Licem u lice: Vidan Stolić Imam izgleda fomofobiju, opsednutost da nešto ne propustim

Zadržao sam džez pristup u bilo kom žanru muzike kojim sam se kasnije bavio… Najveća moguća mudrost koju čovek može da dosegne – kad shvatiš da si glup i ne mnogo bitan… Studijski rad je počeo kao hobi i pretvorio se i u posao, te se trudim da celokupno muzičko iskustvo, scensko, klupsko i studijsko prenesem na učenike u onoj meri koliko mogu da prihvate… Kamo sreće da je neko lepše prošlo doba pa da sviram u Smaku recimo

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Roditelji, il’ kum, bili su prozorljivi očito kada su ga ’82. krstili, jer po poreklu imena, a po starovizantijskom tumačenju Vidan znači „pun svetlosti“. Tako ovaj naš junak, koji je detinjstvo proveo u Ćićevcu, zaputi se, vođen nekom samo njemu vidljivom zvezdom, na višedecenijsku životnu turneju – da bi, konačno, gnezdo svio baš tamo odakle je i krenuo, u blagorodnoj Moravskoj dolini, mnogi bi je nazvali i izvorom svetlosti…

Čitavo tvoje školovanje izgleda kao „zanimljiva geografija“… Uzbudljivo je živeti i obrazovati se na tako različitim mestima, šta si iz kog dragoceno pokupio?

Vidan: Inače se lako asimiliram u okruženje i lako postajem član grupe u kojoj sam, tako da se može reći da je svaka sredina uticala na formiranje ličnosti, a samim tim i na muzičko iskustvo. Široko pitanje ali ću se fokusirati na muzički aspekt. Definitivno u srednjoškolskim danima, vezanim za Kruševac i Paraćin se razvila želja, pa i potreba za bendovskom svirkom, koja je u to vreme, sredinom i krajem 90-tih, skoro izumrla. Setimo se da su tad najviše nastupali „aranžeristi“, “one man band” koncept je bio na svakom koraku. Grac i neuspeh da upadnem na odsek džez klavira, bez obzira što sam primljen na teoretski odsek, me je dugo koštao samopouzdanja u sviranju. Potpuno muzički sam sazreo u Novom Sadu, prevazišao razne slabosti i shvatio da ipak džez nije jedina muzika na svetu i krenuo da se otvaram ka drugim pravcima. Ono što je zanimljivo to je da sam zadržao džez pristup u bilo kom žanru muzike kojim sam se kasnije bavio.

Pretpostavljam da si i tu smirenost u sviranju i bujanje emocija u izrazu pokupio upravo boraveći tako dugo u „srpskoj Atini“, u njoj si načinio i neke vrlo značajne saradnje sa zvučnim imenima…

Vidan: Odlično zapažanje. Na početku boravka u „našoj Atini“ je zaista mogao da se opipa taj sudar mentaliteta. Vreme koje je danas nezamislivo, bez youtube, bez pametnih telefona, društvenih mreža. Odrastanje u uskoj sredini, kakva je naša, razvija radoznalost ka novim prostorima, ljudima, novim i drugačijim ukusima, pa sam i ja tako preko Graca završivši u Novom Sadu bio u šoku kako mogu stvari drugačije da funkcionišu. Naravno, mladalačka energija, neiživljenost pa i inat kojim mi odavde naveliko raspolažemo, su baš bili izraženi u Novom Sadu u prvim godinama. Tako sam i svirao, preterivao mnogo, svuda i u svemu.
A onda se u nekom trenutku desila najveća moguća mudrost koju čovek može da dosegne. To je kad shvatiš da si glup i ne mnogo bitan i zapravo to je tačka od koje kreće rast i razvoj – kad sam počeo svesno da doživljavam muziku kao najsavršeniji i najneposredniji oblik komunikacije. Naravno, kao i u priči kad dođe trenutak za baljezganje, pa ne možeš da se kontrolišeš, tako i u mom sviranju je naišao takav momenat. Nekorigovanje toga je u tom slučaju više stvar nostalgije i prisećanja nekog prethodnog tebe. Ali svakako je Novi Sad uticao na smiraj.

Tanja Banjanin, Bili King, Li Men… tri potpuno različita smera.

Vidan: Na prvi pogled različiti, a zapravo dele osnovu fanki i soul muzike. Pre odlaska u beli svet sam sa dosta pažnje pratio Tanju i Bilija kad god bi se pojavili na TV-u, tad smo u Ćićevcu imali prvi i drugi program, čuveni treći kanal i u nekom momentu se pojavio i TV Pink sa dosta zabavnog sadržaja, ni nalik na današnji, i sećam se da sam često pomišljao kako bih voleo sa njima da nastupam što se na kraju i desilo. Sa Tanjom sam čak imao koncert i u Kruševcu.

Pre osam godina počinješ da radiš u kruševačkoj Srednjoj muzičkoj. Kako si prelomio da se vratiš u zavičaj iz belog sveta – nostalgija ili želja za restartom?

Vidan: Uhhh, teško sam prelomio i teško mi je pao taj povratak. Sticaj okolnosti je bio da se raspao bend u kom sam dugo svirao i nastupio je period borbe za egzistenciju. Onda sam morao i da svadbarim i svakakve neke poslove da radim, ali to je tačno i trebalo da se desi, jer takve situacije te u stvari guraju napred. U toku tog preživljavanja po Novom Sadu stigao je poziv iz Muzičke škole da počnem da predajem u njoj, što me je i motivisalo da završim master studije. Nakon odbrane master rada se i selim u Kruševac i onda je usledio novi kulturološki šok…

Uvodiš u školu potpuno nov predmet, a utisak je da muzička produkcija postaje zaista popularna među mlađom populacijom. Koliko je veliki problem bio da sistematizuješ čitav novi horizont, od master rada stvaraš udžbenik?

Vidan: Odsek je već bio spreman, falio je nastavni kadar za stručne predmete i u poslednjem momentu je iskrslo da me pozovu. Naime, moja uža specijalnost u muzičkoj pedagogiji jesu teoretski predmeti, posebno harmonija. Studijski rad je počeo kao hobi i pretvorio se i u posao, te se trudim da celokupno muzičko iskustvo, scensko, klupsko i studijsko prenesem na učenike u onoj meri koliko mogu da prihvate. U master radu sam se bavio temom praćenja pesama, prvenstveno dečijih, na klaviru obzirom da većini školovanih muzičara to predstavlja problem. Zvuči neobično ali tako je. Obzirom da nema gotovo nimalo stručne literature na tu temu mentori su mi predložili da iskoristim svoj rad i preoblikujem ga bar u priručnik za buduće, a i postojeće nastavnike, učitelje, vaspitače…

Da se dotaknemo i tvog praktičnog rada „na terenu“. Postoje snimci tvog pijanističkog nastupa sa turskim orkestrom, čak i priče da si od njih dobijao „nepristojne ponude“… Pojasni malo taj deo svoje kreativne ličnosti…

Vidan: Od braće Turaka sam nakon turneje sa jednim od najboljih klarinetista (Hüsnü Şençiler – prim.aut.) dobio ponudu da predajem na fakultetu u Ankari i da tamo završim doktorske studije. Moram priznati da sam ozbiljno razmišljao da to učinim. Profesionalno iskustvo sa turskim muzičarima, koje sam doživeo, nisam ni pre ni posle, a mislim i da neću doživeti ponovo. Način na koji funkcioniše organizacija koncerta, turneje, odnos među kolegama, disciplina prema poslu je na takvom nivou da ti bude malo žao što se duže nisu zadržali kod nas… (smeh).
Postao si veliki poklonik tog melosa…
Vidan: Objektivno njihova muzička praksa je drugačija, nama egzotična i nemamo puno prilike da se srećemo sa njom. Mi se oslanjamo na zapadnoevropsku muzičku praksu, naročito od 19. veka. Podvlačim, tradicionalna turska muzika je dosta slična nekadašnjoj vizantijskoj, što ne bi trebalo da čudi ako poznajemo istoriju. Ono što većina ovde misli o njihovom melosu zapravo nema veze sa istinom. Da, ima i tamo đubreta i gluposti, ali nije mejnstrim. Subjektivno – ja sam poklonik svega kvalitetnog, a nepoznato me privlači makar iz avanturističkih pobuda.

Imaš i prilično uzbudljiv „estradni“ život, nastupaš sa popularnim imenima aktuelne scene. Iskustva i zapažanja – ko je tebi najbliži i zašto?

Vidan: Imam izgleda fomofobiju, opsednutost da nešto ne propustim. Nekoliko ponuda sam morao da odbijem jer zaista ne uživam u sviranju svačega, tačnije sa svakim. Naravno da bih bio ispunjeniji da mogu da živim van estrade, ali tu smo gde smo. Sreća je što trenutno sarađujem sa jednim od najboljih vokala na sceni, Adilom Maksutovićem sa kojim imam slobodu da sviram kako god poželim. Doslovno na prvom razgovoru pred saradnju me je pozvao da uđem u bend da sviram klavir i improvizujem njegove pesme na nastupima. To me je retko ko pitao ikad. Naprotiv. Do sada smo odradili na stotine nastupa i proputovali širom planete. Dva snimljena koncerta iz Sava centra, 2017. i 2019. su možda najkvalitetnije odsvirani koncerti na ovim prostorima, obzirom da doslovno dva tona nisu izmenjena kasnije, a da ne pričamo o presviravanju koncerta u studiju da bi se objavio, a svi baš to danas rade. Da ne ostanem nedorečen, kamo sreće da je neko lepše prošlo doba pa da sviram u Smaku recimo…

Ovo je možda i približno uzbudljivo, tvoje džezirane klavirske improvizacije daju potpuno novu dimenziju Adilovim nastupima…

Vidan: Pa da, zanimljiva je slika jednog Ćićevca koji donosi zapad (smeh). Znaš kako, meni je super to što od istih sastojaka imamo, na primer, različite nacionalne kuhinje. Piletina i pirinač mogu da budu pilav, a mogu da budu i rižoto. Brašno, sos i meso mogu biti pica, a možda i burito. Šumadijska dvojka je kantri, romska dvojka je isto što i bluz, romski orijentali su latinska Amerika. Samo je malo drugačiji jezik u muzičkom smislu. Druge lestvice, samim tim druga harmonija i malo drugačiji instrumenti. U gastronomskom svetu bi to bila drugačija obrada sastojaka, drugi začini i drugačije posuđe, ali tematika je u osnovi veoma slična. Tako da je muzika najneposredniji vid komunikacije i ako jaukneš znam da te nešto boli, a kad se smeješ – dobro ti je.

Sa neskrivenim uzbuđenjem tek sad očekujemo tvoj najavljeni autorski instrumentalni diskografski debi… Šta za kraj ovog razgovora možemo otkriti o njemu?

Vidan: Još uvek osmišljavam koncept. Ideja je da pristupim klasičnom kompozitorskom tehnikom komponovanja, pročišćenim i do tančina promišljenim stilom, bez mnogo improvizacije, mada teško da će tako ispasti na kraju. U glavi mi je približno simfonijski zvuk, bar u nekim kompozicijama a stilski će biti izmešano dosta toga. Na trenutke će se čuti i klasika, na trenutke džez, biće i istoka, malo Holivuda, flamenka… Biće tu dobar deo muzičkih stilova koji su me oblikovali u ono što jesam. Samo da istrajem u tome.