Biljana Grković, rizničarka kruševačke likovne umetnosti: Galerija kao bastion prepoznavanja

– Zahvaljujući pozivu da se priključim timu u letnjim periodima sredinom osamdesetih godina, na početku na popisu objekata i dela primenjene i likovne umetnosti u gradu, kasnije i na sistematizaciji građe, tekstova, za potrebe izrade „Umetničke topografije Kruševca“, čiji je autor bio dr Pavle Vasić, bila sam u prilici da otkrijem i upoznam neka skrivena blaga Kruševca, posebno kada se radilo o arhitektonskoj baštini, koje, na žalost, danas ima sve više još samo u knjigama i na fotografijama…

Razgovarao: Ivan St. Rizinger
Foto: privatni arhiv

Hrabra, neprolazna, angažovana, samosvesna, jedna od poslednjih (monu)mentalnih humanoidnih građevina onog građanskog Kruševca koji je mogao, sa šmekerskom dozom podsmeha, sam sebe da pogleda u ogledalo i namigne sa odobravanjem… U ovom novom milenijumu sve se, nekako polako ali neminovno, okrenulo naglavče, tako da sve manje važi ona drevna da „Grad čine ljudi“, a sve više da „Bezbrojne bezbojne fasade čine Grad“. Još malo pa će i Biljana svojim prepoznatljivim koracima napustiti Umetničku galeriju i staru Zakićevu ulicu, ostavljajući svoje nemerljivo nasleđe nekome ko će, nadamo se, umeti i moći da ga sačuva i nadgradi, a u ovom razgovoru otkrivamo šta je bilo pre…

Otvaranje izložbe Čede Vasića „Raskućivanje“ (2004.)

Odrastala si u, po mnogima, idealno doba nekadašnje zemlje – formirana ’70-ih i ’80-ih godina kada je naše tadašnje socijalističko društvo već uveliko zagazilo u opčinjenost zapadnom pop kulturom, studirala u vreme kada je buknuo famozni „novi talas“, čitala (verujem) BIGZ-ova džepna izdanja… Šta je tebi ostalo najdublje urezano u sećanje kad god pomisliš nostalgično na vreme, ljude i mesta u Kruševcu kojih više nema, neka događanja koja su te opredelila da odeš na tu profesionalnu stranu?

Biljana: Da, danas na to vreme zaista gledamo kao idealno, posebno posle turbulentnih vremena narednih decenija u svim segmentima života, opštih okolnosti prvo ekonomske krize, potom raspada zemlje, ratova, bombardovanja, etičkog kraha, … a tek, ubrzanog tehnološkog napretka koji je potpuno promenio način života, rada, komunikacije… Izvesna sigurnost koja je bila, ipak, osnovni nosilac života tih sedamdesetih i osamdesetih godina, ali i radost traganja i dolaženja do nečeg što te zanima, knjiga, ploča, koja je danas, posebno mlađim generacijama, kada je sve dostupno i na dohvat dva klika, potpuno strana, čini tu nostalgiju opravdanom. Moram reći da sam odrastala u specifičnim i privilegovanim uslovima. Školsko dvorište i škola bili su moj dom od najranijeg detinjstva. Naime, moji roditelji su bili učitelji u školi „Miodrag Maksić“ u selu Kaonik na 15 km od Kruševca, i to odrastanje, mene, mog brata, ostale dece učitelja i nastavnika u tom dvorištu imalo je poseban šarm i čaroliju. Društvo se uvećavalo sa početkom školske godine, a između, naša carstva na visokim borovima i pod stoletnim lipama su posebne priče, začinjene, naravno malim i velikim nestašlucima. Ako tome dodam i odlaske kod strica koji je bio učitelj u podjastebačkoj Belasici, to je zaista bilo odrastanje u školi, te kad sam krenula u redovno školovanje bilo je sve poznato, po malo i dosadno, jer sam znala već da čitam i pišem, što se tada počinjalo u prvom razredu. No sve je to učinio da su mi školski prostori uvek bili mesta u kojima sam se osećala kao u drugoj kući. Iako to nisu bila laka vremena, u svim segmentima, od životne svakodnevice do opštih prilika, izvesna sigurnost i iskustva potonjih decenija doprineli su nostalgiji i idealizaciji. Današnjim generacijama verovatno potpuno neshvatljiv prizor pune kuće ljudi koji gledaju televizijski program koji se emitovao samo uveče, sa nekog malog tv, koji su roditelji kupili par godina po osnivanju televizije. Ali, još uvek se sećam i razgovora koji je otac vodio sa nama, iako sam imala šest, sedam godina, o njegovom mogućem odlasku od kuće na duže u uniformi kakvu su imali pripadnici vojne vežbe kojom su škola i dvorište bili preplavljeni, što sam dosta kasnije saznala da se odnosilo na moguću mobilizaciju povodom čehoslovačke krize 1968. godine. Ili, u ideološkom smislu, posebno u malim i seoskim sredinama, kako se gledalo na porodično druženje popa i učitelja. No, i to je bila vrsta škole, da ljude prihvatamo po tome kakvi su a ne šta su, istrajavanje na integritetu. U tom smislu je i odnos majke kao učiteljice, gde sam u učionici bila samo jedna od učenika u razredu, a tek kod kuće i posle škole kćerka. I inače je, u to vreme, škola u Kaoniku važila za dobru školu, kojoj su učitelji i nastavnici pristupali sa puno entuzijazma i ličnog ulaganja na dobrobit svojih đaka i škole. Takođe, posebno iz današnje perspektive školstva, potpuno opremljena za to vreme, kraj šezdesetih i početak sedamdestih, gde je, pored osnovnih nastavnih sredstava, naravno, bez fiskulturne sale, imala uređene (sa drenažom) terene za odbojku, košarku, rukomet, lopte za sve sportove, skije, deo sa spravama za gimnastiku, sekcije za sve predmete koje su veoma aktivno radile, i moja omiljena likovna sa predanom nastavnicom, te različite vannastavne aktivnosti.

Ivan Petrović „Noćni prostori“ 2009.

Dogradnja škole, u vreme kada je moj otac bio i direktor škole, pored njegovog ličnog zalaganja, bila je veliki i zajednički poduhvat kolektiva i meštana. I, za razliku, od obnove u novije doba, potpuno je tada sačuvan izgled stare zgrade škole i pomoćnih objekata s kraja 19. veka.

Iz takve škole sam krenula u Gimnaziju, ispostaviće se, već naredne godine, kao poslednja generacija nekadašnje realne gimnazije, koju je pregazio Šuvarov sistem usmerenog obrazovanja, te preimenovanje naziva Gimnazije u Obrazovni centar „Bosa Cvetić“. U tome svemu je zaista bila sreća da su profesori bili iz plejade čuvene klasične Gimnazije i, bez obzira na sve one uobičajene đačke probleme, bilo je zadovoljstvo biti učenik posebno pojedinih profesora koji nisu bili samo autoriteti po vokaciji, već, po širini shvatanja i pogleda, razumevanja i nenametljivog uvođenja u život. Meni je u tome, kada danas posmatram, pomogla i strast prema čitanju, posebno od nekog sedmog razreda osnovne škole kad sam počela redom da čitam knjige iz porodične biblioteke. U to vreme sam od roditelja dobila i „Istoriju slikarstva“ i „Istoriju moderne umetnosti“, što je bila nekako i posledica, nekakvog talenta za umetnost i prethodnog uspeha na opštinskom likovnom konkursu. Između praktičnog i teorijskog bavljenja umetnošću bila su i moja razmišljanja i pri upisu na fakultet, gde je prevagnula ipak, istorija umetnosti.

Prelazak iz ušuškanog Kruševca, još uvek pitomih ulica i starih kuća koje su odražavale duh grada naporedo sa novim centrom, čitavim novim planskim i uređenim naseljima, grada u kome je još uvek postojao korzo (kojim sam prošla jednom, propisno tamo i nazad, s teškom mukom na molbu drugarice), u Beograd, nije mi teško pao, jer sam odlazila i ranije kod ujaka, dobrog poznavaoca starog grada. A grad koji ne pređeš pešice i ne možeš da upoznaš dobro.

Fakultet je bio kao nastavak školovanja i kretanje po onim omiljenim prostorima gde su učionice zamenile slušaonice i amfiteatar. I opet sreća da sam bila u prilici da slušam predavanja i upoznam sjajne profesore cenjene naučnike u svetu, mislioce i govornike, tadašnje asistente kao ozbiljne i posebne naslednike takvih veličina, da upoznam koleginice i kolege, danas ozbiljne istraživače i tumače različitih oblasti i umetničkih pojava na fakultetima, u muzejima i galerijama. Velika promena odlaskom u Beograd bila je u dostupnosti muzeja, galerija, pozorišta, koncerata, omiljene kinoteke, bio je tu FEST, … klub Akademija, a nekako se početkom osamdesetih godina sve menjalo, „novi talas“ u muzici, „nova slika“, „nove predstave“ u likovnoj umetnosti, poseban govor ili odgovor na sve ubrzaniju krizu, ekonomsku, etičku, ideološku, jačanje konzervatizma. Melodične pesme „Idola“, „Šarla akrobate“ bile su više od tek pevljivih stihova. Danas je to istorija, vreme koje je donosilo promene od estetizovanih formi ili pak ka jačanju tradicionalizma. Vreme je to predstave „Golubnjača“ koju sam gledala u SKC-u posle zabrane u Novom Sadu, te polemika koje je izazvala, ili ne mnogo poznate zabrane novo pokrenutog časopisa… Ali je to i period početka nestašica, od namirnica do struje i snalaženja u zaobilaženju isključene grupe, i vreme čuvenih vožnji „par-nepar“… I nekako, kada pominješ BIGZ-ova izdanja iz tog perioda ostala mi je sačuvana Orvelova „1984“, ispostaviće se vremenom sve aktuelnija.

Otvaranje izložbe „Akvizicije 2014. do 2016.“: Mileta Prodanović, Biljana Grković, Rade Mutapović, Mladen Lazarević, Marija Dragojlović (2017)

Dolasci u Kruševac, tih godina, bili su tek toliko da se otprati prelazak mesta okupljanja iz „Rubina“ u kafiće, i prvi otvoreni, čuveni „Popaj“, potom „Kobra“ koja nikad nije mogla da dostigne duh prvog. A onda se nekako i sa ispitnim obavezama završavalo pred početak Svečanosti Slobodišta, u vreme kada se ceo grad već predveče slivao u amfiteatar, sa svim rekvizitima za sedenje na travi, jer teško je bilo naći mesto na klupicama.

Zahvaljujući pozivu da se priključim timu u letnjim periodima sredinom osamdesetih godina, na početku na popisu objekata i dela primenjene i likovne umetnosti u gradu, kasnije i na sistematizaciji građe, tekstova, za potrebe izrade „Umetničke topografije Kruševca“ čiji je autor bio dr Pavle Vasić, bila sam u prilici da otkrijem i upoznam neka skrivena blaga Kruševca, posebno kada se radilo o arhitektonskoj baštini, koju, na žalost, danas ima sve više još samo u knjigama i na fotografijama. Naravno, Narodni muzej i arheološki park sa Lazaricom, biserom Moravske arhitekture, Umetnička galerija, bile su nezaobilazne tačke, kao i većine Kruševljana, ali su i te posete i uključivanje u rad Muzeja na nekim projektima i istraživanjima, verovatno i doprineli tome da se, posle diplomiranja, bez razmišljanja vratim u Kruševac i započnem svoju profesionalnu karijeru. Podsticaj je bio i konkurs koji je Umetnička galerija krajem 1986. objavila za zapošljavanje istoričara umetnosti, u vreme kada je i u Muzeju bio samo jedan istoričar umetnosti, koji danas, a tek od 1974. godine, označava početak kontinuiranog istraživanja i tumačenja istorijsko-umetničkih pojava i moderne umetnosti na području Kruševca.

„Prepoznavanje 5.“, Niš, GSLU, Kustoski tim i umetnici (2022.)

Šta si tada očekivala od svoje karijere u Umetničkoj galeriji i koliko se to, gledano iz današnje perspektive, poklopilo sa onim što si u njoj proživela?

Biljana: Mislim da nisam imala neka očekivanja ni da sam pravila velike planove u vezi karijere. Prosto se, nekako sve nadovezivalo jedno na drugo… Ako sam i imala očekivanja ona su bila u vezi druge oblasti, na kojoj sam i diplomirala, a to je bio srednji vek. Kako je to bilo teško ostvarljivo i imajući u vidu da su se retko otvarali prostori za istoričare umetnosti, mesto u Umetničkoj galeriji, koja je tada bila samostalna, sam bez dvoumljenja prihvatila. To mesto je, i pored divne podrške tadašnjeg kustosa Radula Anđelkovića i direktora Milorada Đokića, kao i ostalih zaposlenih, iziskivalo ozbiljan rad i ne jednog, već dva istoričara umetnosti, a evo posle više od tri decenije u Galeriji je već duže samo jedan istoričar umetnosti. I čini mi se, posle svih turbulentnih godina, kriza, političkih, socijalnih, ekonomskih, kao začarani krug, počela sam da radim pred prvu ozbiljnu rekonstrukciju zgrade, koja je i kulturno dobro u okviru ambijentalne celine, a da je ta ambijentalna celina danas narušena, a zgrada ozbiljno ugrožena. Iako u Galeriji mesto kustosa nije samo stručni deo usmeren na zbirku ili izložbe, jer ako bi da sve koliko toliko funkcioniše mnogo je sporednih a neophodnih stvari i poslova, u šali to kažem „kustos 10 u 1“. Svakako, tu je i period od spajanja sa Muzejom, 1991, obeležen brojnim aktivnostima koje nisu bile vezane samo za poslove u Galeriji, Svečanosti Slobodišta koje je u to vreme Muzej organizovao podrazumevale su angažovanje celog kolektiva, a tu je bilo i izdavanje Zbornika, gde sam bila i sekretar redakcije u jednom periodu, izložbe i katalozi koji su se radili na nivou ustanove u kojima sam učestvovala, kao i pomoć kolegama u realizaciji sjajnih izložbi, stalnih postavki, ili rad stručnog tima Muzeja na prvom ozbiljnom turističkom vodiču Kruševca, učestvovanje u planiranju i organizaciji najvećeg skupa muzealaca 2001. godine… Saradnja sa različitim ljudima, strukama, kolegama, muzejima i galerijama u zemlji i regionu, uglednim istoričarima umetnosti, uvaženim umetnicima jugoslovenske i srpske likovne scene, kruševačkim umetnicima, i da ne zaboravim bar deo nekadašnje plejade kruševačkih intelektualaca, kulturnih radnika, toj dinamičnosti poslova davala je jednu posebnost. Ideja koja me je držala od početka, odnosila se na poštovanje ustanovljene tradicije i kada je koncept Galerije bio u pitanju i praćenje savremenih tokova u likovnoj umetnosti, negovati kruševačku likovnu scenu, uključivati mlade umetnike i pokazati šta je to relevantno u srpskoj umetnosti, čuvati objekat kao kulturno dobro i izložbeni prostor na koji savremeni umetnici reaguju i aktivno promišljaju. Niz godina u novijem periodu i izložbe i otkupe za, najpre upotpuljavanje zbirke, bilo je moguće ostvariti samo finansiranjem kroz projekte Ministarstva kulture. U svemu, veliko je zadovoljstvo, kada umetnici, prepoznajući profesionalnost, učine i poklon svojih dela za zbirku. Iako je, često bilo, a prisutno i dalje, nerazumevanje i same misije Umetničke galerije, načina funkcionisanja, važnosti razvoja, negovanja, upoznavanja i razumevanja savremene likovne umetnosti. Pri tom Umetnička galerija je ostala i posle više od šest decenija od osnivanja jedini pravi izložbeni prostor u gradu, koji je i kao takav nedovoljan za organizovanje velikih izložbi, kao i za smeštaj umetničkih dela, a o stalnoj postavci tek se ne može govoriti. Problem prostora za osnovne baštinske delatnosti u kulturi, muzej, arhiv, biblioteka, ostao je i dalje otvoren, a sa ne mnogo promišljanja rešiv. I kad god čujem kako je to urađeno u drugim gradovima, na primer, od nove zgrade za biblioteku u Čačku do najnovijeg konkursa za zgrade Muzeja i Galerije u Nišu, istinski se obradujem, a istovremeno otpratim sa setom.

Sa konferencije „Prepoznavanje“ u Čačku (2023.)

Iako sam veoma kritična, i prema svom radu, priređivanjem brojnih izložbi Galerija je izgradila izvestan renome i u regionu. O tome se sada može informisati i kroz publikaciju kojom sam obuhvatila delatnost Umetničke galerije od perioda osnivanja do poslednjih godina, iako je naslovom podvučen njen rad od datuma otvaranja prve izložbe i kroz narednih šest decenija.

I nekako, kad je već pitanje o očekivanjima, nisam mislila ni da će 2004. kada sam okupila koleginice i kolege u Kruševcu na početni dogovor, a ni 2005. kada je priređena prva izložba „Prepoznavanje“ u Umetničkoj galeriji, da će to prerasti u umetnički regionalni/međunarodni projekat, a ispostaviće se kao jedinstven po koncepciji, a i dvadesetogodišnjem trajanju i ne samo u regionalnim okvirima.

Pamtimo sjajne stare ovdašnje majstore likovne umetnosti, dobro poznajemo srednje generacije (kojima i sami pripadamo) i dočekujemo nove… Pošto si ih u kontinuitetu pratila možeš li da izvadiš neke parametre – šta se sa generacijama menjalo?

Biljana: Pitanje je za jednu ozbiljnu analizu, čitava istorija likovne umetnosti u Kruševcu, ali pokušaću da rezimiram. Imala sam sreće da sarađujem na grupnim, samostalnim izložbama, sa skoro svim kruševačkim umetnicima, nekima sam priređivala i retrospektivne izložbe. Prvo, tu su oni slikari i vajari koji su stvarali kontinuitet likovne umetnosti u gradu od ranih šezdesetih godina prošlog veka, jer pre toga se ne može govoriti o likovnoj umetnosti u Kruševcu, ako izuzmemo sporadične pojave kao što je bilo podizanja spomenika Kosovskim junacima ili pojava izuzetne ličnosti kao što je bio Dragoslav Vasiljević Figa, čija se spomen zbirka čuva u našem Muzeju. Te generacije umetnika koji završavaju fakultete likovnih ili primenjenih umetnosti od pedesetih godina, kojima su se pridruživali i Kruševljani, danas sa značajnim opusima za srpsku umetnost, većina i profesori na umetničkim fakultetima, zaista je i brojnošću i aktivnostima činila likovnu scenu Kruševca veoma živom. Poklapa se ovo i sa osnivanjem Umetničke galerije, gde se prva izložba otvara 27. januara 1962. godine, a već, 1964. umetnici dobijaju i ateljea u posebnoj zgradi opredeljenoj za tu namenu. Inače je to bilo vreme koje je danas, i pored svih uslova života, jedno zlatno doba za kruševačku kulturu, period kada su ustanovljene neophodne i danas postojeće institucije, vreme kada su se znale, poštovale i negovale prave vrednosti. U takvoj klimi stigle su i generacije tokom sedamdesetih godina, akademski obrazovanih umetnika. Ali se polako i smanjivao broj mlađih generacija, stvarao sve veći generacijski jaz. Naravno, sve ovo treba posmatrati i u promenjenoj opštoj društvenoj klimi, krizama koje su se nadolazile. Tek sa osnivanjem, krajem osamdesetih godina jedne svojevrsne škole koja je okupljala mlade talente koja je nosila ime znamenitog slikara, Kruševljanina Milana Milovanovića čini mi se da je podstaknuta i brojnost učenika koji su se opredeljivali za umetničke fakultete tokom devedesetih i počekom dvehiljaditih. No, te generacije su već u potpuno drugim okolnostima, kao i svi, životnim, stvaralačkim, rasuti na raznim stranama, neki su izgradili ili grade uspešne i ozbiljne umetničke karijere u Beogradu, neki su odustali ili se tek sporadično posvećuju svom stvaralaštvu. Mlađe generacije su, pak sve više okrenute ka grafičkom, industrijskom dizajnu, kao sigurnosti i načinu obezbeđivanja egzistencije, a tek se povremeno pojave mladi umetnici, srećom sa umetničkom praskom koja zaslužuje punu pažnju i praćenje daljeg rada. Zaista su promene za nekoliko decenija velike u svim oblastima, posebno kada se radi o likovnim umetnicima, od državne brige o kulturi kroz sistematska ulaganja kroz institucije otkupa od strane ne samo galerija i muzeja, obezbeđivanja ateljea, do tržišnog modela a bez postojanja tržišta. Bilo je i pokušaja likovnih umetnika da revitalizovanjem prostora u umetnički, izložbeni, taj prostor dobiju na duže ili trajno korišćenje, ili pokušaji delovanja umetnika kao udruženja. I zaista sve promene u društvenom i ekonomskom smislu uticale su najviše nekako na likovne umetnike, a savremena likovna scena ne može da postoji bez konstantne podrške i kad je prisutan veliki entuzijazam i posvećenost.

Kustosni tim na otvaranju izložbe „Prepoznavanje 2“ u Sofiji (2012.)

Naravno, brze promene koje su se dešavale i u likovnoj umetnosti tokom decenija karakteristične su za vreme u kome su umetnici stvarali, a da je i tokom vremena i u samim stvaralaštvima dolazilo do različitih umetničkih iskaza. Prva izložba koju sam radila u Galeriji bila je Nebojše Milčeva koji je doneo duh neoekspresionizma karakterističan za osamdesete godine, a odmah zatim bila je to izložba doajena kruševačke likovne scene i prvog kustosa i upravnika Umetničke galerije, Radula Anđelkovića, potom sam pisala tekst za izložbu Nevenke Rajković za izložbu u Leskovcu… kasnije sam priredila retrospektivne izložbe Milorada Đokića Mlađeg, nekadašnjeg i direktora Galerije, Zorana Nikolića kada je predstavljen i poklon koji je ovaj umetnik zavidne biografije i stvaralaštva, darivao za zbirku Galerije, posthumno i Radoljuba Spasojevića, slikara i vajara, čija je porodica potom poklonila nekoliko ključnih dela za njegovo stvaralaštvo. U novije vreme bile su to izložbe koje su predstavile poklon zbirke poznate keramičarke i slikarke Olge Vujadinović Blažek, rođene u Kruševcu, potom Božidara Džmerkovića, jednog od prvih Kruševljana obrazovanih na tadašnjoj Akademiji likovnih umetnosti, koji je imao znatni uticaj i na prve generacije kruševačkih umetnika, ili retrospektiva stvaralaštva jedne specifične biografije Dobrice Maksimovića, kada je od porodice primljen i poklon za zbirku Galerije.

Ovog proleća, pred kraj profesionalne karijere, istoriji grada podarila si monografiju „Umetnička galerija (1962–2022)“… Nakon priređenih stotina kataloga i prikaza konačno i jedno izdanje, iz tvog pera, koje nam daje nadu da ćemo te ubiduće u kontinuitetu pratiti i na tom složenom spisateljskom planu – tvoje znanje i kreativnost čekaju još neke kapitalne likovne teme.

Biljana: Ovom izdanju, objavljenom na samom kraju prošle godine, sa promocijom u martu ove, prethodio je tekst sa hronologijom izložbi koji je obuhvatao period do 1992. godine, štampan u Kruševačkom zborniku, a potom i priređene izložbe različite koncepcije, kojima su obeležavani značajni jubileji Galerije, dok je za sve to vreme tekao i rad na publikaciji koja bi na sveobuhvatan način predstavila delatnost Umetničke galerije od osnivanja. Pored stalnog nedostatka vremena da se posvetim sistematizaciji i uobličavanju građe koju sam decenijama prikupljala, iako uz velike podršku porodice, trebalo je obezbediti i sredstva za objavljivanje, što je na kraju bilo moguće zahvaljujući Ministarstvu kulture Srbije. Još jedan mali poduhvat iz prošle godine je i objavljivanje Zbornika Prepoznavanje čiji sam urednik, a izdavači su, kao i kataloga pet izdanja umetničkog projekta, partnerske ustanove iz Srbije, pored Narodnog muzeja Kruševac (Umetnička galerija, nosilac poslova), Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ u Čačku, Narodni muzej u Kraljevu, Galerija savremene likovne umetnosti u Nišu. Zbornik je nastao posle održane konferencije 2023. u Čačku – gradu partneru na projektu, kao zaokruženje i sagledavanje dvodecenijskih aktivnosti (izložbe, rezidencijalni programi, konferencije). Zahvalna sam da su se tekstovima odazvali eminentni profesori i naučnici iz oblasti savremene umetnosti i muzeologije, kao i umetnici – učesnici nekih od pet izdanja projekta, pored stručnog tima projekta, a objavljen je, takođe, zahvaljujući sredstvima Ministarstva kulture, koje je inače u kontinuitetu podržavalo projekat Prepoznavanje.

Uvodna reč na otvaranju izložbe Žolta Kovača 2017. u Umetničkoj galeriji

Naravno, da uvek postoje planovi, posebno da se konačno završe započeti studijski tekstovi i objave, neki u Zbornicima ili kao samostalno izdanje, a tu si i oni koji još uvek čekaju u „fiokama“, teme i ideje, kojima ću se baviti ali i što će ostati mlađim generacijama istoričara umetnosti da obrade i prezentuju na drugačije načine shodno savremenim teorijama. Verujem i da ono što sam ja uradila može da bude dobra osnova za dalja istraživanja i nova sagledavanja, čemu se ja neizmerno radujem i što ću sa velikim zadovoljstvom pratiti i čitati, jer Kruševac, na sreću, ima nove generacije istoričara umetnosti i to ne samo za oblast savremene umetnosti, samo ih treba umeti zadržati.

Šta sve čuva Umetnička galerija: „Pobednik“ Dimitrija Simića (1965.)