorište je mesto gde se osećam najbezbednije. Tu stvaram, tu živim, tu odlazim i odatle se vraćam u svoj mikrokosmos. Uspelo je da odoli i održi nivo i publiku i u teškim vremenima koja se kroz istoriju pozorišta ponavljaju.

A umetnički san… više nije konkretna uloga, već susret – sa dobrim tekstom, rediteljem i trenutkom u kojem imamo šta da kažemo.

Sa snimanja „12 reči“   Foto: Dušan Zdravić

Poslednjih nekoliko godina postala si popularna i po uloga u serijama, koje vidno odskaču po kvalitetu. Najsvežije delo, lik Dušanke Trkulje u sjajnom ostvarenju “12 reči”, podiglo je tu lestvicu, čini mi se, još više. Voleo bih da sa nama podeliš nešto od tih iskustava i da nam otkriješ svoje planove u bliskoj budućnosti.

Marija: Televizijske uloge su mi otvorile novi prostor izraza, traže drugačiju igru i suptilnost. Potpuno sam očarana novim pristupom, novim uglom gledanja, načinom razmišljanja.

Kao pozorišna glumica navikla sam na celinu i kontinuitet, a snimanje je proces fragmenta.  Kamera ne traži objašnjenja, ne možeš da objašnjavaš svoj lik, ona beleži istinu. Kad sam shvatila da sam u jednom potpuno novom svetu “krupnih kadrova”, sve se promenilo. Jasno je da to nje ono što poznajem. Stalno sam se preispitivala šta i kako treba da odigram, da nisam prenaglašena, da nisam previše tiha, zašto me sad ovde smiruje, pa ja ne dajem ništa, na šta li  ovo što radim liči? Međutim, JELENA STOLICA! Ne mogu dovoljno da naglasim to ime. Genijalna Jelena Stolica. Ona itekako zna šta radi. Talentovana režiserka sa jasnom vizijom i velikim poverenjem u glumca. Jelena me nije poznavala. Došla sam na kasting i čekala da mi jave.A kad su mi javili da sam dobila ulogu, vrištala sam. Da, vristala sam koliko me grlo nosi, prvi put od sreće.

Divim se Jeleninoj mudrosti i talentu da otkrije šta u glumcu sve postoji, da oslobodi ono najbolje i da jasno vodi priču. Smirena, talentovana, predivna Jelena Stolica. Zahvalna sam joj beskrajno,kao i celoj ekipi serije “12 reči”. Od prvog do poslednjeg , svi su tako divni ljudi i veliki profesionalci. To je bilo jedno sjajno iskistvo. Zbog takvih ljudi i projekata znam zašto se bavim ovim poslom.

Lik Dušanke Trkulje je složen. Ali kad sam jednom posložila ko je ona, više nije bilo dileme. Oslonila sam se na Jelenu, na osluškivanje Dušanke dok probamo, slušala sam njenu tišinu, njene misli. Dušanka Trkulja je žena koja ne traži sažaljenje, ali nosi težinu koju ne izgovara. Njena snaga je tiha.

Ovaj proces je bio dragoceno iskustvo koje podiže lestvicu i ostavlja upečatljiv trag.

Foto: Dušan Zdravić

Kruševljanin Zoran Lisinac režirao globalni sci-fi spektakl koji stiže u martu ove godine