Život sa dijabetesom: Stavom i mislima do boljeg života

Latinka Milojević je profesorka hemije u kruševačkoj Osnovnoj školi „Dositej Obradović“, ali je većina Kruševljana poznaje kao osobu koja svesrdno pomaže obolelima od šećerne bolesti. U Udruženju dijabetičara, čija je predsednica, sugrađani mogu dobiti savet, pomoć oko nabavke lekova, zakazivanja pregleda… Organizuje i tribine, razne akcije, kampove… U školi u kojoj radi trudi se da zaposlene i učenike edukuje o ovoj bolesti. Ona je od svoje 13. godine na insulinu te je pravi primer da se sa dijabetesom možete živeti bez ograničenja, sa puno ljubavi prema svemu i svima

Dijabetes je dobila u vreme kada se o ovoj bolesti manje znalo nego danas i kada se ona uglavnom vezivala za starije ljude. Bilo je to vreme kada nije bilo aparata, penova niti senzora za merenje šećera, nije bilo ni proizvoda za dijabetičare. Tada se obolelima od šećerne bolesti savetovalo izbegavanje fizičke aktivnosti, a stav struke je bio da bi kod dijabetičarki eventualna trudnoća najverovatnije ugrozila njihov život, te da bi beba takođe imala šećernu bolest.

– Udruženje sam osnovala sa ciljem da novim generacijama ponudim ono što je meni tokom odrastanja nedostajalo. Danas je sve drugačije, bolje, medicina je napredovala, a uz zdrave stilove života, dijabetičari mogu da žive kao svi ostali. Prošlo je vreme kada se ženama sa šećernom bolešću nije preporučivalo rađanje, zbog dostupnosti raznih proizvoda za dijabetičare više ne moramo kao nekada da jedemo samo određene i obavezno nezaslađene proizvode, a ne moramo ni da čekamo nalaze iz laboratorije kako bi saznali vrednosti šećera u krvi. Mnogo toga nam je dostupno i, uz zdrave životne navike, koje su poželjne i za one zdrave, može se živeti kvalitetno – poručuje Latinka Milojević.

Za 25 godina rada u prosveti, nijednom nije bila na bolovanju. Iako oboleli od dijabetesa tipa 1 imaju status invalida, ona svima savetuje da na sebe tako ne gledaju. Teških trenutaka ima, ali se oni, uz znanje i pozitivan stav, uspešno prevazi|u. To pokušava da prenese i na svoj kolektiv.

– Svojim učenicima, koji imaju šećernu bolest, savetujem da se ponašaju kao svi njihovi vršnjaci. S druge strane, kolegama sam objasnila da dete koje je doživelo hipoglikemiju ne treba tog dana da odgovara jer mu je u tom trenutku loša koncentracija. Ako je šećer pak visok, objasnim im da dete tada treba da pije dosta vode i da često ide u toalet. Savetujem im da imaju razumevanja za tu decu i da ih ne moraju baš tada ocenjivati. Razumevanje i podrška znače uvek i ne vidim razloga da ne pokažemo dobru volju – ističe ona.

Kada je rad u pitanju, sebe nikada nije videla kao obolelu osobu. Dokaz za to je i njeno ogromno angažovanje na „raznim frontovima“. Kada nije u školi u Udruženju je, ili sa decom provodi vreme na kampu, organizuje tribine, akcije, sportske manifestacije…

Sugrađani znaju da, ukoliko je nešto hitno, Latinku mogu da pozovu u svako doba dana. Tu je da sasluša, ali i da pomogne oko nabavke leka, zakazivanja pregleda kod lekara i svega ostalog što je potrebno, a u njenoj je mogućnosti. Organizuje i druženje obolelih u prostorijama Udruženja, a za novu godinu i podelu paketića za najmlađe članove.

– U Udruženju se družimo, šalimo, razmenjujemo iskustva. Koliko su važna ta okupljanja i to što se poznajemo međusobno, najbolje se pokazalo u vreme korone. Na početku pandemije, kao rizična grupa, bili smo jako uplašeni, ali nas to nije sprečilo da brinemo jedni o drugima. Tako je jedan naš član u vreme policijskog časa izašao napolje kako bi našem drugom članu odneo lek, koji mu je u tom trenutku bio životno važan. Naš najstariji član je u susret novogodišnjim praznicima obukao odelo Deda Mraza i zajedno sa mnom, sa sve maskom i rukavicama, od vrata do vrata nosio paketiće našim mališanima. To je za njih bila velika radost, a njihovi iskreni osmesi, za nas dvoje bili su poklon koji nema cenu – priseća se naša sagovornica.

Latinkin radni dan praktično traje od ujutru do uveče. Dijabetičari imaju uvek prioritet, ali stiže da se odazove i drugima. Tako je na naš poziv, smatrajući važnom ulogu medija u izveštavanju o ovoj bolesti, ranije bila predavač na seminaru za novinare koji je organizovala naša redakcija.

– Važno mi je bilo da novinari koji su tada došli iz cele Srbije čuju šta su tada bile novine u lečenju šećerne bolesti, kao i o pravima pacijenata, te o dostupnosti informacija obolelima i njihovim porodicama…Značajno mi je bilo i to da im predočim zašto je važno da nas ima u medijima, da prate naše aktivnosti, da pišu o ljudima koji su i pored šećerne bolesti aktivni i uspešni. Želela sam da im prenesem poruku da se zahvaljujući savremenim terapijama sa dijabetesom danas može kvaliteno živeti, te da su smeh, druženje, putovanja i ljubav prema svemu i svima, recept za dugovečnost – poručuje naša sagovornica.

Latinka je Udruženje dijabetičara, zajedno sa grupom entuzijasta i lekara, osnovala 2005. godine.

– Na početku je veoma važna pomoć struke, odnosno, endokrinologa, ali je važno i da čovek sam zna da prepozna simptome hiperglikemije i hipoglikemije, da zna sve o ovoj bolesti. Uloga našeg Udruženja je, između ostalog, i da ih edukujemo, da nauče da osluškuju svoje telo, na uoče šta im najviše prija, jer svi smo različiti. Samo tako može da se sačuva zdravlje, samim tim i da se radi i da živi od svog rada, a ne od invalidske penzije – poručuje na kraju Latinka Milojević.

Ističe da je nepoznavanje simptoma bolesti odnelo mnogo života, te da ćemo bolest koja je od strane SZO nazvana „tihim ubicom“ pobediti jedino znanjem i pozitivnim stavom koji, već dokazano, snižava šećer u krvi.

D. Pavlović

O projektu

„Ljudskim pričama protiv predrasuda“ je projekat koji redakcija lista „Grad“ i portala KruševacGrad sprovodi u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja namenjenih osobama sa invaliditetom, koji finansijski podržava Ministarstvo kulture i informisanja.

Naime, na području Kruševca, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, živi 11.630 lica sa invaliditetom, što je oko deset odsto stanovnika u Kruševcu.  Prepoznato je da su svesna ili nesvesna diskriminacija, potom zapošljavanje, siromaštvo i arhitektonske barijere, najveći problemi sa kojima se oni suočavaju.

Iako su u određenim oblastima izvesni pomaci učinjeni osobe sa invaliditetom i dalje su gotovo nevidljive za većinsku populaciju. Ideja je da kroz projekat „Ljudske priče protiv predrasuda“ skrenemo pažnju na sugrađane sa invaliditetom i doprinesemo smanjenju predrasuda prema njima te njihovom uključivanju u javni život grada.