Ženska strana istorije: Radojka Živković, slavna harmonikašica i čuvarka kulturnog nasleđa

Bila je poznata srpska harmonikašica, kompozitorka i solistkinja Radio Beograda, koja je svojim stvaralaštvom obogatila nacionalnu muzičku scenu. Radojka Živković rođena je 1923. godine u Globoderu, nedaleko od Kruševca, a preminula je u avgustu 2002. godine.

Njena unuka Dragana Stevović je, povodom 20 godina od Radojkine smrti, letos priredila izložbu, a za novine GRAD ispričala je kako se ona seća legendarne muzičarke.

Njen otac Tihomir Tomić, poznati svirač i učitelj harmonike, bio je Radojkina podrška od samog početka.

– Tihomir je bio jedan od prvih harmonikaša u Srbiji. U vreme, kad je krenuo sa učenicima da radi, Radojka je imala četiri ili pet godina. Tada je počela da „krade” zanat. Biti harmonikaš, u to vreme, bio je muški posao. Nije bilo pomena da ona pomisli na harmoniku – priča Dragana Stevović, unuka Radojke Živković.

Strpljivo je čekala da otac ode iz kuće. Harmonika je stajala na stolu, a majka je penjala malu Radojku na hoklicu, kako bi joj omogućila da neometano svira:

– Jednom se desilo da se Tihomir vratio ranije. Čuo je sviranje harmonike i zaprepašćen upitao ko svira. Tada je shvatio, pošto je i sam bio muzičar, da ima dete koje je neverovatno talentovano.

Shvativši da je Radojka čudo od deteta, morao je da učini nešto kako bi njen talenat pokazao svetu te ju je odveo u Radio Beograd.

– Radojka je tad imala devet godina i bila je organizovana audicija za nju. Kada su je čuli, automatski je dobila termin nedeljom, 15 minuta sviranja u programu Radio Beograda. Ona ocu duguje veliku zahvalnost jer je prepoznao njen talenat i dozvolio da se, kao žensko dete, bavi muzikom, što je bilo neverovatno za to vreme – priča Stevovićka.

Munjevita karijera

Već sa 12 godina osvojila je prvu nagradu na takmičenju „Utakmica harmonikaša” u Kragujevcu. U to vreme, pevači i svirači su umeće mogli da pokažu jedino u kafanama i na radiju. Tihomir je zakazivao brojne nastupe po kafanama u Srbiji i van granica.

– Imala je oko 1.200 humanitarnih koncerata. Odazivali su se na sve pozive i tako pomogli mnogim udruženjima i ljudima. Od svih je dobila zahvalnicu ili diplomu, koje su bile okačene na zidu u njenoj kući u Lamartinovoj 20 u Beogradu. Kad uđete u tu sobu, tu su sve bile plakete, zahvalnice, zlatni mikrofoni i nagrade koje je osvajala – priča naša sagovornica.

O Radojkinom talentu i energiji govorili su, ne samo stučnjaci iz Srbije, već i iz sveta. Dobila je ponudu da se preseli u Ameriku, gde bi se školovala i nastavila da gradi karijeru, ali otac to nije dozvolio.

Ona nije bila samo interpretatorka, već i autorka mnogih kompozicija i pesama. Neprocenjivo vredna su njena kola, koja su i danas neizostavna na mnogim kulturno-umetničkim događajima.

– Napisala je tekst za našu pesmu „Odakle si sele”. Posle je ta melodija malo promenjena i dodat je refren. Volim da kažem da je to čarapanska himna, posebno za dame – dodaje Stevovićka.

U uspešnoj i bogatoj karijeri dobila je brojne međunarodne nagrade. Učestvovala je na mnogim festivalima, proglašena je za najbolju harmonikašicu bivše Jugoslavije. UNESCO je o njoj snimio film 1956. godine. Dobila je Ginisov sertifikat za najduže bavljenje muzikom, u trajanju od 71 godine. Komponovala je i pisala tekstove za mnoge poznate pevače tog vremena, sarađivala je sa Safetom Isovićem, Nadom Mamulom, Nedeljkom i Dušicom Bilkić…

– Ja sam tada bila dete, ali kad sam odlazila u Lamartinovu, kuća je uvek bila puna pevača. Nisam bila svesna čemu prisustvujem, a sada shvatam da sam bila privilegovana i da sam imala čast da gledam, slušam i učestvujem svemu tome. Zahvaljujući tome, sada mogu da pričam o njoj, kako bismo sačuvali uspomenu na nju – ističe njena unuka.

Podrška porodice

U njenom stvaralaštvu i koncertima uživao je ceo svet. Na prvo putovanje išli su u Ameriku, na turneju koja je trajala šest meseci:

– Kada imate porodicu i decu, teško je uklopiti sve. Čitava familija joj je pomagala, jer joj je bio potreban neko da čuva decu. Ženama je i danas teško da ostvare profesionalnu karijeru, a zamislite u to vreme. Zato je bila bitna podrška porodice.

Njen suprug Milutin Živković Tine je putovao sa njom i bio joj veliki oslonac i podrška. Bio je rodom iz Mrmoša.

– Tine je bio divan, miran i staložen čovek, dok je ona želela da ide, da radi. On bi natovario kola zvučnicima i pojačalima, zatim bi putovali i nastupali. Održali su 12.500 koncerata – seća se naša sagovornica.

Ponosna Globoderka

Nikad se nije stidela da kaže da je iz Globodera, Kruševca i Srbije, uvek je sa zadovoljstvom pričala o rodnom kraju. S ponosom je govorila o precima, poznatim guslarima, a naročito o svom ocu.

Kuća u Globoderu, u kojoj je Radojka živela, je srušena, a veliki deo stvari koji je bio unutra je propao. Kod starijeg sina, koji živi u Sidneju, su njena prva harmonika, narodne nošnje, plakete, nagrade i pohvale. Na Jutjubu su brojni snimci, a mnogi čuvaju njene ploče.

– Posle rušenja kuće gde je ona živela, napravljena je kuća gde žive moji roditelji i u tu kuću su ugrađena tri stepenika sa stare, Radojkine kuće. Postoji bunar iz vremena dok je živela tamo i neke pomoćne prostorije. Ovde su njena i Tinetova harmonika, nagrade, plakete i fotografije. Žao mi je što je njena kuća srušena. Mislim da bi bilo idealno da tu sada bude muzej, neka soba, uspomena, gde bi njene stvari bile izložene – ispričala je Draga Stevović, koja je u avgustu prošle godine Kruševcu organizovala izložbu povodom 20 godina od Radojkine smrti.

Svirala do poslednjeg dana

Volela je ljude i uživala je u popularnosti. Kada je prestala da nastupa, nedostajale su joj pažnja i publika, kojoj se nesebično davala. Međutim, kod kuće je nastavila da svira za porodicu i prijatelje:

– Kada sam odlazila kod nje, ona me pita: „Je l hoćeš da mi dodaš harmoniku?”. Već je bila stara i teško se kretala. Stalno se žalila da je bole ramena, jer je harmonika preteška. Morate da držite na sebi 13 kilograma satima i satima svirajući. Čim bi me videla, znala je da će tu da padne pesma. To je bio neki njen lek. Drago mi je što sam joj društvom ulepšala starost.

U starosti je živela sama u Beogradu, kada se pronela priča kako su je svi ostavili i kako je završila u staračkom domu.

– U staračkom domu je stvarno postojala neka Radojka Živković, pa je neko pogrešno povezao. Njoj je teško pala ta priča i tražila je od nas da ispričamo da je dobro, da je u Lamartinovoj, da ljudi mogu da dođu da je vide i da je niko nije zaboravio – dodaje ona.

Nije se oporavila nakon moždanog udara. Preminula je 14. avgusta 2002. godine u Beogradu u osamdesetoj godini života.

Radojkinim i Tinetovim stopama krenuli su gotovo svi potomci. Profesionalno i vrlo uspešno se bave sviranjem raznih instrumenata, operskim pevanjem i muzikoterapijom.

U Goboderu se tradicionalno, svake godine, održava manifestacija „Dani Radojke i Tineta Živkovića”, koja okuplja ljubitelje njihovog muzičkog opusa. Na takmičenju harmonikaša u Sokobanji, u obavezan takmičarski program za seniore, od ove godine je ušlo „Radojkino kolo”.

Sledeće godine navršava se sto godina od rođenja Radojke Živković. Nadamo se da će uspomena na nju oživeti, da će njena muzika, koja „miluje dušu”, zauzeti mesto koje zaslužuje i da će sećanje na nju, njen život i stvaralaštvo ostati u amanet budućim generacijama.

Jovana Aksentijević