Licem u lice: Ljubiša Jovanović, renesansni jasički Ponoćni vodeničar

Sloboda je zatvor u kome se odvijaju najdivnije borbe!

Čudesan čovek taj Ljubiša iz Jasike. Radi u Bolnici na distribuciji boca sa kiseonikom, borio se kao lav u vreme korone i „zaradio“ infarkt. Kući ga, u jasičkom gazdinstvu, čeka briga o porodici, zemlja za obradu, šume, stoka… a u isto vreme je jedan od najzanimljivijih (duže od decenije unazad) umetnika Srbije

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Kao da je odjednom odvrnuo vodu na najjače i kreacije šikljaju na sve strane. Najpre napisa tri intrigantne knjige. Zatim beše lider Katabazije, jedne od najprogresivnijih balkanskih rok grupa, koja je svodeći se na Sašu Ognjanovića i njega evoluirala u obožavani dark wave duo Ludwig Ludwig. Kad se latio ikonoslikanja zapanjio je ljude sa koliko lakoće i posvećenosti je dostigao zavidne vrhove, a onda se latio i ljubavi iz rane mladosti – glume…

Jasika je po mnogo čemu idealno moravsko mitsko mesto, a ti njen Ponoćni vodeničar. Sjajan pseudonim koji sve manje koristiš, kao i odoru i štap… Objasni malo sav taj koloplet koji si osmislio oko svoje pojave pre no što si grunuo u javnost, naravno, opet pominjem, u kontekstu Jasike, Biničkog i ovih savremenih urbanih legendi – Bata Cvetković, Marko Stojiljković, Vlada Panin, Dušan Sredojević…
Ljubiša: Jasika je Kruševcu pupak. Grotlo, oreol moravski, luča! Smem da kažem da je duša Kruševca. Moja porodica je davno već imala vodenicu, a ja sam kao dečak često boravio na njoj… Te daske, taj točak i brašno mi je i danas u sećanju, posebno miris. Otuda Ponoćni vodeničar, njegova odora i misticizam – tako da mu to dođe prirodno, nije bendovski marketing. Što se tiče povremenog odricanja, pa to je samo loš životni period u kome sam imao veoma teške borbe… Ljude koje si pobrojao, to su gromade! Uz njih sam se formirao – oslobodio, saznao i spoznao svet. Onaj bolji svet kome i dan danas težim i hvala im na tome kao prijateljima, kao braći.

Neobično je u tvom životopisu to što si se u mladosti, na mnogo godina, potpuno izolovao od javnog isticanja, a da si tek u poslednjoj deceniji, kao priroda, krenuo da iskazuješ sve svoje kreativne potencijale, i to po jasno odvojivim etapama – najpre si objavio nekoliko zapaženih književnih dela…
Ljubiša: Uh, to mi je baš bolna tačka. Skoro dve decenije samoizolacije, boli i vrhunske patnje. Za to isključivo sam snosim krivicu, ali možda je bolje tako – Gospod je svedok. Da nije tako bilo sigurno bih bio zločinac i to onaj najgori mogući. Verujem da se radilo o nezadovoljštini, jer sam zaista u tih sedamnaest godina propatio za sedamnaest života – dok me je ta nezadovoljština držala u izolaciji – ja sam osvajao slobodu. Ovo „ja“ ne volim da upotrebljavam, ali kako je pitanje direktno onda je i legitimno. Ta prva zbirka je spis namernih bljuvotina, druga zbirka je sušta suprotnost, dok je roman u stihovima „Sozercanje Anđela Namastira detinjeg i Sotonino vrelo“ rezultat onoga iskustvenog… U to vreme negde se dogodila Katabazija, a što je sve zajedno dovelo do benda Ludwig Ludwig sa Sašom Ognjanovićem (Scarps, Katabazija) i to je, siguran sam kraj puta, pored glume naravno… Danas, pošto me već to pitaš, imam žal, boli me što nisam bio smireniji i što sam na neki način promašio životni put, ali, eto… Zahvalan sam Gospodu na stradanju, drugačije nisam mogao oprati prljavštinu koju sam kao veoma mlad čovek napravio. Mnogo mi je žao, no ne očajavam. Tome me je naučio infarkt, nemam dovoljno vremena za sve.

Zapravo je tvoj zamajac smireno sačekao u komšiluku, vrhunski naučnik sa gitarom…
Ljubiša: Dušan Sredojević, pa da (svetski priznati hemičar, već godinama na privremenom radu u Kataru-prim.aut.)! Tog čoveka mnogo volim i voleo bih da mu tu bratsku ljubav ovako javno iznesem, preko ovog intervjua. Veoma ga poštujem. Tako se namestilo da je njegov tadašnji povratak iz Beograda za Kruševac uticao na moje buđenje. Da, čoveče, on me je probudio iz dubokog sna sa željom da snimimo „Maldororova pevanja“. Mi uopšte nismo nameravali da pravimo zanatski rok bend, prosto je iz nas kuljala ta čista dečačka energija. Samo, da ti kažem jednu anegdotu – dobar deo onoga što smo napravili zajedno je napravljeno kod mene kući u „Radmilinoj sobi“, u kojoj se kuvao pekmez od šljiva, krupnih tamnoplavih šljiva, taj crni pekmez… Bilo je nesnosno vruće dok je on svirao gitaru na njegovom „pojačilcetu“ kako smo ga zvali, dok sam ja pevao (šta god to značilo) tako što sam držao glavu u jednom loncu, haha, čista gotika, da čistije ne može biti. Zato su naše pesme slatkaste, tamnoplavo crne i tajnog recepta. Na prvu deluje smešno, ali veruj da je to bio pravi obred… katabazijanski, podrazumeva se.

Taj antologijski debi album „Prvi silazak“ Katabazije zapravo je čitavu priču postavio vrlo visoko na eks-jugoslovenskoj lestvici obaveznih rokenrol štiva, ta baza tada stvorena i danas je izvor poklonika koji veruju u svaki tvoj kreativni iskaz. U međuvremenu se koncept, Dušanovim poslovnim odlaskom za Katar, rastočio, ali ostaje žal za tom punoćom izraza…
Ljubiša: Mislim da je ta priča ispričana na prvom albumu. Ne tvrdim da se studijski u budućnosti neće snimiti nešto novo, to sve zavisi od trenutka i raspoloženja. Uopšte se nisam snalazio sa svim tim stvarima javno… U to vreme mi se desio životni brodolom, jedan haos iz koga sam se jedva iščupao i to na više frontova. Nije mi se sviđalo mnogo toga, bio sam previše uznemiren, urušenog zdravlja… Verujem da je to posledica svega onoga u čemu sam se nalazio, bila je tu čak i borba protiv vetrenjača – najbolja interpretacija tog albuma je bila na prvom koncertu u Nišu, posle toga jednostavno to nisam bio ja, puno promašaja na ličnom planu se pretakalo i to je tako. Progonjen, omalovažavan, doživeo sam propast i sve se urušilo do te mere da sam bio na samoj ivici ponora. Ostaje žal, ti si u pravu… Duškov odlazak za Katar jeste uticao. Ipak, iskustveno sam bogatiji, smatram da je Katabaziji mesto kako joj i samo ime kaže – u katakombama, pa sam veoma srećan što se do nje mora kopati i što će je ljudi vremenom otkrivati. Od nje dovoljno. Na sceni je Ludwig Ludwig, metamorfoza ka radostima.

Ljubav i poverenje gotovo iskonski sa legendarnim Sašom Ognjanovićem, verovatno najvećim rok umetnikom koga su ove ulice u kontinuitetu držale… U Ludwig Ludwig ste ulili sve svoje muzičke afinitete, koji su se očito preklopili.
Ljubiša: Ljubav bez poverenja je što i kuća bez temelja, da se nadovežem… Ma da, Sale je pravi div! Skroman, a maestro. Gde to ima? Mi kao dvojac savršeno funkcionišemo i tačno znamo šta nećemo, te sam zbog toga apsolutno siguran da će LL živeti sve dok i on i ja mrdamo. Lepo si rekao, među nama vlada beskonačno poverenje. Njegovo bendovsko iskustvo je stub i okosnica, njegova dobrota posebna. Ludwig Ludwig kao da je presek Scarps-a i Katabazije, potpuno logičan nastavak u kome nastupaju dva frontmena, dva andergraund dečaka igrajući se do srži. Voleo bih da mogu da nekako dočaram ljudima kako izgleda ta naša ravnopravnost i razumevanje, ta sloga… Sve ono što zna da ometa rad i kreaciju, sve ono što zna da sputa – toga kod nas nema. Insistiram na tome zato što sam se nagledao svega i svačega, pa ako je nekome na korist – da zna da se može. Još ako se razumete dok ćutite, onda je to pun pogodak. Mi smo na brisanom prostoru i mnogo nam se dopada veza sa Avangardom, tom pravom lepoticom!

Nakon zatišja ponovo krećete, čini se sa nekom sasvim novom energijom, koliko novoosvetljenom pošto si u međuvremenu zakoračio u još jednu stvaralačku genezu, dohvativši se ikonoslikanja, u kojoj očito briljiraš?
Ljubiša: To (ne)vreme nije pogodilo samo nas. Kada sam se vratio sa dužeg bolovanja i počeo da radim – tad kreće kovid. Sale je tu pošast preboleo i pobedio je. U to vreme krećem intenzivnije da se bavim ikonopisanjem, ali da skoro o tome nisam imao nikakvo znanje ili predznanje. Mislim da mi je Bog dozvolio i dao blagodat na putu ka iskupljenju. Sećam se te hladnoće koja mi se približavala na javi, još tada sam znao da ne želim tamo da odem. On mi je otvorio put da kroz ikonopisanje spoznam osnovnu mudrost, a to je: Sloboda je zatvor u kome se odvijaju najdivnije borbe!
Hvala ti na divnim rečima o tome da briljiram, ali se bojim pohvala…

Tvoj četvrti kreativni krug ostvaruješ kao glumac u Čkalji, još jednoj divnoj inkarnaciji kruševačke kulturne neuništivosti. Šta nakon Katunca na tom putu?
Ljubiša: Gluma je moja stara ljubav. Za to je najviše kriv Bata Miladinović, ali sam ja bio već u sumporu koji mi nije dao mira toliko godina. Nažalost. Međutim, Zoran Kovandžić Kova i pozorište Čkalja ponovo u meni bude tu ljubav, zapravo je za to pravi krivac Kova i eto me na daskama. Nakon majora Katunca planiram jedan performans, a sve pod uticajem Raše Todosijevića (Dragoljub Raša Todosijević je jedan od prvih umetnika koji je sedamdesetih godina uveo konceptualnu umetnost – Novu umetničku praksu, i nove medije na tadašnju jugoslovensku scenu – prim. aut.). Ta tema kojom se on bavio pre mnogo godina je i danas aktuelna, možda i više nego tada. U planu mi je, ako me poživi Gospod, da se baš pozabavim glumom.

Sva javna dela Ponoćnog vodeničara

Zbirke pesama:
Tamnina (2011)
Tri zidine crne (2011)

Roman u stihovima:
Sozercanje Anđela Namastira detinjeg i Sotonino vrelo (2013)
Sva tri dela u izdanju „Nove Poetike“ Milomira Cvetkovića

Katabazija (albumi):
Prvi Silazak (2013)
Ustaj (2017)

Ludwig Ludwig (album):
Popodnevna zabava za ljubitelje žabokrečine (2018)
Svi albumi u izdanju najstarije srpske nezavisne izdavačke kuće „Take It Or Leave It Records“.

Gluma:
Major Katunac – „Srpska drama“ Siniše Kovačevića, pozorište Čkalja (2022)