Draga u Hristu duhovna deco naša, Hristos vaskrse! – Vaistinu Vaskrse!

Svetitelji su Božja deca, a mi hrišćani smo deca i njihova i Božja. Mi smo braća i Svetiteljima, i svi imamo Crkvu za svoju nebozemnu mater. Mi još imamo horove nebeske braće – anđelske bestelesne sile.

Na njihovom čelu stoji Presveta Djeva Marija Bogorodica, Mati Gospoda i Bogobrata našeg Isusa Hrista. Ona je i naša Nebeska Carica, kao što je Hristos Nebeski Car Carstva slave na Nebesima, ali i Glava Crkve na zemlji. Zemlja pak jeste podnožje nogu Njegovih, kamo smo svi mi oblagodaćeni članovi Njegovog Tela, i još oni koji se hrane Njegovim Telom i Krvlju.

Radi čega? Radi oproštaja grehova, vaskrsenja iz mrtvih i preobraženja, te radi večnog života sa svima Svetima.
Mi poznajemo sve Svete naše Pravoslavne Crkve i oslovljavamo ih po imenu.

I oni nas poznaju u Hristu i sa nama opšte blagodaću Boga Duha Svetoga, a blagovoljnošću Oca našeg Koji je na Nebesima. Svrha našeg opštenja pak jeste ispravno verovanje i bogougodno življenje u Crkvi, naočigled celoga sveta.

Tako su i svi naši Sveti, oci matere i otročad živeli u Hristu, i neustrašivo svedočili veru pred svetom, a Gospod ih je proslavljao kao svoje ugodnike. Ipak, neki od njih su nam manje poznati, no ne i manje važni; neki su opet poznatiji, dok su neki opštepoznati, pa mi u molitvenom obraćanju imamo najviše slobode prema njima.

Petorka je svetitelja čija imena naročito prožimaju naše duše, i kojima se mi najprisnije obraćamo: Svetom Nikolaju Arhiepiskopu Mir-Likijskom Čudotvorcu, svetom Jovanu Milostivom Arhiepiskopu Aleksandrijskom, Svetom Savi Prvom Arhiepiskopu Srpskom, Svetom Nikolaju Episkopu Ohridskom i Žičkom i Svetom Nektariju Mitropolitu Pendapoljskom i Eginskom Čudotvorcu. Sve njih povezuje obilje Božje blagodati kojom oni bogato i raznovrsno čudotvore u hrišćanskim narodima, i sve do ovoga časa nas krepe da živimo i da bismo živeli vrlinski.

Žitije svetog Nektarija Eginskog čudotvorca i proslavljača Presvete Bogorodice odlikuje se primerima takvih i tolikih dugotrajnih stradanja da mu trnov venac, izrazimo se tako, nikada nije spadao s glave. Odnosno, njegovu glavu su ozleđivali trnovi venci kleveta i laži koje su pleli ljudi iz njegovog okruženja, a koje je pokretala demonska zavist i bratomržnja. Neprijatelj ljudskog roda koji zavidi na slavi i samom Gospodu našem Isusu Hristu, nije ostavljao na miru ni ovog Božjeg ugodnika.

Pa tako, što je on više napredovao iz slave u slavu putem podviga molitve i posta, propovedi Jevanđelja i delatne ljubavi, trpljenja kleveta i osuda, progona i bolesti, to su mu bližnji, surovi u sopstvenom srcu, sve više i više zadavali udarce po njegovom srcu i umu, duši i telu.

Ali to ovog Božjeg čoveka nije slamalo, nego ga je još više krepilo u nošenju krsta i proslavljanju Svete Trojice. Zato ga je himnopisac nazvao gradom same Svete Trojice; kao i Bogorodičinom lirom, riznicom spasonosnih dogmata, krmanošem spasenja mnogih, lučom Duha Svetoga, korifejem monaštva i podvigopoložnikom, udaviteljem gordosti i sujete žilama pokajanja i smirenja, neusahnjivom brojanicom molitve Isusu, neprevarivom uzdanicom svih bolujućih i stražduščih, živim srcem čiji otkucaji dopiru iz njegovoga kivota i dotiču se svih koji mu se obraćaju, ekonomom svih koji su kroz bolest raspeti, rukovoditeljem i učiteljem mladih k bogopoznanju i spasenju, medonosnom pčelom koja Hristovo Jevanđelje stradanja i vaskrsenja raznosi po svetu…

Gospodu Isusu Hristu bilo je milo da Mu se njegov ugodnik baš kroz stradanja upodobi, eda bi on svojim ranama dopunio Njegove rane, eda bi on svojim podvizima deci našeg veka posvedočio mogućnost jevanđelskog načina življenja – sve do mere rasta Hristovoga – i do oboženja. Zato se njegovo blagotvorno zračenje proširilo na celu vaseljenu.

Oče Nektarije, bogougodniče i čudotvorče, moli Boga za nas grešne!

Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!