„Lepa je noć u Moravskoj dolini“

U okviru projekta o rekama koje su oblikovale istoriju, život i identitet Kruševca i njegovog kraja, istražujemo i njihov trag u književnosti. Zapadna Morava i Rasina nisu samo geografske odrednice ovog prostora – njihovi tokovi, obale i pejzaži vekovima ulaze u priče, romane, pesme i sećanja autora, postajući simboli zavičaja, istorije, trajanja i čovekove povezanosti sa prostorom iz kojeg potiče. Od Dobrice Ćosića i Petra Handkea, preko Čedomilja Mijatovića i Stevana Raičkovića, do lokalnih pesnika, ove reke ostavile su prepoznatljiv trag u književnosti

U prozi su se temama zavičaja, prirode i prostora povezanog sa ovim rekama, na različite načine, bavili brojni autori.

Među njima su Dobrica Ćosić, čija dela „Daleko je sunce“, „Koreni“ i „Bajka“ nose snažan pečat prostora i vremena u kojem su nastajala. U romanu „Koreni“ Dobrice Ćosića motiv Morave ima snažno simboličko značenje. Njeno neprekidno tečenje može se posmatrati kao simbol trajanja i kontinuiteta, nasuprot prolaznosti ljudskog života, porodičnih sukoba, strasti i tragedija. Dok se generacije smenjuju, ljudi rađaju, umiru i ostavljaju svoje tragove u zemlji, Morava ostaje i teče, povezujući prošlost i sadašnjost. U tom smislu, njen motiv doprinosi i osnovnom značenju samog naslova romana „Koreni“, jer čovekova sudbina nije odvojena od zemlje iz koje je potekao, porodice kojoj pripada i prostora koji ga je oblikovao. O istorijskom značaju Morave Ćosić piše:

„Još davno je mrtvih više no živih, pa je danas njeno dno ljudskim srcima jednaka u ljubavi i prema onima što su privremeno pod zvezdama i u vetrovima i onima što su zauvek pod njenom lenjom maticom. Morava je kroz vreme bila putovođa. Slovenima je pokazala Vizantiju, Keltima Grčku, Vizantincima Panoniju, Atili Balkan, Ugrima Carigrad, Turcima Evropu, Rimljane je dovela do Dunava, krstašima je pokazala put u svetu zemlju, Nemcima Aziju… Konji azijskih i ruskih stepa, konji Alzasa, Lombardije, Anadolije, Panonije moravske, oskimi sa svih livada Evrope sa njenim brzacima Morave. Njenim licem prolazile su senke svačijih zastava i znamenja, tako do današnjeg dana.“

Jedan od najlepših opisa Morave, dao je Ćosić:

„Lepa je noć u moravskoj dolini kad mesečina zaspežna polja. U tamnim senkama brestova i jasenova ućute se sela i zadremaju umorom ravnice. Noć modre grudi prisloni na planine, zadrhti od dodira njihovih oštrih rubova i zasvetluca plavim đinđuvama. Mesec pođe uz Moravu, zaviri u topoljake, i sve do zore brčka po reci bele ruke. Morava šumi, ljuteći se na gatove i ustave vodenica, i po čitave noći kikoće se na mesec trčeći po sprudovima. Jastrebac ljutito propinje svoju modru veđu, a Goč se poguri i priđe bliže.“

Moravu su u svom delu tematizovali Mališa Vučićević sa delom „Dečak u oluji“, Ivan Pudlo, autor „Carske prestonice“, kao i Nebojša Lapčević, koji u delima „Ćelijsko jezero“ i „Sejač“ takođe otvara prostor za teme zavičaja, prirode i čovekovog odnosa prema njoj. Posebno mesto ima i Peter Handke, čija „Moravska noć“ u samom naslovu nosi jednu od najznačajnijih reka ovog prostora.

Kod Petera Handkea, nobelovca, Morava se pojavljuje kao prostor sećanja, porekla i ličnog traganja, posebno u vezi sa njegovim interesovanjem za Srbiju i prostor bivše Jugoslavije. Ona postaje simbol pripadnosti, istorije i odnosa čoveka prema prostoru koji pokušava da upozna i razume. Kod ovog autora je priroda često povezana sa unutrašnjim doživljajem čoveka, pa i Morava dobija gotovo poetsku dimenziju: njeno tečenje upućuje na vreme, pamćenje i neprekidnost života. Istovremeno, ona povezuje različite prostore i ljude, postajući svojevrsna nit koja spaja geografiju, istoriju i lično sećanje. Za razliku od Ćosića, kod koga je Morava čvršće ukorenjena u porodični i nacionalni prostor, kod Handkea ona više postaje prostor ličnog susreta sa jednim krajem, njegovim ljudima, prirodom i istorijom. Handke o tome piše kroz gotovo čulno sećanje:

„To što smo onda osetili nije, dakako, bila opasnost. Bio je to miris Morave, kako je to ona, tako smo mi to zamišljali, mirisala već hiljadama godina, pa i u toj aprilskoj noći pri otapanju snega u planinama njenog porekla na jugu i zapadu; taj miris, tako smo bar, opet, zamišljali, beše, ako hoćete, nešto što je sve to vreme ovde ostalo isto – u najboljem slučaju, kao da se sa njim mešao miris još nečeg: zarđalog gvožđa duboko pod vodom, od svih onih srušenih mostova uzvodno (…), i tela mirijada žaba u obalnoj trsci, koja su se neprestano nadimala.“

Peter Handke je 2015. godine u Beloj Vodi, pored Morave, primio „Belovodsku rozetu“, kao prvi strani laureat ovog prestižnog priznanja, koje mu je dodelio Kruševac, baš pored reke koja ga je inspirisala u njegovim delima.

Jedan od najzanimljivijih književnih tragova Rasine nalazimo u delu „Rajko od Rasine“ Čedomilja Mijatovića, objavljenom 1892. godine. Roman je posvećen čuvenom župskom junaku Rajku, a već samim naslovom reku i njen kraj vezuje za lik koji je u književnosti dobio gotovo legendarni karakter. Mijatović u romanu spaja istorijsku i romantičarsku priču sa elementima narodne epike, predstavljajući Rajka kao hrabrog pravoslavnog junaka koji spasava mađarsku groficu Margitu iz turskog ropstva i vraća je u njenu zemlju. Iako je roman nastao pred sam kraj epohe realizma, u njemu dominira idealizovana slika junaka, dok Rasina i Župa postaju važan deo prostora u kojem se gradi njegova legenda.

Zapadna Morava tako je pronalazila svoje mesto i u poeziji. Pesme o Moravi pisali su Zorica Arsić, Radomir Andrić i Dobrica Erić, dok se motiv Morave javlja i kod Branka Lazarevića u zbirci „Akvareli“. Njegovi stihovi „Blista se na suncu Morava plavuša / Blista se na suncu selo moje ravno“ pokazuju kako rečni pejzaž može da postane slika zavičaja, ali i povod za poetsku asocijaciju na ljudski život i ljubav.

Posebno mesto u beleženju pesama inspirisanih ovim krajem imaju antologije i zbornici. U knjizi Velibora Lazarevića „Igrali se konji vrani“ susreću se narodna poezija i stihovi savremenih pesnika, dok Ljubiša Đidić u „Kruševačkoj rozeti“ donosi i pesmu Stevana Raičkovića posvećenu Rasini. Đidić se motivima reka vraća i u zbirci „Moravska Trojeručica“, u kojoj se posebno izdvajaju pesme „Moravska Trojeručica“ i „Balada o vodoplavnoj zemlji“. U knjizi Ljubiše Bate Đidića „Zaljubljive reke“ reke postaju gotovo ravnopravni likovi poetskog sveta. U njoj se nižu pesme o Moravi, Rasini, Pepeljuši, Garskom potoku, Graševici i Ribarskoj reci.

I Rasina ima svoj prepoznatljiv književni i pesnički trag. Od lokalnih pesnika do autora čiji su stihovi ušli u antologije, ona se pojavljuje kao simbol prostora u kojem se prepliću priroda i istorija. Buca Mirković je Rasinu opevao kroz motiv „tirkizne Rasine“, dok se u poeziji Stevana Raičkovića reka pojavljuje kao deo prepoznatljivog kruševačkog pejzaža.

Kada se svi ovi stihovi, prozna dela, antologije i zapisi posmatraju zajedno, postaje jasno da su Morava i Rasina mnogo više od geografskih odrednica. One su ušle u jezik i književnost ovog prostora, u narodno pamćenje i u lična sećanja autora. Njihovi tokovi nastavljaju se i kroz stranice knjiga – kao svedočanstvo o tome kako jedan kraj može da postane inspiracija, a reka da od prirodnog toka postane književni motiv.

U pesmi narodnoj lirskoj pesmi „Što Morava mutna teče“, pitanje o neobičnoj boji i snazi reke otvara priču o dve sestre, Magdaleni i Jeleni:

„Što Morava mutna teče,
Da li paša konja poji,
Il pašina vojska brodi?“

Morava ovde postaje svedok tragičnog događaja, Jelena se u njoj davi, a iz same reke nastavlja da razgovara sa sestrom. Voda tako dobija gotovo mitsku ulogu: ona razdvaja život od smrti, ali i omogućava da glas stradale devojke dopre do živih.

U pesmi „Šaren grad se sav okićen vidi“ taj prostor je jasno određen stihovima:

„Od Rasine do carevog Gaja,
A od Gaja vrhu do Morave.“

Tako se dve reke pojavljuju kao prirodni okvir grada kneza Lazara.

M. J.

Zanimljiv program povodom 75 godina Muzeja