Licem u lice: Saša Mitrović

„Kruševljane niko nigde ne može da mi nadomesti“

Nedostaju mi ti drugari sa kojima sam muzički odrastao u „Abraševiću“, pokojni Cire Damjanović, Sale Filipović, naravno Mijajlo Avramović… Stjepko Gut je imao veliki uticaj na moje sviranje i učenje džeza… Moram da se pohvalim da sam jedini koji tada nije dobio Soroševu stipendiju, jer nisam hteo da pljunem na svoju zemlju… Dobitnik dva ordena za unapređenje duvačke muzike u Štajerskoj i Austriji…

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

U ona davna vremena, pre „velikog potopa ’90-tih“ postojala je, u Pionirskom parku, u Domu „Abrašević“ prava oaza mladih, talentovanih stvaralaca. Na prizemlju su, u prostoriji levo od ulaza, obitavali članovi Književke omladine Kruševca (popularni KOK) i vežbale mnogobrojne lokalne rok grupe, desno od ulaza bili su stacionirani Klub radnika pisaca i Duvački orkestar, dok je na spratu probe održavao legendarni Teatar Za… Teoretski dakle, krajem ’80-tih, na tom malom prostoru, ispred koga su se, za letnjih večeri, organizovale najbolje zabave u Gradu, mogli ste da naletite na makar deset danas slavnih, u srpskim okvirima – glumaca, scenarista, muzičara, reditelja, slikara. Neizbežan deo tog šarengradskog mladalačkog kolorita bio je i čuveni „dečak s trubom“, koji je, činilo se, po čitav dan tamo obitavao i razrađivao svoj ljubljeni (i bukvalno) instrument. Biće da su ga svi znali, jednostavno, kao Saleta Trubu… Od tih vremena prođoše dobre tri i po decenije i odavno već ništa nije isto u ovoj našoj drevnoj čaršiji. Negdašnji „neki novi klinci“ odavno su već sredovečni ljudi, a Saša je cenjeni stanovnik autrijskog Graca, profesor muzičke škole Feldkirchen i solista čuvenog austrijskog Kelag Big Band-a…

Da krenemo od najkraćeg sižea tvog životnog i muzičkog puta, da  u startu saznaju čitaoci sa kim imaju posla…

Saša: Rođen sam varljivog leta ’68, baš kad su Sovjeti okupirali Prag. Tamo, ispod SUP-a, u Jug Bogdanovoj, sa prozora sobe sam direktno gledao ostatke dvorca komšije -Cara Lazara. Osnovna škola „Vuk Karadžić“ i niža muzička „Stevan Hristić“ u klasi profesora Mihajla Avramovića. Uz to sviranje u gradskom duvačkom orkestru KUD „Abrašević“. Još tada počinje interesovanje za slobodu u muzici i umetnosti i saznanje da to što hoću može da mi pruži jedino džez muzika. Po prirodi anarhist i buntovnik odlazim u Niš na prvu. Ne uz saglasnost roditelja, upisujem srednju muzičku školu u klasi izvanrednog profesora i čoveka Dragoljuba Sotirovskog. Na žalost tamo ostajem samo godinu dana. Već naredne odlazim u Beograd i nastavljam školovanje u srednjoj muzičkoj školi „Stanković“, u kojoj za jednu završavam tri školske godine i odlazim na prijemni ispit u Grac, na Akademiju za muzičku i dramsku umetnost – smer džez. Uz to završavam i muzičku pedagogiju i klasičnu trubu u Klagenfurtu, na konzervatorijimu u klasi profesora Franca Ragera.

Oženjen sam od 1997. Sanjom, sada šefom intenzivne nege na Univerzitetskoj klinici u Gracu. Imamo dva sina – Mattea, hokejaša, kapitena Idaho Falls Spud Kingsa i Simona, maturanta, koji je, kao i mnogi sa kruševačkim korenima, glumac sa već pet profesionalnih produkcija u Austriji i dve u Americi.
Dobitnik sam dva ordena za unapređenje duvačke muzike u Štajerskoj i Austriji.

Davno si otišao iz Starog dvorišta i Pionirskog parka, zamenio ih puno grandioznijim predelima, ali, šta bi bilo ono što sa sigurnošću možeš da tvrdiš da veliki svet nikada nije mogao da ti nadomesti, čega se najpre setiš sa nostalgijom kad pomisliš na Kruševac?

Saša: Pošto po prirodi nisam nostalgičan pomislilo bi se da mi je svuda gde sam bio bilo dobro i da mi ništa nije falilo što Kruševac ima, a drugi nemaju… Ipak nije bilo i još uvek nije baš tako. Iako sam sada ja taj koji diriguje sličnim orkestrom, i u kome sviraju predivni ljudi i muzičari, nedostaju mi ti drugari sa kojima sam muzički odrastao u „Abraševiću“, pokojni Cire Damjanović, Sale Filipović, naravno Mijajlo Avramović… Jedan mali deo te nostalgije mi je nadomestio profesor udaraljki Lazar Čolović kada je došao iz Norveške, nekako baš u vreme jednog snimanja. Tako sam njega kao gosta ubacio u studio i na ploči stoji njegovo i moje ime na šta sam posebno ponosan. Prelepe predele, grandiozne kako reče, naći ćeš svuda na svetu, ali neke ljude koje mi niko i ništa ne može nadomestiti naći ćeš samo u Kruševcu. Jedan od onih koji mi u umetnosti posebno nedostaje živi kod Fontane, Dejan Milošević – čuveni Elektronac. Tu su naravno i Marko, Jasmina, Neša… jer Kruška naša izgleda i ovako i onako, kome se sviđa sviđa, ali ljude u Kruševcu, kako rekoh, niko nigde ne može da mi zameni, a proputovao sam veći deo globusa i mnogo video i upoznao.

Tvoje „dugo putovanje u srce trube“ odvijalo se od Kruševca, preko Niša i Beograda do legendarne Akademije u Gracu… Koje si usput životne mudrosti pokupio, u tim mladim godinama, i koliko ti je činjenica da si stasavao uz velikog Stjepka Guta (uz ostale vrhunske profesore, naravno) značila ne samo profesionalno već i emotivno, ipak je blagoslov imati nekog „svog“ u „dalekom svetu“?

Saša: Stjepko (inače se zove Darko u originalu) Gut je imao veliki uticaj na moje sviranje i učenje džeza. Tada sam bio nadobudni klinac, panker i anarhist. Ozbiljan put muzike i umetnosti počeo je još u Nišu, u koji sam, da bih polagao prijemni ispit, morao da kidnem od kuće, jer moj otac nije bio baš saglasan da radim ovo. Ali kada je video da sam prilično ozbiljan u svojoj nameri bio mi je, do svoje prerane smrti, najveća podrška uz naravno majku. Grac i Akademija za džez bili su, u stvari – kako sam tada mislio, kruna mog školovanja. A onda, pored svih profesora, kako već pomenuh, u moj život ulazi i naš Kruševljanin, akademski vajar, moj prijatelj i recimo umetnički guru Dejan Milošević. Čak smo svojevremeno razgovarali o tome da napravimo novi pravac u umetnosti, nazvali smo ga „Apstraktni realizam“.

Još jedna od onih jedinstveno kruševačkih priča…

Saša: Dejan i ja smo se našli na nekoj izložbi i on mi je tada jednostavno objasnio kako da gledam sliku, nisam do tada znao kako se to radi i da postoji tehnika gledanja. Međutim ograničenje samo na likovnu umetnost bilo je apsolutno nepotrebno, jer isti sistem može i na sve druge grane umetnosti da se primeni i da se obrišu sve granice koje sputavaju izraz nekoga ko se njima bavi. Tako mi je otvorio vrata i pokazao put, a onda rekao „Lansirao sam te u orbitu“! I zaista jeste.
Grac je od tvog odlaska tamo postao gotovo mitsko mesto Kruševljana koji su želeli takođe da ga se dokopaju…
Saša: Grac je zbog svoje džez škole ili Akademije, koja je bila prva u Evropi, kako se oduvek smatralo, bio neka vrsta Meke za one koji su hteli da studiraju tu vrstu muzike. Ja sam bio prvi Čarapan koji je tamo otišao, a za mnom su došli i drugi. Prava navala je bila onih užasnih ratnih godina kada su mnogi koristili upis na Akademiju da bi kidnuli od mobilizacije i sankcija, jer to je, na žalost, bio najjednostaniji način za dobijanje vize i odlazak iz zemlje. Bilo – ne ponovilo se.

Kako je izgledao tvoj put kroz Akademiju i koje sve izazove si morao da prevaziđeš na njemu?

Saša: Prvi i nekako najveći izazov bio je jezik. Nemački nisam nikada pre učio, znao sam samo ono što bih pokupio iz filmova o Drugom svetskom ratu, koje su nam komunisti servirali. Srećom, za razliku od matematike, jezici mi idu od ruke pa sam nemački progovorio za mesec dana, a već na kraju prve godine uspeo da položim obavezni ispit iz jezika. To je bio uslov za nastavak studija, bez obzira koliko dobro sviraš. Drugi veliki izazov i mnogo gori bilo je vreme devedesetih, kada su Srbi bili, blago je to tako nazvati, diskriminisani. Na nas se tada gledalo kao na divljake. Moram da se pohvalim da sam jedini koji tada nije dobio Soroševu stipendiju, jer nisam hteo da pljunem na svoju zemlju. Iskreno, ovo znam iz prve ruke jer je jedan naš Albanac bio u tom odboru za dodelu i on mi je rekao zašto je nisam dobio.

Za vreme studija sam se izdržavao tako što sam svirao raznovrsne žanrove u bendu za zabavu širokih narodnih masa, a jednom čak i srpsko-austrijsku svadbu na kojoj sam skoro tri seta sam, uz pratnju matrice, pevao narodnjake. Moram priznati da je to bio jedan od meni najtežih nastupa ikada.

Bilo je naravno i onih drugih lepših izazova muzičke prirode. Prvi solo u Big Bendu recimo, za kompoziciju „Lil Darling“, koji je svirao Wendel Cruli. Taj solo je toliko prihvaćen, a zahtevan, da sam bukvalno do tona i stilski morao da ga odsviram. Znam da mi je košulja bila mokra od znoja, ali posle koncerta su mi prišle dve devojke i tražile autogram. Sećam se da nam je jedan semestar kao gost predavao Art Farmer čiju muziku i način sviranja veoma volim. Ali, on i ja nikako nismo mogli zajedno. Energetski nismo pasovali i mislim da je obostrana mržnja mogla da se oseti na kilometar. Mnogi bi bogatstvo dali da mogu od njega da uče, a ja eto ni tona od njega nisam pokupio koliko smo jedan drugom išli na živce. Njegovu muziku i dalje volim.

Nakon diplomiranja nastavljaš usavršavanje, širiš horizonte još više…

Saša: Nakon diplomiranja sledi težak period kad ukapiraš da ti diploma otvara samo neka birokratska vrata, a da, u stvari, nema neke prevelike vrednosti u znanju i obrazovanju. Ne kažem da je to vreme studija bilo uzalud protraćeno, naprotiv, ali tek onda shvatiš koliko u stvari nemaš pojma. I da si svoj anarhističko-pankerski duh zatvorio u okove akademskog znanja. Ne kažem da sam loše svirao, ali ni do sopstvenog izraza nisam lako dolazio. Tada je počeo da me obuzima veliki strah, nije me sramota da priznam da sam umalo uplovio u vode mediokriteta. A njih prezirem iz dna duše. Srećom, kako to obično biva, kad nešto strasno želiš i radiš na tome neke više sile ti, u vidu šuta u zadnjicu, malo u tome i pomognu. Meni su poslale Lestera Bowia (Chicago art orchestra i LB brass fantasy), a on mi je, na njemu svojstven način, objasnio neke stvari i pokidao sve okove koji su me vukli u bezdan ničega. Jedna rečenica je bila dovoljna, oprostićeš na vulgarnosti ali to citiram njega… Kaže: „Zahvali im se…“

Ja u čudu: „Kako?“

„F*ck you very much. Svima koji te nekako sputavaju zahvali se tako“!

Tada je sa njim svirao Louis Bonilla – trombonist koji je sada gost profesor na džezu u Gracu. Pre nekoliko meseci smo se sreli u klubu gde sam svirao sa Big Bendom i nećeš verovati, a priznajem nisam ni ja svojim ušima kad sam čuo da mi je rekao: „Hey men f*ck You very much.“ Tip me se setio posle skoro 20 i veliki kusur godina.

Drugo priznanje sam dobio od Benny Golsona. Svirali smo festival Nišvil – moj Big Bend i on. Njegova kompozicija „Killer Joe“, ja imao solo i posle probe, onako kao neko druženje uz meze i mastiku, i pita ga naš dirigent „Ko je Killer Joe? Vi?“

„A ne“, kaže on i pogledom potraži mene i kaže: „This guy – he is Killer Joe.“ Pošto znaš da sam najskromniji čovek na svetu – jasno ti je da mi ni nebo više nije bilo granica.
Glosa: Za vreme studija sam se izdržavao tako što sam svirao raznovrsne žanrove u bandu za zabavu širokih narodnih masa, a jednom čak i srpsko-austrijsku svadbu na kojoj sam skoro tri seta sam, uz pratnju matrice, pevao narodnjake.