Ispovest ratnog vojnog invalida: Radio “na crno” da preživi, nakon povrede u teškoj situaciji  

Aleksandar Čugalj je rođen u Osjeku u Hrvatskoj, a detinjstvo je proveo u Kruševcu. Već 17 godina pokušava da dobije državljanstvo Srbije. U ratu 1992. godine zadobio je tešku povredu, pa je kategorisan kao ratni vojni invalid, međutim ni tada nadležni nisu prepoznali Aleksandra kao ravnopravnog člana zajednice, te je jedina isprava koju poseduje  izbeglička legitimacija. Ovakav birokratska zavrzlama koštala ga je, pokazaće se,  puno. Nakon rata radio je kao varilac na brojnim mestima, neretko „na crno“, a tokom jednog takvog angažovanja je pao i povredio butnu kost. Lečenje, kao i spor sa tadašnjim poslodavcem još uvek traju, a Aleksandar treba od nečega da preživi.  

U ispovesti za KruševacGrad Aleksandar navodi da je o svojoj situaciji nedavno obavestio brojne državne organe. Pisao je Gradskoj upravi, te se obratio predsedniku države u nadi da mu se pruži pomoć i obezbedi „kakav-takav“ smeštaj.

-Nije mi bio problem dok sam bio sposoban da radim. Plaćao sam stanove i živeo svuda po Kruševcu. Svoje dugove sam pošteno vraćao. Od kako sam stradao za gazdu, pre tri godine, to ne mogu više sebi da priuštim – objašnjava on. .

Svoju nesreću i pad zbog kog je sada u nezavidnoj situaciji „premotavao je u glavi“ više puta:

-Nakon pada mene su hteli da odvuku do ograde auto puta da bi se napravilo da sam tu stradao, te tako spasi gazda. Ni nakon toga taj čovek se nije udostojio da razgovara sa mnom normalno, već se prema meni ophodio dosta ružno. Tada sam pristao da me „utovare“ u kombi i dovezu 200 kilometara za Kruševac, kako bih njega spasio. Odlučio sam da taj slučaj izguram do kraja, ne zbog sebe već zbog drugih ljudi koji su primorani da rade na crno kao ja, da se takva sudbina, ako je moguće, više ne ponovi.

Uprkos svemu što mu se desilo, Aleksandaru je najteže mu je što ne može da radi. Ograničen pokret usled preloma butne kosti uticao je na to da više ne može da obavlja poslove koji podrazumevaju savijanje i dodatno kretanje.

–Do pre četiri, pet godina radio sam za jednog fenomenalnog gazdu u Kruševcu. Međutim, cela ekipa je išla za Švedsku, a ja nisam mogao upravo zbog papira koje nemam. Tada sam počeo da radim „na crno“ jer od nečega mora da se živi. Sada me ubija što ne mogu da radim, što sam beskoristan i ne mogu da pomognem ni sebi ni drugima – objašnjava on.

Kao ratni vojni invalid Aleksandar prima naknadu od 12 hiljada dinara.

-Živim zapravo od tri fenomenalna druga i jedne drugarice. Da nije njih ne bih ni bio živ. Oni mi pomažu, skidaju sa svoga stola da bih ja imao. Drug me je smestio kod njega, evo već treća godina. Kako ću da mu se odužim i kad, ne znam, ali dugujem mu do neba. Da te neko trpi tri godine, da ti smeštaj, struju vodu, sve moguće… – govori on.

Dodatno je uznemiren predstojećom operacijom:

–Najgore je što ne znam koliko ću biti pokretan nakon toga. Sada idem uz pomoć jedne štake, a šta će da bude posle i kako ću dalje, ja ne znam…

U ratu je ostao bez dva i po prsta. Posle rata došao je u Kruševac.

–U Hrvatskoj sam bio nepoželjan Srbin, ovde sam nepoželjan izbeglica. Ne znam više gde mi je mesto. Računao sam da nisam stranac u ovom gradu. I kad sam došao opet sam krenuo od nule, opet sam bio na početku- navodi on.

Objašnjava da ne traži ništa posebno, samo mesto gde bi mogao da ima svoj mir i gde nikome ne bi smetao. Siguran je da stanovi za izbegla lica postoje, te se nada da će se naći rešenje i za njega:

-Meni bi odgovarala garsonjera. Tu bih mogao da produžim ovo svoje lečenje, da imam malo mira. Ništa drugo ne tražim.

Kaže da je zahtev za državljanstvo Srbije predao još 2005. godine.

-Imam i broj predmeta, sve. Uputili su me i na Beograd i na kraju mi rekli da im se više ne javljam. To me ograničava u svemu. Kada sm išao da produžim karticu za bankomat u banci tražili su mi ličnu kartu koju nemam, već samo izbegličku legitimaciju koju moram da produžavam svake dve godine – zaključuje on.

Hrvatsko državljanstvo, govori Aleksandar Čugalj, može da izvadi, ali ne želi.

Za kraj razgovora dodaje da se još uvek uzda u dobre ljude i dobru volju onih na vlasti. Nada se da će neko imati sluha za njegovu molbu i obezbediti mu smeštaj u kome će moći da nastavi život u Kruševcu.

-Trdio sam se da celog života budem pošten i nadam se da se nikome nisam zamerio. Bar ja mislim da nisam. Voleo bih samo da sve bude regularno i po nekom protokolu i pošteno. Vreme sada provodim radeći šta mogu, sedeći, nešto malo oko struje kada je potrebno prijateljima. Često šetam, trudim se da ne dam ovoj bolesno nozi da se ulenji. Dok šetam često posmatram zgrade koje sam ja radio, a verujte mi, pun ih je grad – zaključuje naš sagovornik.

S.M.