Iz zadnjeg reda: Šta smo sve naučili na jučerašnjoj Skupštini

Da neki odbornici ne mogu da budu odbornici svoje stranke već izborne koalicije, a da drugi mogu čak i stranku da promene a ne samo izbornu koaliciju, i da je regularna praksa da službenici gradskih organa uprave kritikuju i komentarišu stavove članova zakonodavne vlasti,  podučilo nas je jučerašnje zasedanje gradskog parlamenta u Kruševcu

Samo dve sednice ranije, svedočili smo da odbornica može da napusti svoju izbornu koaliciju SPS – JS i istoimenu odborničku grupu, a da potom postane članica odborničke grupe Aleksandar Vučić za našu decu. Svedočili smo i da odbornik izborne koalicije SNS, može preći u odborničku grupu POKS-a. Tada smo naučili da je sve to u parlamentarnom životu grada moguće. 

Pre desetak godina naučili smo i da je moguće napraviti novu stranku unutar parlamenta, a bez izbora. Tome nas je naučio republički parlament.

Na jučerašnjoj sednici, pak, naučili smo i da ono što važi za jedne, ne mora i za druge. Ova pravila ne važe ako ste bili u izbornoj koaliciji Metla, iako ste u njoj bili član svoje stranke. I kada se izborna koalicija raspadne, predsednik će vas poučiti da ste osuđeni da nosite njeno ime, a ne ime stranke koju predstavljate. 

Naučili smo i da nema nikakvih sankcija, pa ni upozorenja predsedavajućeg, ako službenik izvršne vlasti, tačnije jednog od upravnih organa izvršne vlasti, komenatiše, tumači, pa i prekonosira pojedinim odbornicima. Citiram:

“Većina odbornika ima realistički i korektan pristup kada su u pitanu javna sredstva i sa druge imamo populističku diskusiju koja nije sagledavala mogućnosti i stanje budžeta i iznošenje želja i onoga što građani žele da čuju. Indikativno je što to pričaju ljudi koji su u nekom periodu bili u prilici da to i realizuju. Na svu sreću ti odbornici su u manjini“. Ovako je, naime, svoje poduže izlaganje za skupštinskom govornicom započeo Ivan Anđelić, načelnik Gradske uprave grada Kruševca. 

Anđelić je potom ubedljivo i jasno govorio o budžetu i investicijama, što je i bio dnevni red i  verujem da je to izlaganje pomoglo i odbornicima i javnosti da bolje razumeju ovu za većinu prilično komplikovanu materiju. Zašto je onda bilo potrebno da se, inače odlični argumenti, „onepristoje“ političkom upadicom? 

Da izvršna vlast često „disciplinuje“ zakonodavnu koja bi trebalo da je kontroliše, kao i da parlamentarna većina po pravilu „disciplinuje“ parlamentarnu opoziciju, nije novost u našoj parlamentarnoj praksi. Ali nije ni nešto što bi trebalo normalizovati i pustiti da se odomaći. 

Prosto zato što ne pristaje parlamentarizmu i obesmišljava ga. Nije ni pristojno, a u rečniku, podsetimo se, reč „parlamentaran“, znači, između ostalog,  „pristojan, učtiv, uljudan”. 

Istini za volju, kruševački parlament je mnogo bliže ovoj definiciji nego republički. Ovdašnji odbornici, bar većina njih, govore o onome što je na dnevnom redu, što se nikako ne može reći za našu nacionalnu zakonodavnu kuću.

N. Budimović