Vladica Radojević – Bluzer slatkovodnih reči

Bavim se takvim stvarima gde je ono što se dešava u duhu znatno važnije od spoljašnjeg statusa ili priznanja… Kada imam neki idejni centar, gotovo svakog dana napišem po pesmu, ali kasnije mnogo toga odbacujem i dugo glačam… Tužno je koliko je onih kojima je um toliko ispražnjen ili prepunjen duhovnim otpadom da pored odličnih koncerata u centru grada prođu kao da se bukvalno ništa ne dešava… Nit koja spaja je težnja da se dobar deo života provede u lepoti, jer verujem da se samo tu krije smisao našeg postojanja.

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Nekim ljudima kad Svevišnji podeli talenat čitav jedan mali svet oko njih bude preplavljen. A onda, kao što svojstvo vode zahteva inače, počne da se preliva i širi u koncentričnim krugovima dok ne stigne do udaljenih mora i jezera u koja se ulije. I sad se pitam – ka kojoj zapravo velikoj vodurini juri glavni Vladičin talenat – muzičkoj, poetskoj, pedagoškoj ili baš onoj najprozaičnijoj – ribolovačkoj. U njegovoj biografiji dve su rok grupe (Bluz Rezervata i Radiofoniks) i dve zbirke (za sad) poezije prikačene kao orden na grudima nežnog soldata, pola tuceta časopisa titraju u kojima je bio ili jeste stalni novinski saradnik, dok „Jovan Popović“ ima to zadovoljstvo da stoji iza katedre nekih novih ljudi… a kad nešto upeca obično poljubi ribu i frljne je nazad u stanište.

Nenametljiv, prilično neupućenima možeš da deluješ kao jednostavan i skroman profesor srpskog jezika i književnosti, a zapravo si pravi vulkan energije zahvaljujući kojoj uspešno deluješ i kao priznati poeta, ozbiljan predvodnik rok benda, pasionirani ribolovac, književni kritičar, novinar… a vernik svog Kruševca.

Kako bi sebe opisao i koliko može biti iscrpljujuće da održavaš visoke kriterijume na svim pomenutim poljima?

Vladica: Uglavnom ne razmišljam o sebi, centar sveta mi je uvek neko drugi. Mislim da sam zbog toga srećan čovek. Strpljiv sam i vedrog duha. Težim prirodnosti u svemu što radim i trudim se da postavljam ciljeve koji su ostvarivi. Sve čime se bavim nekako usklađuje jedno drugo. Raditi sa učenicima svakodnevni je intelektualni izazov, moja prava terapija protiv stresa je ribolov, a rok muzika je tu da se prijatno iskoristi višak emocionalne i kreativne energije. Dosta radim i fizičke poslove, što mi takođe bude zadovoljstvo, jer mnogo vremena provodim u selu, koje generalno volim više od grada, iako sam gradsko dete. Budem fizički umoran, ali mi sve ovo da toliko mentalne snage da se radujem svakom novom danu i prilici da ga proživim najbolje moguće. Poezija sve to poveže smislom, posebno na kraju dana, kada najviše čitam i pišem, što kritiku, što poeziju. Što se tiče visokih kriterijuma, nisu nametnuti, jednostavno akumuliram različita saznanja, energiju… Nakon nekog vremena i uz pravi pristup, to da svoje plodove. Takođe, verujem da ako neko zaista nešto radi predano i pošteno, najviše tako da je strog prvenstveno prema sebi, uspeh mora doći, pre svega kao lična satisfakcija. Bavim se takvim stvarima gde je ono što se dešava u duhu znatno važnije od spoljašnjeg statusa ili priznanja. Ako je tu sve kako treba, spokojan sam i zadovoljan.

Tebi je poezija, kao najsloženija književna struktura, ishodište svega čime se baviš, a ipak si se najkasnije u njoj oglasio proizvodom, zbirkom „Ona se krije u treperenju šume“ pre tri godine… Ima li to veze sa onim narodnim uzrečicama o malim dozama (kašičica, flašica) ili je prvi korak uvek najduži?

Vladica: Pre svega, uživam u lirici. Od sedamnaeste godine predano skupljam poetske zbirke, a mnoge pesme učim napamet i obožavam da ih recitujem, to mi je najveći kapital u životu. Volim čudne spojeve reči, kada čitanje u meni probudi jaka osećanja te iznova otkrijem svet i ponovo se, figurativno, rodim u tom iskustvu. To zaista postane strast. Pišem otkad znam za sebe, ali je autorska književnost na neki način izabrala mene, a ne ja nju, jer sam u književni život ušao bez ikakve namere i ambicije, što je odlična početna pozicija. Pre dvadeset godina su mi vratili jedini rukopis koji sam ranije poslao nekom izdavaču i mnogo im hvala na tome, jer sam na scenu stupio prilično kasno, ali kao dovršen autor. Najpre su mi sa raznih strana tražili kritičke tekstove, koji su odmah objavljivani. Zbirka „Ona se krije u treperenju šume“ se bez ikakve posebne intencije uobličavala nakon prve istoimene napisane pesme, baš na Svetski dan poezije, 21. marta, gotovo dve godine pre nego je zbirka izašla. Kada imam neki idejni centar, gotovo svakog dana napišem po pesmu, ali kasnije mnogo toga odbacujem i dugo glačam. Ta zbirka objavljena u Književnoj omladini Vršca u 2020. godine je poletna, iz mene je dolazila najlepša energija i veoma nadahnuto sam naslikao taj uzbudljivi period svog unutrašnjeg života. Pre dve godine sam kod novosadskog „Solarisa“ objavio zbirku „Čovek na kiši“, sasvim drugačiju, mračnu i sažetu, liriku ćutanja, ali s poentom da su oči poezije „izvan svakog zla“, što bi rekao Dis. Ona me je već potpuno uobličila kao pesnika. Sem na mnogim pesničkim susretima u Srbiji, poeziju sam čitao i u Crnoj Gori i Hrvatskoj (Zagreb), a verujem da će uskoro biti i još mnogo drugih takvih događaja, jer je nekoliko vrlo ozbiljnih izdavača i van Srbije zainteresovano za moju novu zbirku. Poezija je mom životu dala punoću i dubinu. Iako je bila početak, svakodnevno mi pruža neophodnu dozu istinitog, dobrog i lepog, što čitanjem tuđe, što stvaranjem sopstvene lirike.

Radiofoniks – na putu ka vrhu

S druge strane, već dosta dugo si u eks-jugoslovenskim okvirima poznat kao vanserijski rokenrol autor i izvođač. Tvoja dela su objavljivana i hvaljena od značajnih autoriteta sa nezavisne scene, a utisak mi je da još uvek nije usledio taj viši nivo popularnosti, možda zato jer si malo „proredio“ sa izdanjima…

Vladica: Mnogo je tu stvari uticalo. Pre svega, nismo bili na pravi način eksponirani, a realno ni spremni; ipak, sve u životu ima svoj trenutak. Mi nismo bend koji hvata na prvu loptu, a nismo ni neko ko baš grize da bude popularan, što ne smatram slabošću. Mislim da je šira publika tek počela da nas prepoznaje, to su pokazali poslednji koncerti, verujem će sa samo jednom slušanijom pesmom sve biti drugačije. Radujem se novim singlovima, upravo se završavaju i nestrpljivo očekujem reakcije.

Mi nismo bend koji hvata na prvu loptu, a nismo ni neko ko baš grize da bude popularan, što ne smatram slabošću.

Nakon svih ovih godina izgaranja u okviru kruševačke muzičke scene, kad sve njene prednosti i slabosti zbrojiš – kako bi je opisao?

Vladica: Opisao bih je kao sve bolju u svim aspektima i vazda žanrovski razuđenu, što sam uvek smatrao kvalitetom. Većina aktera su zrele ličnosti, imaju instrumente, bolji su svirački, imaju mogućnost da snimaju, napreduju i to koriste; što nije nebitno, nisu ni bez ambicija. Unutar scene, o mnogim stvarima se dogovaramo, poštujemo, pomažemo. Ipak bih voleo da su svi ti bendovi kruševački onako kako je to Keni nije mrtav ili nikad prežaljeni Zaa, to je bolji primer jer su delovali odavde, a bar nekoliko ih to zaslužuje, svaki u svom žanru. U bendu Radiofoniks svi smo iz Kruševca i tu živimo, lokalpatriotizam je neupitan, ali ne želim da imamo bilo kakav otklon prema Beogradu kao centru. Dakle, samo uzajamno prepoznavanje i uvažavanje, uz šansu za svakoga da pokaže na pravi način ono što zna, a ne ekskluzivitet ili odbacivanje samo na osnovu toga odakle je neko. Ima u Kruševcu i mladih koji prepoznaju dobru umetnost, bilo bi lepo da ih je i više, ali treba reći i to da ono što je u kulturi najbolje nikada nije imalo ne znam koliko široku publiku, što je i dobro, jer je to put ka ličnom uzrastanju i individualnosti, koji nije dat svakome. Nažalost, tužno je koliko je onih kojima je um toliko ispražnjen ili prepunjen duhovnim otpadom da pored odličnih koncerata u centru grada prođu kao da se bukvalno ništa ne dešava. Toga ni u najgorim godinama nije bilo, bila je bar nekakva reakcija.

Kada dođeš na vodu muzika je u vetru

Uz rok novinarstvo, tvoj neupitan teren bilo je i ono ribolovačko, a boljim poznavaocima materije dobro je poznato da su neki od naših najznačajnijih umetnika bili ili jesu strastveni pecaroši… Šta je tu nit koja spaja, iz tvog ličnog iskustva promišljajući i govoreći?

Vladica: Pomenimo samo Hemingveja, čije je najpoznatije delo o tome, ili recimo meni najdražeg gitaristu, Kleptona, koji je često na reci sa štapom za pecanje; od pisaca, ribolov su voleli i Andrić i Selimović, a u današnje vreme najpoznatiji ribolovac među rokerima je Nikola Vranjković. Pomenimo i neke druge: glumac Marko Nikolić, recimo, ili naš Vojin Ćetković, moj prvi komšija na Bagdali, koji me je mnogo puta vodio na pecanje kad sam bio dečak, a recimo, i to treba pomenuti, verovatno ne bih nikada zasvirao gitaru da nije bilo njegovog brata Bojana. Već šesnaest punih godina aktivno pišem sve vrste tekstova o pecanju za list „Ribolov“, pisao sam za gotovo sve listove u Srbiji i Hrvatskoj, a i u devet brojeva novina „Grad“ sam, pre petnaestak godina, dao čitave strane o toj pasiji. Verujem da ću jednom napisati veoma lepu knjigu o tome, ona me čeka negde u budućnosti. Nit koja spaja je težnja da se dobar deo života provede u lepoti, jer verujem da se samo tu krije smisao našeg postojanja. Kada dođeš na vodu, muzika je u vetru, granama, pticama, talasima, putu koji te vodi do reke, udaru vesla o površinu vode, klizanju čamca po njenom ogledalu, letu barske ptice, a strast kada osetiš ribu na udici slična je nadahnuto odsviranom solu na gitari na nekom uzbudljivom koncertu.

Tršić, republičko takmičenje iz srpskog jezika i jezičke kulture, sa Vesnom Lompar, predsednicom Društva za srpski jezik i književnost Srbije, i učenikom Viktorom Milenkovićem

I kao kruna svega, stižemo do profesure, jednog od svetih zanimanja od kojih zavisi kičma društva. Puno ružnih i tužnih priča punilo je proteklih godina naslovne strane, a ipak, uprkos vremenu, rastu neka nova pametna deca… Koliko njih zanimaju ove teme o kojima smo pričali?

Vladica: Verujem da ih sve više zanimaju, jer polako ali sigurno dolazi do prezasićenja od svega ružnog i, još važnije, ispraznog. Primetio sam da se uz pravi pristup i te kako može razviti ljubav prema maternjem jeziku i čitanju, pre svega bogatstvu i mogućnostima koje nude, ali tome mora prethoditi intelektualna radoznalost, koja se takođe mnogo više razvija nego što se stiče. Ova je školska godina počela brojnim radionicama, gde su deca u većini pokazala da mogu veoma dobro da razmišljaju, čak i o složenim temama. Ja često započnem prvi susret sa učenicima pričom o tamnom vilajetu i tumačenjem te priče u smislu koliko je važna svakodnevna glad za znanjem. Plus, tu je i neosporna humanistička ljubav prema onome što radim u jednom sjajnom kolektivu kakav je OŠ „Jovan Popović“, a ta ljubav daje snagu tamo gde je neki obično gube. Ma koliko sve ponekad izgledalo crno, duh i nada su, poput energije, neuništivi i jedini stvaraju vrednost. Koliko ćemo od tog blaga uzeti, poneti, iskoristiti, to biramo samo mi!

 Ja često započnem prvi susret sa učenicima pričom o tamnom vilajetu i tumačenjem te priče u smislu koliko je važna svakodnevna glad za znanjem