Zoran Lisinac: Kruševac je beskrajno inspirativan

Dosta sam naučio na „Tomi“ i svakako mi je projekat otvorio vrata za sve dalje, što mi je i bila ideja kad sam ušao u to… „Popadija“ je moje “ljubavno pismo” odrastanju u Župi i tom našem mentalitetu koji svakako đubri plodno tlo za kreaciju karaktera

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Zoran je rođen 1983. godine u Kruševcu, u strogom centru grada – u soliteru iza zgrade SUP-a, a već više od dve decenije živi u Gradu Anđela, preciznije – baš u Holivudu. On i njegov rođeni brat Vladimir dobro su se snašli na Sunset Boulevard.

A bila je neka ’98. godina, on sa svojih 15 već je u svojoj živahnosti i zainteresovanosti za najrazličitije oblike umetničkog izražavanja sa drugom Acom oformio alternativni muzički duo DeezWeex, snimio dve pesme i sa kasetom u ruci pojavio se na Radio Kruševcu… Neposredan, vedar i netipično usredsređen na delo koje je načinio bilo je, već nakon nekoliko rečenica, jasno da je složen za velika dela.

Kao klinac, devetogodišnjak, crtao si stripove koji su objavljivani u kruševačkoj „Pobedi“, u pubertetu si već imao sjajan muzički projekat DeezWeex, a na kraju završio u rediteljskoj stolici… Jesi li odabrao po srcu ili zdravoj pameti šta će biti tvoj životni umetnički poziv?

Pa iskreno… u toj nekoj DeezWeex fazi pogledao sam film The Doors Olivera Stouna koji me je zapravo inspirisao da upišem režiju, jer sam bio u fazonu – ako je Jim Morrison tad pričao “RnR je mrtav, treba snimati filmove” – negde nisam imao mnogo izbora posle toga. Jer ako je neko imao autoritet na formiranju ideja u tom teenage mozgu bio je to Džim… A ideje su zaraznije od virusa tako da sam to isterao i zapravo slikao mural Džima Morisona iz Venice Beach u jednom tranzicionom kadru kao omaž toj celoj situaciji.

Odrastao si u „Starom dvorištu“, gledao neke od najzanimljivijih kruševačkih likova kako strastveno igraju basket na najdžombastijem igralištu na svetu, hranio se urbanim mitovima i legendama nesrećnih ’90-tih… Šta je od svih tih rodnih uspomena bistro ostalo u tvom pamćenju?

Preskakanje preko ograde i iligalan odlazak u “vojno”… gde bi na kraju, zavisi od smene stražara, nekad imali dozvolu da igramo basket, nekad ne. U jednom trenutku sam znao smene stražara i njihove satnice i po njima organizovao društvo.

Kao u svakoj dobroj holivudskoj priči u Los Anđelesu si radio na recepciji hotela, pisao scenarija i na kraju napravio filmsku karijeru… Koliko je zapravo priča sličnih tvojoj i misliš li da je moguće sa Balkana stići i do A produkcije?

Pa u Los Anđelesu  ima dosta čudnih priča, ali nisam baš čuo neku sličnu mojoj… Čak su iz portala Film courage napravili prilog da je najbolji posao za scenariste u probijanju hotelska recepcija – kada su čuli da sam tako napisao svoj prvi film. Kum Saša mi je jednom rekao “Ako će neko tamo da se probije onda si to ti!”… I mislim da se to bliži sa završetkom Islander-a koji je u post produkciji već 4 godine zbog velikog broja CGI (računarski generisane slike) kadrova. To je nezavisni SciFi film koji će izgledati kao studijski blokbaster sa velikim Universal Studio i potencijalom za sequele/prequele.

Decenija je prošla od kada ste Vlada i ti Srbiji predstavili svoj debitantski rad „Pored puta“ i u ove naše krajeve doveli velikog Majkla Madsena, jel za tebe to bio samo epizodni dah nostalgije ili si povučen tim pozitivnim emocijama tada prelomio da i u rodnoj zemlji stvaraš karijeru?

Ja sam posle tog filma dobio posao da vodim Backlot Digital u Los Anđelesu kao kreativni urednik. I to sam radio dve i po godine, sve dok nije došao poziv da pišem Islander-a. Tokom snimanja tog filma sam upoznao sadašnju ženu (Jelenu Volf Lisinac). Posle snimanja, kada sam se vratio u LA, a tada sam živeo na Beverli Hilsu, bio sam u problemu s obzirom da ona nije mogla tada doći u Ameriku jer su joj odbili vizu! Šta da radim? I počeo sam da dolazim u Srbiju sve češće da bi onda prelomio da ostanem ovde, sa idejom da držim vrata Amerike otvorena za dalje.

I u tvom drugom „američkom“ filmu „The Islander“ igra jaka glumačka postava koju predvodi čuveni Džejms Kozmo… Iako još u mladim godinama uhvatio si se u koštac sa antologijskim likom – šta je najdragocenije što nosiš iz saradnje s njim?

Jedan od najvećih džentlmena sa kojim sam radio. Prava radost je kao piscu čuti napisane replike izgovorene isto, a često i bolje, nego kako je to zamiljeno bilo u mojoj glavi u trenutku pisanja. Njegova kadenca i intonacija su uvek tačne i retko kad smo tražili više od dva dubla. Čak i taj drugi je često bio, što bi mi rekli, “za svaki slučaj.”

Jedni, dobro upućeni, tvrde da najgledanijeg domaćeg filma „Toma“ bez tebe ne bi ni bilo, dok drugi gotovo da i nisu čuli za Zorana Lisinca… Pošto je u pitanju bila ogromna produkcija, a i medijsko-marketinški spinovi morali su da budu vrlo visokog intenziteta, čini mi se da su tvoje zasluge pomalo bile kolateralna šteta neprekidnim isticanjem najzvučnijih imena… Razjasni šta je bio tvoj glavni doprinos i koliko ti je upravo uspeh ovog filma otvorio vrata srpske kinematografije?

-Oko 80 odsto onoga što je na platnu sam ja napisao… I oko pola filma režirao! I većinu epizoda tv serije. Na sajtu Filmskog cetra Srbije piše da sam scenarista i ko-reditelj filma, kao i na IMDB-u. I tako će ostati za istoriju!  A PR spinovanja i žvaka za medije su nešto drugo. Ja generalno ne volim ni previše da se ističem medijski i uglavnom izbegavam intervjue i TV pojavljivanja, većinu premijera i slično. Dosta sam naučio na Tomi i svakako mi je projekat otvorio vrata za sve dalje, što mi je i bila ideja kad sam ušao u to.

Uspesi te ne zaobilaze gde god zagrebeš… Gde bi, u bliskoj budućnosti, voleo više da se kreativno iskazuješ – u Srbiji ili „preko bare“?

– Pa, završavamo snimanje sezona 2 i 3 serije „Popadija“. Takođe sam producirao prvi srpski Standup Special Series  koji počinje sa emitovanjem na TV Prva u septembru. Pomenuo si Islander-a, on se završava do novembra ove godine (kad mi izlazi i serija „Toma“, a kad i „Popadija“ kreće u emitovanje) pa se nadamo dobrom odjeku i nastavcima. Mislim da će taj film pomeriti granicu “mogućeg” jer je rađen kao indi, a u viziji i produkciji deluje kao veliki studijski film. Trenutno smo u fazi finalnog miksa. Takođe “pakujemo” jednu akcionu dramu za Sjedinjene države sa holivudskim glumcima sa A liste, kao i još nekoliko domaćih produkcija.

Sa suprugom si, u poslednje dve godine, kreirao još jedno gledano delo, seriju „Popadija“. Upravo se najavljuje početak emitovanja druge sezone, a dobar deo ekipe ponovo je ponikao u Rasinskoj dolini… Imamo li nešto u genima ili karakteru što nas definitivno svrstava u glumačko podneblje, a što mnogi naši zemljaci vole da potenciraju?

– „Popadija“ je krenula iz vica – da bi se pretvorila u seriju koja je potukla gledanost i dobila nominaciju u Sarajevu za najbolju seriju i dobila nagradu od Kinopolisa. To je moje “ljubavno pismo” odrastanju u Župi i tom našem mentalitetu koji svakako đubri plodno tlo za kreaciju karaktera, što je nešto što je glumcima neophodno kako bi bili dobri u tom što rade, a Kruševac je u tom smislu totalni South Park  – bizarno zabavan, prgav, ali uvek, beskrajno inspirativan.

Bilo bi sve drugačije

Nedavno je na pitanje šta mu nedostaje iz Kruševca odgovorio:

– Ponekad se šalim, pa kažem da sam tokom devedesetih godina umesto serije „Beverli Hils 90210“ gledao „Grlom u jagode“, i da sam umesto Tupacove „California love“ slušao „Ameriku“ EKV-a, bilo bi sve drugačije. Sličnost sa Kruševcem je kad na ulici u Los Anđelesu sretnem nekog koga znam, što se desi jednom ili dva puta godišnje.

Uskoro i serija „Toma“ na televiziji

Reditelj i scenarista filma o najvećem boemu otkriva i kako će izgledati Tomin život kada se pretoči u seriju. On objašnjava da će se serija razlikovati od filma.

– Serija ima 8 epizoda, obuhvata sve Tomine žene. Prati njegov život mnogo temeljnije, 400 minuta materijala će biti u tome. Emitovanje će početi sredinom jeseni na Superstar TV.

Toma je mini serija u 8 nastavaka, o pevaču narodne muzike, boemu, kockaru, legendi novokomponovane narodne muzike, najslavnijoj i najtalentovanijoj figuri tadašnje jugoslovenske estradne scene. U postjugoslovenskoj eri, nakon skorašnjih ratova, njegova muzika je ostala da spaja ljude i posvađane narode; oko njegovog imena i dela nema rasprave, on je bio i ostao neukaljana zvezda i simbol jednog vremena u kome su, tako kažu, svi dobro živeli i zabavljali se.